Марија Ратковић, публицисткиња, теоретичарка и активисткиња: Опасно је говорити о писању и умјетности као о терапији

Миланка Митрић
Марија Ратковић, публицисткиња, теоретичарка и активисткиња: Опасно је говорити о писању и умјетности као о терапији

Изабрала сам говор, односно писање и специфично писање унутар књижевности као најподесније за комуникацију јер без обзира што сам теоријски, уметнички и научно школована, говорни језик ипак долази до највише људи.

Знам то још откад сам почела да пишем у новинама, али дуго ми је било потребно да обликујем свој глас да бих се осмелила да пишем фикцију. Мени је писање изазовно на много начина, али писање као и сваки облик стварања поставља питања и отвара проблеме - никада их не решава.

Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” теоретичарка, активисткиња, публицисткиња и ауторка књиге “Испод мајице”, Марија Ратковић, једна од учесница 4. регионалног фестивала књижевности “Императив”, који ће од 30. маја до 3. јуна бити одржан у  Банском двору у Бањалуци.

- Писање компликује живот, не помаже му. Али помаже нам да истражимо и да артикулишемо мисли или осећања, и наравно да се суочимо са снагом речи - додаје она.

ГЛАС: Да ли је Вама писање љековито и ослобађајуће?

РАТКОВИЋ: Искрено не. Са становишта неког ко је изабрао за позив теорију уметности, сматрам да је опасно говорити о писању и бављењу уметношћу као о терапији јер већ се и превише романтизује процес стварања, и од романтизма вучемо мишљење да је уметност вид лека за намучене душе. Мени је лековито и ослобађајуће било када сам се лечила, а писање је рад, свесна људска делатност за коју је потребно пуно времена и стрпљења, сарадњи и планирања и не желим нимало да заваравам људе. Писање не помаже, помажу терапије, одмори и едукативни садржаји. Да бих писала, потребно је да будем и физички и ментално, али и економски стабилна. Када сам се осмелила на писање романа, била сам спремна на много улагања са неизвесним исходом. Каснији живот дела носи превише стреса да би се у то упуштали крхки или на било који начин оштећени људи. Тиме ризикују да им буде још горе. Ослобађајуће у писању је могућност контроле коју у животу обично немамо. Могућност да живимо друге животе.

ГЛАС: Шта бисте рекли да је све стало на странице Ваше књиге “Испод мајице”? И колико мислите да је та књига помогла онима коју су је читали? (Као што би свако дјело требало, на разне начине, да има утицај на онога који чита)?

РАТКОВИЋ: Најзначајније ми је што је покренута прича о емоцијама које су често испод радара. У књизи “Испод мајице” нема епских момената издаје, убиства и крви, а опет има тако много тензије и драме. Припадам генерацији која је одрасла уз савремено стваралаштво, ауторски филм и књижевност и сећам се се да су ми родитељи увек говорили да се о обичним породицама као што је наша не пишу романи и не снимају филмови, јер нисмо довољно занимљиви. И заиста, увек сам осећала одсуство јунакиња с којима је могуће идентификовати се. За мене је био највећи изазов да говорим из перспективе сопствене друштвене позиције, средње класе и да се одупрем пориву да отимам животе рањивих група само зато што су заиста драматичнији. Желела сам да пронађем драму обичности, да је разоткријем. Верујем да је књига помогла људима који су је читали да се осете мање обичним, незанимљивим или усамљеним. Да престанемо да осећамо кривицу што не живимо животе какве видимо у медијима.

ГЛАС: Скривамо ли себе од других, представљајући животе другачијима него што јесу, претварајући се зарад прихватања, и у том скривању, губимо ли себе?

РАТКОВИЋ: Непрекидно представљамо себе другачијим и то је најважније за опстанак, управо да себе сачувамо. Скривамо све што скривамо, да бисмо се заштитили. Живимо у времену огромне инвазије на приватност и радикално отварање је добра стратегија само у фикцији. Када сам снимала документарни филм у коме сам говорила о свом искуству доживела сам ретрауматизацију, на себи сам осетила сурову потребу за експлоатацијом нечијег бола зарад лажних идеја о спасавању света и чињењу нечег значајног и битног, док у исто време нисам имала осећај да је прича испричана достојно ни тачно. Управо да бих задржала себе, одлучила сам се за фикцију и обрачун са траумом разоткривања коју сам доживела. Медији су увек гладни крви, увек желе још и залазе у све поре, завирују испод мајице и гаћа и та радозналост и потреба за ексклузивном правом истином је тужна и лажна, да је управо постала централна тема мог првог романа. Сви су очекивали интимну исповест, коначне и праве одговоре, а ја сам хтела да се ослободим терета и да испричам причу управо о томе колико је важно достојанство, и колико различитих врста насиља свакодневно преживимо. Сад кад се и измишљена јунакиња зове као ја и кад књига живи свој живот, осећам да коначно имам уточиште и сопствену приватност.

ГЛАС: Шта је овом свијету донијела пандемија, какве промјене у начину размишљања, поимања свијета, разврставања приоритета, самоспознаје, сагледавања себе и других?

РАТКОВИЋ: Пандемија је ставила у фокус бригу за здравље и животе других. И тачно се види коме је стало, а коме не. И иначе се бавим јавним здрављем и сада су се сви суочили са значајем тог појма, сви су сазнали шта је колективни имунитет. Не могу говорити о пандемији са неке духовне стране јер људски животи немају цену и посебно би била сурова школа самоспознаје која се плаћа животима људи. Све о себи и друштву, можемо да учимо и у здрављу и радости. Можда је то најважнији наук - болест нам није потребна да бисмо научили саосећање или љубав за друге.

ГЛАС: Каква будућност чека умјетност и културу, које су, такође, прошле и пролазе кроз промјене?

РАТКОВИЋ: Поред финансијске кризе која је у овим областима одмах била видљива - значајно ми је што се показало да су културне установе прве, можда и једине адекватно одговориле на ограничења. Било је дирљиво гледати како се приказују представе на интернету, поклањају се пројекције филмова, праве виртуелне туре кроз музеје и касније по отварању музеја и позоришта - како се брине о сваком посетиоцу. У поговору књиге рекла сам да је емпатија у основи разумевања уметности - и додала бих да је саосећање сама бит уметности јер уметност нема употребну вредност - вредност уметности је у томе да дотакне човека, да инспирише, поставља питања, да се бори против коначности и надиђе ограничења.

ГЛАС: За какав свијет се вриједи борити? Какве су наше борбе данас?

РАТКОВИЋ: Наше борбе су непрестане и то је невероватно заморно. Стално изнова говорим како желим да лежим на плажи и не радим ништа, али стално сам у грчу у акцији и имам осећај како енергију трошим поправљајући непоправљиво. Вреди се борити за свет у коме ћемо моћи да не радимо непрекидно, за право на рад и на одмор, за чисту воду и ваздух, за разуман и одржив развој који не уништава све пред собом, за људе и животиње, за достојанство, поштовање и љубав. Вреди се борити чак и када се не назире крај јер сваким кораком је лакше, ако не мени онда неком другом. Или то само себи говорим кад је неиздрживо.

ГЛАС: Исплати ли се труд, залагање и посвећеност и да ли квалитетан умјетник на нашим просторима може (и како) да искочи из сјене?

РАТКОВИЋ: Волела бих да мислим да је тако, али за жена су услови ужасно нефер. После два факултета, после више од десет година рада у култури и уметности, стално сам у улози почетнице која треба да се доказује. Можда је то добро са становишта саме уметности, али стално маштам да имам статус као мушки писци, да могу да живим од писања, да добијам награде, да ме не питају откуд то да се књига добро продаје, да ми се не говори како би требало да пишем и како да изгледам. Прескупа је цена изласка из сенке а премало је награде и за рад и за знање и за посвећеност.

“Императив”

ГЛАС: С обзиром на то да сте једна од учесница фестивала књижевности “Императив”, какво је Ваше мишљење о оваквим фестивалима и колико је одржавање једног у овом времену значајно?

РАТКОВИЋ: Фестивали и други програми попут резиденса и књижевних награда одржавају књижевност живом. Неописиво је значајно да се људи срећу, разговарају, да се широкој публици представља рад савремених ауторки и аутора јер уметност је стално у кризи и стално је потребно додатног труда. Фестивалу се радујем као дете, од почетка здравствене кризе нисам нигде путовала, и заиста је предиван повод за сретање да разговарамо о књигама јер верујем да имамо много неиспричаних прича.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана