Марио Црнковић, еколошки активиста, за “Глас Српске”: Не дам да постанемо отпадници

Бранислав Предојевић
Марио Црнковић, еколошки активиста, за “Глас Српске”: Не дам да постанемо отпадници

О проблему Трговске горе се до 2014. године причало као гласини, ружној причи која највише личи на уводе у неке хорор филмове. Неко однекуд жели да допреми радиоактивни отпад у неко напуштено војно складиште које је скоро па ту у твом дворишту, тик ту уз водоцрпилиште. То је свима било толико апстрактно и невјероватно, да је то мало ко узимао за озбиљно. Једноставно постоје неке ствари које су превише лоше да би човјек повјеровао да су истина.

Рекао је ово за “Глас Српске”, Марио Црнковић, еколошки активиста, оснивач еко-удружења “Грин тим” и један од главних протагониста документарца “Отпадници”, који се бави случајем “Трговска гора” и намјером Хрватске да на тој локацији изгради складиште нуклеарног отпада. У великом интервјуу за “Глас” Црнковић открива како је он постао нежељени јунак документараца америчке режисерке Сање Здјелар.

- Реалност живота на Балкану нас је још једном увјерила да су и такве ствари могуће. Када смо сазнали за то да Хрватска ради стратешки документ у којем црта мету на Трговској гори, која се налази у граничном појасу БиХ и Хрватске, уз саму ријеку Уну, упалио се аларм код свих нас. Лоше информације о намјери Хрватске су долазиле једна по једна, што је пропорционално јачало револт и невјерицу грађана, који вјероватно и дан-данас тешко прихватају чињеницу да се неко дрзнуо да радиоактивни отпад из Словеније и опасни отпад из цијеле Хрватске жели смјестити уз ријеку Уну. Негдје у том револту, невјерици и потреби да се бранимо и одбранимо, настао је “Грин тим” који је одраз жеље за грађанском борбом на све законом допуштене начине - каже Црнковић.

ГЛАС: Трговска гора у Хрватској, еколошки активиста из Новог Града, новинар и продуцент из Бањалуке и режисер из Бостона. Гдје се крије тајна веза која је окупила ове људе и довела до филма “Отпадници”?

ЦРНКОВИЋ: Уна. Ријека Уна. Свако ко је бар једном видио, осјетио, доживио ријеку Уну, вјерујем да има довољно разлога да изађе из зоне комфора, стандардних брига које сви ми “обични” имамо и посвети се нечему већем од самог себе. У том изласку из те зоне комфора, када дођеш у ону фазу када ти кажу “пусти то, не вриједи, видиш да то политика по свом” онда се ту лако проналазе људи који осјећају обавезу да се боре, на начине који су њима примјерени. Није свако за све рођен. Изузетно ми је драго што су Дејан Ракита и Мишо Којић својом професионалношћу дали квалитет филму, а још драже ми је што је Сања Здјелар, рођена Сарајка, која зна врло добро шта је Уна, иако живи на другом крају свијета скупила храбрости да крене радити филм на овако комплексну тему. Фасцинантно ми је да је жена која живи у САД у припреми за филм више научила о теми него што је добар дио наших виђенијих политичара за све ове године. Фасцинантно је и то да се усудила кренути у непознато, а није то морала. Бостон је преко 6.600 километара од ријеке Уне, али то је оно нешто у човјеку, онај осјећај за правду.

ГЛАС: Ко су у ствари отпадници из наслова овог филма?

ЦРНКОВИЋ: Наслов је поприлично провокативан и различито га тумачимо, чак и ми који смо на неки начин дио филма. За Сању, отпадници ће бити сви они који живе у широј регији Трговске горе, а који ће сносити посљедице неодговорних поступања. Они који ће трпјети директне и индиректне посљедице, уколико се деси смјештање отпада надомак ријеке Уне. С друге стране, не видим себе као отпадника и не желим да то постанем. За мене су отпадници сви они који су зграбили или се пак боре за политичке функције, уживају бенефите свог рада или нерада на рачун грађана, а не желе да учине ништа да се овај проблем ријеши. Да се разумијемо, ту не постоји подјела на политичке субјекте, да ли су дио власти или опозиције, из ког су мјеста, ентитета, да ли их гледамо свако мало на малим екранима или су добро ушушкани анонимношћу и добрим платама, једина подјела у овој теми може бити на оне који желе бранити интересе грађана и оне који то не желе.

ГЛАС: Фасцинантно је да је игнорисана воља становништва са обје стране границе, протести еколошки активиста, глас струке, уз тврдоглаво инсистирање на тој локацији. Шта се крије иза те “упорности” државних структура Хрватске да управо та локација буде мјесто за нуклеарни отпад?

ЦРНКОВИЋ: Грађани често разлоге те “упорности” око грађења одлагалишта проналазе у демографским карактеристикама подручја, политичким и историјским околностима, али на крају крајева када се закопа дубље испод површине - разлог је новац. Занимљиво да је Словенија понудила заједничко складиштење таквог отпада, који је уосталом и настао на територији Словеније, што је Хрватска одбила. Хрватска тврди да је одбијање заједничког складиштења са Словенијом оправдано тиме што Словенија не жели да прихвати хрватски медицински отпад, радиоактивне громобране и слично. Да поновим, без најмањег устезања уцјењивали су Словенију да прихвати други опасни отпад који никакве везе нема са радом нуклеарне електране “Кршко”. Наравно, Словенци су очекивано одбили и онда им је остао отворен простор да раде у својој земљи шта и како желе - на шта де факто и имају право. И имају право да раде шта желе и како желе, али немају право угрожавати нас и будуће генерације које ће тек бити рођене овдје. Средње радиоактивни отпад је потенцијална опасност за период од 300 година.

ГЛАС: Шта је Хрватска држава тада урадила?

ЦРНКОВИЋ: Од четири потенцијалне локације: Псуњ, Папук, Мословачка гора и Трговска гора, политички су избацивали једну по једну. Псуњ и Папук су у Хрватском сабору дизањем руку обрисане из просторног плана као потенцијалне локације. Након тога, обрисана је и Мословачка гора чим је једина локација остала она која је практично уклињена у територију Босне и Херцеговине. Све би ово далеко другачије било да је струка одлучивала, али с обзиром да политика доноси одлуке, а струка их мора оправдавати - дошли смо у ситуацију да желе свој отпад да гурају у наше двориште. Занимљиво је додати да за радиоактивни отпад из НЕ “Кршко” намјеравају градити складиште, док се за медицински и други опасни отпад којим су уцјењивали Словенију, планирају искористити постојећи објекти на Трговској гори. Толико о новцу, етици, екологији и добросусједским односима.

ГЛАС: Постоји ли одређена доза чудне “незаинтересованости” ЕУ бирократије за овај случај, који се дешава врло далеко од Брисела или је то субјективни утисак сиромашних сусједа из БиХ?

ЦРНКОВИЋ: Рекло би се “далеко од очију, далеко од срца”. Међутим, постоји ту далеко озбиљнији проблем у свој тој причи. Нико никад нигдје није у граничном појасу уз заштићено подручје (у овом случају парк природе Уна) није градио нуклеарни објекат у који је депоновао отпад. То се са разлогом не ради, из практичних и безбједносних разлога - све и када је локација технички и геолошки адекватна. Познато је да су наши универзитетски професори још 2015. године доказали неадекватност Трговске горе. Проблем је да нигдје ни у једној ЕУ директиви не пише да није дозвољено смјештати опасни отпад у граничне појасеве - да ли намјерно или је пропуст, можемо само нагађати. Међутим, уколико то Хрватска успије, биће то отварање Пандорине кутије, које ће омогућити и другим земљама да раде сличне ствари. Ко ће забранити Француској, Русији, Кини које заједно имају 146 нуклеарних електрана, да уколико се појави неко неодговоран, да радиоактивни отпад почне смјештати на границе са неким другим земљама. У свијету дословно имамо стотине нуклеарних реактора старијих од 30 година који улазе у период гашења, а радиоактиван отпад ће морати негдје завршити.

ГЛАС: Колико је из вашег искуства била адекватна реакција локалних власти, БиХ као државе и њених политичара на проблем, који се у највећој мјери тиче њених грађана, иако се налази са друге стране границе?

