Јована Кешански, колумнисткиња и књижевница, за “Глас Српске”: Изолованост од душа је гора од физичке

Миланка Митрић
Јована Кешански, колумнисткиња и књижевница, за “Глас Српске”: Изолованост од душа је гора од физичке

“Плетенице” међу корицама оголевају једну Јовану која се заглавила са својим очекивањима, сновима, амбицијама на месту где ништа од тога не може да испуни, па бесни, плаче, постаје анксиознија и утученија и онда покушава да на 109 начина себе распетља, јер живети као стиснута плетеница зауставља крв.

Казала је ово у разговору за “Глас Српске” новинарка, колумнистикиња и књижевница Јована Кешански, говорећи о својој првој књизи “109 плетеница”. Она ће ову књигу промовисати 30. августа у 20 часова у концертној дворани Банског двора Културног центра у Бањалуци.

- Књига је настала спајањем записа које сам писала насумице, када сам имала потребу, када ме је болело, када сам нешто важно схватила, када сам желела да имам себи црно на бело где грешим, како то да превазиђем, када сам желела да се ослободим притиска или од некога опростим. Ништа нисам крила, скинула сам се до последњег осећаја - додаје она.

ГЛАС: Каква је намјера за Вас као аутора била када сте припремали књигу и колико сте задовољни одјеком који је оставила?

КЕШАНСКИ: Када пишем, немам намере осим оне да се ослободим тог нечег што сам доживела. Док пишем, не размишљам о томе какав ће имати одјек написано, да ли ће ме неко због тога критиковати, похвалити, омрзнути... дивити ми се или окренути главу од мене. Верујем да се увек осети када неко пише да би задивио друге, те реченице су посебно накићене, једва порођене, прилагођене читаоцима, скривају целу истину. То је тактизирање, а ја то не умем. И баш због тога ми је драго што су реакције на књигу одличне.

ГЛАС: Колико је писање ослобађајуће?

КЕШАНСКИ: Мене ослобађа, али и помаже ми да боље упознам себе. Писање је за мене као вођење дневника. Баратање својим емоцијама. Без плана, хаотично, зависно од момента. Када то читам са одређене временске дистанце, буде ми забавно јер сам на пример у понедељак писала да се осећам уплашено као миш, док сам у петак исписивала редове у којима сам ја храбри лав, одважна да мењам све, да одлетим одмах и сад за Њујорк, да живим без плана и слично. Из тога видим колико ништа у животу није константа и колико је све “сунчано са местимичним наоблачењем и понегде могућим пљусковима”. Када човек схвати да су те временске (животне) прилике нешто нормално, нешто што се дешава, биће му лакше. Рашириће кишобран док не прође киша или ће стати на њу док не гране Сунце.

ГЛАС: Како сачувати сабраност у свијету који се све више урушава?

КЕШАНСКИ: Не знам. Понекад мислим да имам одговор, а онда видим све што се дешава и по милионити пут добијем жељу да одем у брда и једем бобице, живим с медведима и лежим на трави. Понекад пукнем по шавовима бесна што ми се чини да као појединац мало шта могу да променим, али углавном држим делове себе на окупу писањем, својом искреношћу. Важно је да човек буде искрен према себи и другима, не тактизирам, нисам играч, нисам поткупљива, не продајем се за радно место, услугу, функцију, живим оно што осетим да је исправно, имам своју стазу с које не скрећем због користи, уцењивања. Моја дивна кћерка Срна, моја пожртвована мама, мој разумни муж… они ме држе сабрану, књиге које читам, музика коју слушам, неки свет који сам себи створила у који могу да се макнем када осетим да се рашивам.

ГЛАС: Шта су друштвене мреже урадиле појединцу и друштву? Јесмо ли изврнули све што се могло изврнути? Гдје су границе?

КЕШАНСКИ: Нема граница, растежу се унедоглед. Сваки пут кад сам помислила “нема даље”, сутра сам видела на мрежама да има даље. “Инстаграм” и “Фејсбук” су у великом проценту од људи направили глумце, позере, маркетинг стручњаке за срећан живот, фејк позорницу на коју свако може, легитимно је, да крочи и одигра шта пожели. Девојчице и девојке постављају своја тела и лица са филтерима, имају мачје уши и уске носиће, велика уста и пар ребара мање. Због чега? Да би биле у “трци” која немилосрдно ствара притисак и незадовољство. Одлази се на летовање унапред смишљајући шта понети да буде добро за “фоткање”, храна се прво фотка, па се 'ладна једе, на улици више нико не гледа испред себе, искључиво у телефон. То није здрав пут, сударамо се, не гледамо се у очи.

ГЛАС: Колико је корисна критика друштва? Мислите ли да је могуће указивати на проблеме, тражити промјене, тражити зрно разума у гомили и успјети у томе?

КЕШАНСКИ: Ја то радим непрекидно, ко главом о зид. Зид никако да се сруши, глава болна. Али ја настављам, јер верујем да ћу једном успети. Зашто? Зато што не умем другачије. Зато што не умем да ћутим о стварима које нису нормалне, не желим да окрећем главу, да жмурим на оно што је евидентно, да ћутим о ономе што тражи да буде речено, записано. У супротном била бих као оно против чега се борим или само пасивни посматрач, али најгоре од свега изневерила бих себе и своје дете. Ја верујем у тражење тог зрна у гомили. И мислим да га све чешће налазим, јер ми се јављају људи којима сам својим писањем помогла да рецимо оду код психотерапеута, да напусте места на којима се не осећају добро, да се тргну, побуне, промене нешто, супротставе увредама, предрасудама… Промена друштва почиње од промене појединца, а ја то понекад и успем.

ГЛАС: Како се борити за права, борити против насиља, проговорити о насилницима и скренути пажњу на све што је погрешно, а не бити “дочекан на мач” и не постати предмет осуде?

КЕШАНСКИ: Тако што нећеш, када кренеш у борбу, размишљати о том мачу и могућим осудама.

ГЛАС: Јесмо ли били изоловани и прије пандемије? И гдје је свјетлост у свему овоме?

КЕШАНСКИ: Били смо, јесмо, и уколико нешто не променимо, бићемо. Изолованост од душа је гора од изолованости физичке која је прилично гадна. Светлост свако мора сам за себе да нађе, уопште није битно да сви идемо ка истој светлости, да нам је свима исти тај извор. Оно што је важно јесте да је нађемо, јер једино са светлом можемо допринети бољитку. У мраку тумарамо, не знамо куд бисмо, не видимо лепоту човека, живота, најгоре од свега је што се временом очи навикну на мрак па нико не жели више за светлом ни да трага, препусти се, животари и умре. Ја светлост тражим у себи, јер ако је ту нађем, онда могу да осветлим све око себе, и људе, и ситуације, и живот, да ми ништа што је добро и вредно живљења не промакне.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана