Игор Бојовић, драмски писац, сценариста и драматург, за “Глас Српске”: Надам се да је Сирано исправио криву Дрину

Култура је основ сваког друштва и каква нам је култура таква нам је и држава и обрнуто. Такво нам је и друштво, уопште. Иако ми из овога не треба приписивати англофиско животно одређење и опредељење, тешко је сада не цитирати општепознату Черчилову изјаву коју је дао када су му тражили да за потребе војне индустрије Велике Британије за време Другог светског рата смањи и средства која је држава издвајала за културу – а шта ћемо онда бранити?

Рекао је ово за “Глас Српске” драмски писац, сценариста и драматург Игор Бојовић, који је и директор београдског Позоришта “Бошко Буха”. Драматургију на Факултету драмских уметности у Београду завршио је као студент генерације Универзитета уметности. Његови драмски текстови добро су познати позоришној публици у Републици Српској, али су и уврштени у школски програм у Србији. Недавно је на сцену Дјечијег позоришта РС постављена представа “Сирано де Бержерак”, а овај Бојовићев текст у Бањалуци је режирао Југ Радивојевић.

ГЛАС: Ово није Ваша прва сарадња са Дјечијим позориштем РС. Са каквим емоцијама сте испратили прво извођење представе?

БОЈОВИЋ: Усхићен сам као што би био и сваки драмски писац после изузетне премијере свог дела. Ово је пети или шести мој комад који је режирао Југ Радивојевић, он је радио његову праизведбу у Београду, и некад је довољно да се само погледамо и да знамо шта нам ваља чинити и шта ко мисли.  Мало је рећи да сам, и као одрасли и као дете, уживао у разиграној глуми Александра Бланића, Ане Анђелић, Александре Спасојевић, Драгана Вучића, Ђорђа Јанковића, Саше Терзића и Драгана Бањца. Радо ћу се одазвати позиву и за неку, осамдесет осму, нпр. репризу пред “обичном” публиком. Први знак да је нека представа успела је питање које природно поставим себи – да ли је могуће да сам то ја написао, да је то из мене изашло.

ГЛАС: Како је то ухватити се у коштац са једном од најпознатијих љубавних прича у свјетској књижевности и претворити је у драму?

БОЈОВИЋ: Алфред Хичкок је увек за своја сценарија бирао адаптације мање познатих романа и мање познатих писаца како би ауторски могао да их надограђује. Када бирате за тему Достојевског, Толстоја и сл. веће су шансе да оманете него да успете. Пре свега, треба добацити до њихових дубина, добро сценски проучити и прочитати све њихове слојеве. Ипак, тим дубинама се вреди бавити. Њихова дела су свевремена, баш као што је и Ростаново. Моја амбиција није била да се с њим поредим или такмичим, већ да створим ново, аутохтоно, позоришно дело, да ову велику тему приближим деци. Сматраћу својим великим успехом и доприносом ако наша деца после ове представе пожеле да прочитају и оригиналну драму. Ростан је целог живота мој артифицијелни узор, а сада сам своје животно и професионално искуство проткао кроз овај комад. Сирано, физички осујећен својом рогобатном спољашњошћу, увек спреман да заметне кавгу и бојовање (Nomen est omen) собом даје и контрадикторну префињену душу, даје најлепшу поезију и једноставност што је, признаћете, најтеже постићи. “Нисам довољно одрастао до једноставности” а у овој представи је све једноставно и пријемчиво и деци и онима који их у позориште воде, можда и због Фејдоовског заплета комедије забуне којим је прича протакана и који доводи до Бетелхајмовског хепиенда. Могло би се рећи, из више разлога, а пре свега због главног јунака, због реплика у александринцу који сви говоре, да је ово и моје аутобиографско дело.

ГЛАС: Колика је одговорност писати за дјецу, јер ти текстови треба да имају и образовну црту?

БОЈОВИЋ: Иако се трудим да релативизујем сваку врсту одговорности (тако сам и Ростановој громади приступио), она је и те како велика. Сви ми који се бавимо овом врстом позоришта школујемо нашу децу и будуће грађане. Присталица сам заштите класичних вредности у односу на све што у извесној мери морамо и прихватати, а што се односи на савремене технологије које постају саставни део наших живота. Но, оне су ту да би служиле нама, а не ми њима. Има тога у “новом” Сирану, а веома сам свестан чињенице да ће многој деци ово бити први сусрет са овом великом темом, те да ће њене архетипске ситуације у односу према жени или мушкарцу, према човеку пре свега, остати дубоко уписане и у њихову свест и подсвест, те да ће их примењивати целог живота. Једноставно, формирамо људе, а они и нашу будућност.

ГЛАС: Добитник сте бројних награда, а међу њима и “Стеријине”. Како признања утичу на писца и јесу ли награде посљедњих година изгубиле значај какав су имале раније?

БОЈОВИЋ: Никада се нисам борио за награде. Писао сам као суманут, а оне су долазиле саме по себи, долазиле и радовале, јер су биле потврда свега што сам радио. Данас, када је наша земља мања оне више немају значај који су имале тада, не етаблирају више ауторе као некада. Кад то кажем мислим пре свега на Стеријино позорје и време када сам први и једини добио Стеријину награду за комад за децу, за “Мачора у чизмама”. Био је то велики шок за јавност а ја сам добио крила каква је тешко могуће и замислити. Данас ме једнако радују награде које добија Позориште “Бошко Буха” на чијем сам челу. Верујем да радују и ауторе јер потичу од еснафа, од колега који бивају члановима разних жирија на фестивалима на којима учествујемо.

ГЛАС: Можете да се похвалите и Змајевом наградом за укупан допринос драмском стваралаштву за дјецу. Имамо ли данас у српској књижевности пјесничке величине какав је био Змај?

БОЈОВИЋ: Наравно да имамо. Но, сви су наши савременици, живи и грешни људи од крви и меса. Потребно је да их више не буде па да се више објављују цитати из њихових дела, културним установама и наградама дају њихова имена. Толстојеве оцене Шекспирових дела данас могу бити смешне јер обојица носе ореол бесмртности, али у време док је оштри Див из Јасне Пољане био жив на то се, сигурно, другачије гледало.

ГЛАС: Промијенили сте двије управничке фотеље прије ове у у којој се сада налазите. Колико вам та функција одузима времена за писање?

БОЈОВИЋ: Могло би се рећи да је и то занат који сам дуго пекао, те да је свако позориште изазов за себе. Већ четири године нисам написао ништа ново. Или се “одрасло” па се прелази у неку другу фазу креативности, или је мој однос према вођењу једне велике и компликоване институције, каква је Позориште “Бошко Буха”, у сталној борби за опстанак услед реконструкције зграде, потпун и посвећенички. Просудите сами.

ГЛАС: Написали сте и сценарио за филм “Нож” по истоименом роману Вука Драшковића, за што сте и награђени. Писали сте и сценарије за филмове “Рат уживо” и “Лавиринт”. Како је изгледао излет у свијет филмског сценарија?

БОЈОВИЋ: Не бих рекао да је реч о излету. Ја само волим да радим креативно уносне и велике ствари а услед финансијских проблема који нашу кинематографију прате чешће је и брже реализовати их у позоришту. Веома ме радује што једна телевизија Републике Српске за сваки Божић емитује филм “Нож” који поставља бројна питања нашег идентитета кроз историју. Роман је написан седамнаест година пре него што је снимљен филм, пре ратова деведесетих који су ова питања још више изоштрили и која је својим разним слојевима и дело Вука Драшковића антиципирало. Ваљало је за филм, приче ради, дописати цео део кога у роману нема, изменити крај... Но филм у потпуности има антиратни значењски ниво што ме посебно радује, јер даје другачију слику о нама у свету.

ГЛАС: Рођени сте у Никшићу, били сте директор драме и драматург Црногорског народног позоришта у Подгорици. Како коментаришете актуелна дешавања у Црној Гори?

БОЈОВИЋ: Моје прво радно место, након што сам завршио ФДУ било је директор драме Црногорског народног позоришта у Подгорици. Но, било је то у држави која се тада другачије звала, била кудикамо већа, а у кући (отац је био професор светске књижевности са докторском дисертацијом “Лав Толстој у Срба”, савременик Данила Киша) и у школи се изучавала граматика и правопис језика на којем сам и тада читао и писао и на ком то чиним и данас. Од страних језика учио сам и изучавао енглески. У међувремену сам из новина сазнао да су се појавили и неки други језици. Но, не верујем баш у све што прочитам у новинама.

Све што бих рекао на тему данашњих дешавања у Црној Гори јесте цитат Јована Ћирилова који каже да “ништа не застарева брже него авангарда”. Сваком сељаку са Дурмитора (ја друге памети не бих ни желео да имам) јасно је да се не може калемити смоква на смрчу или јелу, чемпрес на Панчићеву оморику. Можда се може тридесет година ходати на рукама, али не и цео век, јер су нам, ипак, ноге дате за то. Радовало би ме да се све што пре заврши и без крвопролића и братоубистава.  Хришћански је праштати, али праштати сузавцем у име напретка по сопственом народу је нешто сасвим друго.

ГЛАС: Колико успијевате да испратите позоришну продукцији у Бањалуци и Републици Српској?

БОЈОВИЋ: Не толико колико бих желео. Пуно тога доброг сам у прилици да чујем и да се радујем успесима. Но, надам се да је Сирано исправио криву Дрину а Лепи Кристијан је целу попио, да ту има и неке Југове и моје заслуге, те да је сада само небо граница.

ГЛАС: Још 1997. похађали сте Интернационалну школу драматургије при Краљевском дворском позоришту у Лондону. У којој мјери се у образовање умјетничког кадра код нас разликује од сличних факултета у Великој Британији?

 БОЈОВИЋ: Пре свега код нас је другачији систем. Далеко смо још од онога што се у неким земљама вековима градило. Далеко смо још и од могућности прављења закона о позоришту. Период транзиције је тек пред нама у том смислу. Након школе у Лондону постао сам директор Позоришта лутака “Пинокио” у Земуну и применио све што сам тамо научио, што је било добро и што се у раду једног позоришта код нас могло применити. Што захваљујући “Пинокију”, што својим комадима и томе што сам био један од оснивача и првих селектора ТИБЕ, међународног фестивала (који је десетак година био пандан БИТЕФ-у за децу и који је организован при Позоришту “Бошко Буха”), а што свему заједно, пропутовао сам скоро цео свет. Никада нисам имао жељу да тамо останем и да живим. Увек сам одлазио са Србијом у срцу и са жељом да се у Србију вратим и да јој дам све оно добро што сам у свету видео. Оно лоше сам оставио да зими самотњачки завија по брдима Дурмитора и, попут јунака о коме намеравам да радим и сценарио за филм, отиснуо се у бели свет.

Сценарио за филм о српском грофу

ГЛАС: Шта је то ново што настаје у Вашој умјетничкој радионици?

БОЈОВИЋ: Припремам се да радим сценарио за филм о једном српском грофу за чије се дело  код нас недовољно зна и који је утицао на формирање комплетне географске мапе света. Но, из разлога што је за то још рано, с једне и продуцентског захтева, с друге стране, о томе још није професионално јавно говорити. Сценарио за филм о Петру Лубарди, једном од највећих наших сликара, чија судбина прати и Титову епоху, иако је на Фестивалу у Монпељеу био у најужем избору за финансирање, вероватно ће, сачекати нека боља времена за нашу кинематографију а материјал који сам годинама, пре свега захваљујући родбинским конекцијама (мајка ми се презива Лубарда, те сам и са самим јунаком сценарија у блиским родбинским односима) сакупљао, резултоваће неком новом позоришном драмом.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.