ЦРНКОВИЋ: Радиоактивни отпад и други опасни отпади уз ријеку Уну у граничном појасу јесу директна опасност по БиХ и њене грађане. Нејасна и необјашњива ми је летаргија политичких структура у рјешавању овог проблема, ма колико био свјестан реалности. Прије свега, морају се активирати правни механизми заштите грађана. Међународни судови и међународне конвенције постоје са разлогом - баш за овакве случајеве. Свједоци смо да се никакве контрамјере не предузимају, нити припремају против Хрватске. Уколико се деси депоновање отпада уз ријеку Уну то је непријатељски чин који се мора привредно, економски и дипломатски спријечити. Причамо о животима људи, нас који живимо у регији Трговске горе, не причамо о неком маргиналном политичком спору.

ГЛАС: Нажалост, горуће еколошке теме нису везане само за Балкан већ и за добар дио планете. Колико је важно снимати филмове попут овог и да ли они реално могу помоћи да се заустави богата машинерија капитализма?

ЦРНКОВИЋ: Од велике је важности објективно извјештавање о стварима, с обзиром да живимо у времену гдје загађивачи располажу огромним финансијским средствима, тако да на било који документарни филм, изјаву, стручни скуп - они одговарају са 10 спонзорисаних акција. Тешко је бити оптимиста када је у питању борба са дезинформацијама које су у стању креирати велики, али то је једноставна наша обавеза. Примјера ради, за односе са јавношћу, пропаганду у сличне активности, структуре које заступају идеју депоновања отпада на Трговској гори издвајају око милион КМ. А шта имамо са друге стране? Ентузијасте који желе и вјерују да је могуће промијенити ствари набоље и државу БиХ која као да не зна шта је снашло.

ГЛАС: Са друге стране, постоји и реалан проблем мотивисања критичне масе грађана на еколошку акцију док се већина њих боре са дневним проблемима, од пада стандарда до поразне демографске статистике?

ЦРНКОВИЋ: Заштита животне средине јесте питање опстанка сви нас. Ми без чисте воде, ваздуха и земље не можемо, ма како нам се финансијски и други проблеми чинили већима. Заиста је некада тешко одржати континуитет, али када се појаве теме и проблеми за које је толико директан утицај на човјека, онда стварно нема простора за повлачење.

ГЛАС: У занатском смислу колико је било тешко реализовати једну овако комплексну причу, с обзиром на различите адресе аутора, бирократске препреке, зидове ћутања?

ЦРНКОВИЋ: Као што каже пјесма “формула је воља”. На теми се радило око годину дана. Преко Сањиних руку је прешло преко хиљаде страница текста, а снимљени материјали се дословно могу бројати у данима, а не у сатима. Најизазовније је било одлучити шта је то релевантно, што гледаоцу мора бити предочено да добије комплетну слику, а да све то стане у 60 минута. Толико је детаља вриједних помена, да је процес склапања био изузетно комплексан.

ГЛАС: Оно што је најважније питање јесте то шта чека будуће генерације које ће наставити живот око Трговске горе, ако дозволимо најгоре ?

ЦРНКОВИЋ: Нећемо и не смијемо дозволити најгоре. Како ствари стоје можда наше генерације неће успјети обезбиједити ко зна како свијетлу будућности онима који ће доћи након нас, али немамо право да им својим лошим потезима, лошим одлукама и мањком храбрости отежамо животе. Немамо право да прокоцкамо Уну, ни њихову будућност. Борбом за свој опстанак овдје, за ту ријеку морамо се изборити и за генерације које ће доћи након нас. Да ли ће нас те генерације хвалити, не знам, али не желим да нас проклињу.

ГЛАС: Да ли је по вашим сазнањима случај “Трговска гора” усамљени инцидент или нажалост најава времена у којем се планира да постанемо депонија напредног свијета уз тихи пристанак система?

ЦРНКОВИЋ: Постоје црне прогнозе које не можемо са сигурношћу оповргнути. Уколико се деси кршење воље грађана и међународног права, ствари које се могу дешавати у будућности није нешто чему желимо свједочити.

Премијера

ГЛАС: Филм је имао премијеру на СФФ, какве су прве реакције и какви су даљи планови са емитовањем филма?

ЦРНКОВИЋ: Веома смо позитивно изненађени реакцијама. Филм је постигао оно што му је и један од циљева, а то је да да гледаоцу ширу слику, нове информације и подстакне на размишљање. Питања као - шта смо то учинили до сада, шта нисмо, а шта би требало? Како се то односимо према животној средини, према људским судбинама, гдје је ту позиција човјека као индивидуе? Гдје је та линија коју када се пређе грађани узимају ствари у своје руке.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

Galerija
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана