Хаџи Неимар од Београда направио метрополу

Његовој љепоти није мана, како неки тврде, хаотична мјешавина градитељских стилова, напротив, то му управо даје тај заводљиви шарм и неодољиву привлачност. Наравно таквом осјећају највише доприносе и његови становници - ведри, дружељубиви и предусретљиви. Овом приликом подсјетићемо се неких важних људи који су остављали свој печат у физиономији Београда на размеђима епоха.

Такав траг је несумњиво оставио и кнез Милош Обреновић у првим деценијама 19. вијека. Његова градитељска мисија је носила постепени раскид са оријенталним насљеђем и окретање западном архитектонском, али и политичком моделу. За то дјело био му је потребан и ваљан сарадник који би разумио његова стремљења и визије. И нашао га је у лику Николе Живковића, већ доказаног градитеља, Србина поријеклом из грчког града Водена, гдје је рођен 1792. Хаџи Никола или Хаџи Неимар, како су га још звали, школовао се у Солуну и Атини, стичући потребна градитељска умијећа. Дакле, средином двадесетих он, као већ зрео градитељ, на Милошев позив долази у Србију и одмах започиње градњу важних управних, али и приватних и привредних објеката. Године 1829. зида нови конак за потребе самог кнеза, који ће Милош послије дати на коришћење дјеци и кнегињи Љубици, по којој ће ова грађевина бити и названа. Објекат је грађен каменом и опеком у балканском стилу, али са видним елементима класицизма европске архитектуре. Убрзо послије тога (1831-1834) зида се и репрезентативни Конак кнеза Милоша на Топчидеру. У склопу овог дворског комплекса уређен је парк и црква Св. апостола Петра и Павла. У свом плодном радном вијеку Хаџи Никола је био пројектант или градитељ многих београдских вриједних зграда, којих данас на жалост више нема, али је сигурно да су у његовом богатом опусу ипак највреднији објекти та два поменута конака.

Ови споменици културе су у ствари симбол почетка стварања нововјековне српске државе. Када је Србија 1830. добила статус аутономне кнежевине, Београд је почео убрзано да се развија. Ускоро му је постало тијесно унутар градских зидина и морао се прелити изван њих. Милош Велики је подстицао и усмјеравао брзи развој Београда, с циљем стварања нове српске престонице. Његов план је био да центар вароши лоцира на савску падину, тачније на простор Савамале (Савске махале). Но прије тога морао је 1835. раселити сиротињске потлеушице, никле на том мјесту, но о томе ће касније бити више говора. Тада на сцену ступа Хаџи Неимар, који заједно с кнезом повлачи основне урбанистичке линије новог насеља и енергично приступа градњи великог броја објеката. Граде се прво јавне зграде: сједиште Совјета, велика а потом и артиљеријска касарна, пивара, царинарница (ђумрук), у чијој ће великој дворани почети са радом и прво београдско позориште. Ове грађевине од чврстог материјала су за то вријеме биле праве палате према приземним кућерцима око њих. Кнез о државном трошку гради 46 трговачких радњи, које бесплатно нуди да би се на овај простор пребацио привредни центар града.

За све то вријеме Хаџи Никола је од јутра до мрака на градилиштима, која су морала бити савршено организована. Добар дио ноћи уз свијеће је радио на пројектима и прорачунима, јер се ћудљивом Милошу све у динар морало правдати и свакодневно пријављивати. Педантан и прецизан, све је лично морао провјерити, прича се да је скоро сваку циглу куцкао да се увјери у њен квалитет. Рокови и ваљаност градње морали су се до краја поштовати.  Легенда каже да је кнез на сваком градилишту прво подизао вјешала за опомену градитељима. Посебну муку Хаџи Неимар је имао са Томом Вучићем “главним надзиратељем свих јавних радова”. Био је то човјек пргаве и тешке нарави, који се често супротстављао и самом Милошу. Једном приликом он поступи по књажевом наређењу, супротно Томиној забрани, и тад дође до оштрог вербалног сукоба који прерасте у срамно Вучићево насиље. Он нареди момцима да држе Хаџи Николу, док га је он неком палијом крвнички ударао по прсима. Кнез га је тада заштитио, али ни са њим му није било много лакше. Једна анегдота говори како је Милош “од двије ријечи” рјешавао правно-имовинске односе. Наиме док су се њих двојица возили каруцама ка Топчидеру, ћудљиви кнез одједном упита за неку ливаду: “Чији је ово плац Никола?” “Мој, господару, ви сте ми га даровали”. Милош се на то обрецну: “Е нећеш, кад још ништа ниси изградио одузимам ти га”.

Вожњу су наставили у непријатном ћутању. Хаџи Неимар је био судбински везан за кнеза у сваком погледу. Када је Милош свргнут 1839. и морао напустити Србију и он је под притиском морао учинити исто. Прелази у Аустрију и ту остаје све до Милошевог повратка 1858. године. Током те друге књажеве владавине обављао је најодговорније дужности у тадашњем министарству грађевина. Хаџи Неимар је био ожењен и имао је четири кћери и сина. Умро је у Београду прије 150 година у дубокој старости.

И Милош рушио у Савамали    

Када је кнез Милош почетком 30-их година 19. вијека донио визионарску одлуку да гради и развија нову, српску београдску варош, одабрао је простор Савамале за тај подухват. Но прије саме градње требало је уклонити око 150 страћара, потлеушица, у којим су живјеле разне избјеглице те босански лађари и Цигани. Он тој сиротињи даде годину дана рока да се преселе на Палилулу, нудећи им бесплатну дрвену грађу. Но упркос књажевом ауторитету, многи се оглушише о наредбу. По истеку задатог рока Милош бијесан посла момке који за један дан разјурише непослушнике и са земљом сравнише све те кровињаре од плетера и ћерпича, а онда их запалише. Убрзо потом ту почеше ницати, за то вријеме, врло модерне и чврсте грађевине, управни али и други објекти. Упадљива историјска сличност се десила 181 годину касније. Године 2016. власти су за ноћ порушиле ружне и запуштене пратеће објекте на Савамали, да би ту никао један репрезентативни дио града назван “Београд на води”. Хегел рече да се историја понавља једном као трагедија, а други пут као фарса, а ми бисмо додали и као монодрама (оне ман схоњ). Док једни нападају тај “хајдучки” поступак власти, по Милошевом узору, други споре аутентичност саме идеје. Међутим, напредак често нема времена за формалности, а што се идеја тиче, њима се историја ријетко бави, за њу су битне само добре реализације. Па када на обали Саве никну импозантне хај-тек грађевине и Београд добије нову физиономију свјетске метрополе, све ће те примједбе бити брзо заборављене, као што су и Милошу одавно опроштени многи гријеси. Памтиће се само они људи који су попут њега и Хаџи Неимара своје снове, знање и енергију уткали у идентитет и љепоту српске престонице, попут Луке Ћеловића Требињца, Николаја Краснова, Бранка Пешића и многих других.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.