Ленка Келеман: Дјечија игра овјековјечена фотографијом

Рекла је ово у интервјуу "Гласу Српске" дизајнер ентеријера и дјечији фотограф Ленка Келеман из Бањалуке.

Фотографијом је почела да се бави још у дјетињству, али је професионалне навике стекла на факултету дизајна ентеријера који је завршила у Москви 2007. године. Иако се факултет не бави конкретно фотографијом, она се свих шест година провлачи као умјетнички елеменат свих радова.

- Посебно интересовање за фотографију се јавило послије рођења моје кћерке Наталије, која ми је константни извор инспирације. Фотографишући њу, схватила сам да су дјеца модели који никада не досаде, те сам тако почела да фотографишем прво дјецу пријатељица да би се фотографисање постепено развило у неку озбиљнију причу, која данас представља мој посао из снова - каже Келеманова.

* ГЛАС: Након школовања у Русији, одлучили сте се за рад са дјецом и то за дјечију фотографију. Како је почела та Ваша умјетничка прича?

КЕЛЕМАН: Након завршеног факултета у Москви и проведених 10 година тамо, вратила сам се у родни град, Бањалуку, са жељом да почнем неку своју малу стваралачку причу. Наравно да тада нисам могла ни да наслутим да ће то бити фотографија, јер сам по професији дизајнер ентеријера, а фотографија је била заступљена само као хоби. Већ двије године се, могу рећи успјешно, бавим овим жанром фотографије, који није баш заступљен код нас, иако су у свијету породична и дјечија фотографија нешто што се подразумијева.

* ГЛАС: Каква драгоцјена искуства сте понијели из Русије која сте примијенили на посао којим се бавите?

КЕЛЕМАН: Гогољ, Пушкин, Толстој, Достојевски су из мог угла гледања били сликари, а не писци и пјесници. Приликом доласка у Русију гледала сам слике које су они насликали, а које сам прочитала у непревазиђеним класицима руске писане умјетности. Када говоримо о Русији неопходно је поменути и њену традицију која одише разноврсним колоритом и орнаментиком. Готово да нема особе којој када споменете Русију, на памет неће прво пасти храм Василија Блаженог са својим шареним куполама. Као таква, Русија даје мноштво могућности и изазова за неког ко се бави фотографијом и било којим умјетничким радом.

* ГЛАС: Ваш посао спаја дјечију са модном фотографијом. Можете ли нам појаснити на који начин сте Ви то урадили?

КЕЛЕМАН: Код нас, нажалост, модна дјечија фотографија је у самом зачетку, јер да би постојала неопходно је интересовање од стране брендова дјечије одјеће који би се на овај начин промовисали и рекламирали. Надам се да ћемо и ми ускоро почети да радимо рекламе дјечијих брендова са учешћем наших клинаца, који су јако талентовани и велика је штета за њих што немају шансу да се баве модом, за разлику од њихових вршњака у свијету. У мом примјеру под модном дјечијом фотографијом подразумијевам фотографије које радим у сарадњи са "Princess Tarom", фирмом која се бави израдом плетених одјевних предмета и модних детаља, намијењених углавном за америчко тржиште.

* ГЛАС: На који начин "натјерате" малишане да сарађују са Вама као фотографом? Које трикове користите како би фотографије испале баш онако како Ви то желите?

КЕЛЕМАН: Умјетност је радити са дјецом, јер морате да будете свашта по мало. Психолог, јер је много дјеце стидљиво, док се неки уплаше када дођу у непознат простор или виде расвјету у студију. Морате знати како прићи таквој дјеци и на који начин стећи њихово повјерење. Шала и игра обично најбоље пале. Често морате бити кловн, јер измамити осмијех код дјеце када дођу испред објектива, није нимало лак задатак. Потребно је да будете у току збивања, који су цртаћи у моди, које играчке, приче. Код неке дјеце морате да покажете и ауторитет указујући им на то које ствари у студију не смију дирати. Једноставно, морате се спустити на њихов ниво и физички и ментално, а најчешће од свега у помоћ прискачу слаткиши, као најбољи сарадници у прављењу атмосфере.

