Глумац Вук Костић за “Глас Српске”: Не смијемо заборавити хероје који су се борили за нас

Илијана Божић
Глумац Вук Костић за “Глас Српске”: Не смијемо заборавити хероје који су се борили за нас

Сама помисао да неко ошамари дете ми окреће стомак. Застрашујуће је кад видиш 200 момака у црним униформама, са пушкама у рукама, који гуркају људе и децу у вагоне смрти. Ако размишљате о томе мало дуже не буде вам добро, а глумац мора да пронађе начин, да сам себе индукује да би његова глума била уверљивија.

Рекао је то за “Глас Српске” глумац Вук Костић поводом улоге у филму “Дара из Јасеновца” који би премијерно требало да буде приказан у октобру. Гледаоци ће имати прилику да Костића гледају и у филму “Коридор 92” који доноси истиниту причу о херојској борби за пут  живота.

-  Што више размишљаш о томе све ти је теже. У домаћој кинематографији нисмо навикли на усташе, јер се нису појављивали много - додао је Костић.

ГЛАС: У филму “Дара из Јасеновца”  играте усташу Мирослава Филиповића, колико је захтјевна ова улога и колико тешко се било пребацити у један такав лик? Како је било снимати сцене за овај филм?

КОСТИЋ: Било је веома тешко. Нисам имао много дана снимања, али сваки пут кад бих дошао на сет било би ми тешко, поготово кад видим 200 момака у црним униформама како гуркају децу. То је језиво за око. У домаћим филмовима смо навикли да виђамо оне са шубарама и масним брадама, односно четнике. Они су се више од усташа појављивали у партизанским филмовима, јер је једноставно тада била таква клима. Страшно је када видите људе обучене у ту злогласну униформу, која је сама по себи застрашујућа. То је добра опсервација, када видите да можете да ставите црну капу са словом  “У” било којем фином човјеку или професору и да  он аутоматски постаје Менгеле.  Толико људи имају отпор према томе. Улога усташе Мирослава Филиповића ми је била најтежа до сада. Како су дани пролазили мислио сам да ћу се навићи на те униформе и на сет, јер  мислиш да што дуже времена проводиш ту да ће ти постати нормално да то радиш, али нисам могао. Грозим се на свакога ко је груб према деци, а да не говоримо о сценама у филму. Не могу да се  помирим са тим.

ГЛАС: Гледаћемо Вас и у филму “Коридор 92”, каква су ваша искуства са снимања и сарадња са бањалучким глумцима?

КОСТИЋ:Сарадња је била дивна, радио сам са много бањалучких глумаца. Александар Стојковић Пикси је мој добар другар, играли смо заједно  још у филму “Непријатељ” и за њега ме веже доста  успомена. Он је диван човек који је учествовао у тој акцији од првог дана рата. Хтео сам да помогнем и да својим учешћем дочарам неке велике људе који су стварно постојали и који су тако лако положили животе за слободу, бранећи своје куће и породице. Нема ништа часније од тога, дати живот за своје најближе.

ГЛАС: Зашто је важно екранизовати овакве догађаје и колико то утиче на саму свијест гледалаца?

КОСТИЋ: Битно је зато што се у данашње време такве врлине какве је имао пуковник Трива, који је водио своје људе не рачунају и не бодују. Нико није толико луд да олако даје свој живот, али ако имаш неки виши циљ онда има смисла борити се. Велика је грешка рећи да се тим људима, који су положили своје животе, није живело. И те како им се живело и много су ценили своју слободу и живот и зато су се тако мушки борили. Кад  погледаш да иза себе имаш децу и да у Бањалуци умиру бебе, јер немају кисеоник, онда ћеш да даш све од себе, да јурнеш још јаче и та твоја борба ће имати смисао, циљ и оправдање. Том човеку који се бори, у таквим тренуцима су све ствари јасне. Он пред собом нема никаквих питања ни заблуда. Човек који брани своју кућу не може да има постратне синдроме као што их имају  ови који иду у Вијетнам и Авганистан  да пале туђе куће. Они не бране своје, није то њихова земља. Част ми је била да могу да помогнем у екранизовању овако важних догађаја за наш народ.

ГЛАС: Како је на Вас утицало све то?

КОСТИЋ: Када се водио рат, деведесетих година, ја сам био дечак.  Тада сам то пратио и плашио се. Веома сам осетљив на неправду, на слабије. То је питање морала. Када три црна пса кољу једног малог белог, тај мали бели је аутоматски мој брат.

ГЛАС: Шта је Ваша порука публици након снимања овако значајних догађаја за српску историју?

КОСТИЋ: Да никад не смемо да заборавимо хероје који су се борили за нас. Све ће да буде речено на филму. Волео бих да се уради још пар филмова који су битни. Сматрам да би требало да се сними и неки играни, јер је ово  документарни који има посебну тежину, јер ће и ти људи који су се борили причати.

ГЛАС: Које улоге су Вам драже, оне у којима играте негативца или пак оне у којима сте позитиван лик? Које су за Вас изазовније и колико је важно уношење личног у улогу?

КОСТИЋ: Увек се негативци више забављају на снимању. Имам много улога и филмова који ће ми остати у лепом сећању. Најдражи ми је “Игра у тами” јер је некако мој. Али и филм “Мала ноћна музика”. Не могу да издвојим ниједан посебно. Уношење личног је веома важно.

ГЛАС: Како је на Вас утицала пандемија вируса корона?

КОСТИЋ: Ужасно ме нервира та ситуација, не желим да јој дајем много пажње. Сви треба да се чувамо.

Планови

ГЛАС: Какви су Ваши планови за наредни период?

КОСТИЋ: Не волим да говорим унапред, да се неки планови и идеје не би изјаловили. Видећемо шта ће све да буде у наредном периоду, па ћемо причати о томе. Глумићу у серији “Породица”, али о томе не могу ништа детаљније да Вам кажем јер ми  уговор не дозвољава.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана