Иван Ивачковић, новинар и писац, за “Глас Српске”: Ово је мој споменик Ђорђу Балашевићу

Рекао је ово за “Глас Српске” познати новинар, писац и публициста Иван Ивачковић, објашњавајући емоционалност приступа својoj посљедњој књизи “Панонски адмирал”, посвећеној животу и дјелу Ђорђа Балашевића, једног од најпознатијих умјетника Балкана, не само у стилском смислу третирања теме, него и у једном дубоко личном кључу, којим је на крају успио да приведе књигу крају.

- Међутим, неки Ђолетови и моји заједнички пријатељи охрабрили су ме и наговорили да то ипак урадим. Подсећали су ме како сам стално причао да су књиге споменици и говорили су како сада постоји још један разлог више -  нажалост онај најтужнији - да Балашевићу буде подигнут споменик. Мислим да би свако од нас требало да Балашевићу подигне споменик на свој начин. Ја пишем књиге, ово је мој начин - додао је Ивачковић.

ГЛАС: У наслову књиге унаприједили сте “Панонског морнара” у адмирала. Шта је разлог тог напредовања у чину?

ИВАЧКОВИЋ: Па, свакако Балашевићеви огромни домашаји у песништву и музици. Мада је почео са штос-песмама и гимназијским баладама, брзо је показао вансеријски песнички дар и смисао за мелодију. Временом је постао наш највећи песник у ономе што зовемо “певаном поезијом” и један од наших највећих песника уопште. Да је рођен у Енглеској или Америци, био би светски признат.

ГЛАС: Колико је у занатском смислу тешко помирити професионално и емотивно у писању о људима чија Вас је музика инспирисала читавог живота, а од којих неке и лично познајете дуги низ година?

ИВАЧКОВИЋ: То је тешко, стално морате да тражите меру и баланс, морате апотекарски да мерите сваку реч. У случају Ђорђа Балашевића и ове књиге, било је нарочито компликовано. Све време био сам под навалом јаких осећања, а то је опасност за писање. Јер, ако та осећања не дисциплинујете у језику и ако их не претопите у добар стил, нећете добити ништа осим баналности и јефтине патетике. Осим тога тешко је казати нешто сувисло о тако великој поезији каква је Балашевићева. Али, надам се да сам у свему успео. Судиће други, ја само могу да кажем како мислим да никад нисам написао бољу књигу. Храбри ме то што су прве реакције истински сјајне. Неке потичу и од људи који су имали важне улоге у Балашевићевој каријери. Рецимо, од Биље Крстић, која је с њим певала у “Раном мразу”, а у приватном животу му била пријатељица и кума. Или од Цакија Кравића, Ђолетовог дугогодишњег басисте и пријатеља. Или од Вука Жугића, који је организовао све Ђолетове концерте у Центру “Сава”.

ГЛАС: У једном тексту из 2002. године, објављеном у књизи “Писма из Тајног града”, посвећеном Балашевићевом албуму “Дневник старог момка”, написали сте да се да надате да је љубавна тематика пјесама на том албуму један од знакова да политика неће одређивати наше животе толико колико их је одређивала раније. По свему судећи, тада сте били оптимиста?

ИВАЧКОВИЋ: Био сам оптимиста и био сам, наравно, наиван. Глупо и незрело сам се уздао у политичке снаге које су се лажно представљале као демократске и које су у Србији дошле на власт после Слободана Милошевића. Нисам знао да је реч о људима без морала, о људима који ће политичке и друге кредите које смо им дали искористити за личну удобност и привилегије, уместо за стварање уређеног и цивилизованог друштва. То су људи који сносе историјску одговорност и срамоту, мада они, такви какви су, то ни данас не знају - или знају, али их није брига. Они још гостују по телевизијама и праве се паметни. Балашевић их је добро опевао у песми “Кере варошанке”. И он је био страховито разочаран развојем догађаја после 5. октобра. Ако могу да кажем било шта у одбрану тог свог давнашњег оптимизма, ево, допустите да кажем да сам га осећао само док је Зоран Ђинђић био жив. Далеко од тога да је Ђинђић био светац, да се разумемо, али био је изузетан човек и био је наша шанса.

ГЛАС: Ви сте му се својевремено обраћали док сте апеловали на то да у Београду буде организован концерт “Ролингстонса”.

ИВАЧКОВИЋ: Да, и то не само зато што је био премијер, него и зато што сам веровао да он добро разуме значај тог концерта за Србију. И заиста је разумео. Ђинђићева погибија је ужасан чин, лична и историјска трагедија. Један рокенрол концерт, па макар био и концерт “Стонса”, не може у свему томе бити нарочито важан, али мени ће заувек бити жао што га Ђинђић није дочекао.

ГЛАС: Ваша књига о “Стонсима” названа “Уметност побуне” доживјела је пето, допуњено издање, али недавно сте поменули да желите да напишете нову књигу о њима, из другог угла. Који је то угао из којег до сада нисте писали о бенду који је сасвим сигурно био најчешћа тема Вашег новинарског и публицистичког рада?

ИВАЧКОВИЋ: Никад нисам написао њихову класичну биографију. “Уметност побуне” је колажна књига и има другачију динамику. Људи ту књигу воле, она живи већ четврт века. Али бих волео да напишем класичну биографију “Стонса” и тачно знам којим језиком и стилом бих је писао. То бих волео да изгурам. И то не само на српском, већ и на енглеском. Неке странице сам написао и чак ми се чини да ми боље иде кад пишем на енглеском.

ГЛАС: Кад смо код “Стонса”, Чарлија Вотса више нема, али се “Камење” и даље котрља, обиљежавајући шездесет година рада спектакуларним концертима. Помиње се чак и нови албум. Шта покреће те људе да и даље свирају и снимају? Новац сигурно није разлог.

ИВАЧКОВИЋ: Знате како каже Кит Ричардс: “Ми бисмо платили да свирамо. Срећом, промотори то не знају.” Љубав према музици је њихово гориво, то их чини живима, то их чини младима изнутра. Мени је смешно кад чујем људе како за сваку турнеју “Стонса” говоре да је сигурно последња. То се први пут чуло средином шездесетих па ви сад видите. “Стонси” ће умрети свирајући, умреће на бини, као неки од њихових старих блуз учитеља.

ГЛАС: Ваша књига “Између крајности”, о дискографији Џонија Штулића и “Азре”, изашла је пред пандемију па није доживјела адекватну промоцију, иако су реакције биле одличне, како од струке, тако и од публике, осим очекивано негативне реакције главног јунака књиге.

ИВАЧКОВИЋ: Та књига била је у великом залету кад је избила пандемија. Таман сам почео с промоцијама и све је морало да стане. Штета, јер реч је о озбиљној књизи у коју је уложено много труда. Тих дана сам и ја направио једну грешку. Погрешио сам када сам ушао у полемику са Џонијем. Дневни лист “Блиц” решио је да објави његову реакцију на књигу и понудили су ми велики простор за одговор. Замолио сам их да га објаве само у штампаном издању и да га не пуштају на интернет. Али, тај одговор је некако ипак прокрчио пут до више људи него што сам очекивао па се догодило да полемика одвуче пажњу са озбиљности саме књиге. Можда је то било корисно за продају књиге, али све мање се причало о њеном садржају, а све више о полемици. Када сам схватио да се то дешава, решио сам да изађем из те приче. Џони је у НИН-у изрекао којекакве лажи и глупости о мени, написао сам опширан одговор, а онда сам одлучио да га нигде не објавим. Постало ми је јасно да је све то једна велика бесмислица. Јако волим прва четири “Азрина” албума, али Џони је човек који већ деценијама није при себи. Ако је тако, и ако један НИН, као последњи таблоид или лош хумористички лист, објављује с њим интервју, који је, и мимо његових лупетања, новинарска и људска срамота, ја ту немам шта да тражим.

ГЛАС: Осим Ваших радова посљедњих година скромна рок и музичка белетристика на српском језику добила је неколико врло запажених књига. Али и даље је то, гледано у свјетским оквирима, прилично оскудно. Колико је значајно за музичку историографију да се та ситуација промијени и шта треба предузети?

ИВАЧКОВИЋ: Ми ту заостајемо за светом. “Панонски адмирал” је прва књига о Ђорђу Балашевићу. Можете ли да поверујете? Да је направио такву каријеру на Западу, о њему би постојале десетине, ако не и стотине књига. О “Битлсима” их је објављено око хиљаду. Шта треба предузети? Треба што више писати, ето шта. Наравно, лакше је то казати него чинити. Али пошто ја чиним, ваљда имам кредит и да кажем. Штавише, наговарам и друге ауторе да пишу књиге. Дошао сам на једну добру идеју за књигу о рок музици, али сам схватио да је никад нећу написати и да постоји аутор, мој пријатељ, који би то ионако учинио боље од мене. У најмању руку, боље познаје период о којем је реч. Позвао сам га, договорио сам се и о објављивање те књиге, треба је још само написати (смијех). Свака добра књига је важна. Треба што више прича отети од заборава. Култура памћења је од кључног значаја за сваку нацију. Ту смо где смо - мислим на све балканске народе - зато што негујемо митове, а не памтимо или чак ни не знамо важне ствари из сопствене културе, политике и тако даље. Треба нам што више озбиљних књига. Али тешко се људи упуштају у тај посао, знају да је напоран, знојав, да тражи целог човека.

ГЛАС: Један Ваш колега рекао је да се, када га представе као музичког новинара, осјећа као “учитељ мачевања или калиграфије, занимљивих занимања која мало коме требају”, што је у данашњем моменту, када је музичко новинарство девастирано или сведено на полуаматерске онлајн варијанте, донекле разумљиво. Како Ви гледате данас на то занимање које Вам је свакако обиљежило и одредило животну путању?

ИВАЧКОВИЋ: Да Вам кажем, људи који пишу о музици на порталима постају све бољи, јер стичу искуство и у тренингу су. Недавно сам на неким порталима наишао на текстове у којима је неупоредиво више знања и заната него у текстовима које објављују тзв. озбиљни медији. Али ако говоримо о музичком новинарству као професији, онда можемо само да закључимо како она одавно не постоји. Као и много шта друго, уништена је деведесетих година. Постоје аутори, али не постоји професија. Као и што постоје бендови, али не постоји сцена. За мене музичко новинарство је успомена на лепа времена. С тим што морам да се оградим и да кажем како не идеализујем ни младост ни прошлост. Није све што је некад било боље него ово што имамо сада. Ево, помињали смо да имамо мало музичких књига, али осамдесетих - а о осамдесетима се обично говори као о златном добу нашег рокенрола - имали смо их неупоредиво мање. А живели смо у много већој земљи.

ГЛАС: Познаваоце Вашег публицистичког рада, али и књижевне кругове, изненадио је Ваш роман “Безверје” из 2016. године, писан у другом стилском и тематском кључу у односу на биографске радове. Иако је дочекан добрим критикама, за сада је остао једини роман у Вашем опусу. Пишете ли и даље фикцију или је то био изузетак?

ИВАЧКОВИЋ: Волео бих да напишем бар још један роман. Осим жеље постоје и идеје. Једна идеја је да украдем нешто од Горана Трибусона (смијех). Јако волим његов роман “Полагана предаја”, хтео бих да напишем нешто на том трагу. У мањку сам само с временом, што је мој стари проблем. Много тога бих желео да урадим, много тога и радим паралелно па тек понешто завршим. Физички није могуће да завршим све. За “Безверје” сам, не само од пријатеља већ и од потпуно непознатих људи, добио такве похвале да сам црвенео док сам их читао или слушао и то ме је веома охрабрило. Али, ето, никако да нови роман дође на ред.

Теме

ГЛАС: А о коме бисте још вољели да пишете књиге, како од страних, тако и од домаћих умјетника?

ИВАЧКОВИЋ: Ту не смем ни да почнем с набрајањем (смијех). Биће тога још, надам се. Ових дана помало помажем Стефану Миленковићу у вези са његовом аутобиографијом. То доживљавам као повластицу и посластицу. И зато што је он тако велики у музици и зато већ годинама уживам у пријатељству с њим.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.