* ГЛАС: Када је право вријеме за фотографисање дјеце?

КЕЛЕМАН: Право вријеме за фотографисање је ово сад. Већина мама је послије порођаја незадовољна својим изгледом, и фотографисање са својим дјететом и породицом увијек остављају за неко будуће вријеме, желећи да смршају и да се врате на оно стање "прије порођаја". Али вријеме пролази, дјеца одрастају, ми старимо и обично дуго не успијевамо да се вратимо на оно старо стање (говорим то по себи), тако да чекајући бољу прилику пропуштамо драгоцјене и неповратне моменте из живота наших малишана. Неки ће рећи да немају довољно новца и да је то скупо. Сигурна сам да свако може да бар једном годишње издвоји ту суму, колико кошта једно шишање и фарбање код фризера, или једна надоградња ноктију. А фотографија је нешто што остаје за цијели живот. То је улагање у будућност. Једна клијенткиња ми је једном приликом донијела фотографије које је њен прадјед радио прије скоро једног вијека. Те фотографије немају цијену за њу и њену породицу, а у та времена фотографија је коштала мало богатство и вјерујем да је тада била много доступнија него сад. Залажем се за то да се врати мода на фотографију и израђивање фотографија и породичних албума.

* ГЛАС: Интересантна је чињеница да се фотографије новорођенчади раде у првих 15 дана њиховог живота. Можете ли нам појаснити о чему се заправо ради и да ли се наше мајке одлучују на овакав корак?

КЕЛЕМАН: Да, новорођеначке фотографије се раде до двије седмице послије рођења, а најидеалнији период је од три до седам дана, што је код нас наравно непојмљиво, али ја причам о оном шта је пракса у свијету. Љепота тих фотографија, је у томе да су непосредно послије самог рођења бебице још увијек савитљиве и већи дио времена спавају, што је олакшавајућа околност при снимању. И на самим фотографијама су приказане у позама које најбоље описује фраза "спава ко беба". Све више је заинтересованих за снимање оваквих фотографија, тако да већ имам неколико договорених снимања са будућим мамама. Могу сигурно да кажем да је мени лично, то најтежи вид фотографије, али то задовољство послије завршеног снимања, не може да се пореди ни са чим. Надам се да ћемо успјети да разбијемо предрасуде о 40 дана бабина и да ће у скорије вријеме овај вид фотографије доживјети експанзију на нашим просторима.

* ГЛАС: Ускоро отварате и свој студио. О чему се ради и какви су Вам планови за будућност?

КЕЛЕМАН: Моје фотографисање у будућности ће се развијати у неколико различитих аспеката. Поред већ поменуте новорођеначке фотографије и фотографија прилагођених одређеним празницима, у плану ми је да што више промовишем фотографисање трудница, индивидуалних снимања, као и фотографисање дјечијих рођендана.   Моја идеја је да у току сваког мјесеца календарске године осмислим тему и њој прилагодим сценографију за студијско фотографисање. Ово је сегмент у којем највише користим знања стечена на факултету, будући да сама осмишљавам и правим сцене и декорације за снимања.  Што се тиче фотографисања трудница, то је тренд који је у свијету већ давно препознат, а код нас тек треба да заживи. Овом фотографијом овјековјечили бисмо развој трудноће кроз мјесеце, тако да би будуће мајке имале забиљежен и овај период свог живота.

Успомене

* ГЛАС: Имате ли можда неку занимљиву анегдоту са снимања, или можда најдражу фотографију од свих?

КЕЛЕМАН: Најчешће оно што памтим са снимања су сама дјеца. Имате дјецу која вам се урежу у сјећање и чак и ако их послије и не видите, остају заувијек. У суштини, трудим се да памтим имена дјеце, и драго ми је када у граду у шетњи сретнем своје мале моделе. Најдраже фотографије, поред фотографија моје кћерке, су ми и новорођеначке фотографије малог Алексе и Нике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.