Глумац Војислав Брајовић, за “Глас Српске”: Некад смо имали простор за маштање, данас сценом влада мржња

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” један од бардова српског глумишта Војислав Брајовић иза кога је стотине позоришних и филмских улога и који и у осмој деценији живота са огромном енергијом и еланом снима нове роле. Сам себи је, како каже, најгора и најкритизерскија публика, а да други и те како цијене његов рад потврђују бројне награде које са свих страна стижу на адресу овог легендарног глумца.

- Увек када су награде у питању кажем да су оне најбоља и најдража плата коју добије уметник. То је потврда да није узалуд радио и живео и зато ми је свака награда драга поготово ако је то и неком другом драго - истакао је Брајовић коме је протекле седмице на Фестивалу европског и медитеранског филма у Требињу уручена награда “Златни платан” за изузетан допринос евромедитеранском филму.

ГЛАС: Недавно сте проглашени и за добитника награде “Павле Вуисић” за изузетан допринос умјетности глуме у домаћем играном филму. Колико Вам значи награда која носи назив по једном великану српског глумишта?

БРАЈОВИЋ: То је веома занимљиво питање, јер када се помене та награда не могу, а да не говорим о великом Павлу Вуисићу. Велика је одговорност примити ту награду. Он је био огромна ауторитарна личност, врсни глумац. Он је био изузетан интелектуалац, узор многима. Био је веома захтеван према себи. Многи то не знају и мисле да су га извукли из неке кафане поред чашице и гурнули пред камере. Не, он је био веома студиозан и захтеван уметник. Питам се да ли сам ја уопште добацио дотле да добијем награду с његовим именом. За живота, он није волео да било шта носи обележје с његовим именом, толико је био скроман, а велики. Отишао је у пуној глумачкој снази, нажалост.  Драго ми је због ове награде иако не знам колики је мој допринос томе заиста. Имао сам ту срећу и привилегију да сам радио и у БиХ, Србији, Хрватској и Словенији.

ГЛАС: Када помињете све земље бивше Југославије у којима сте радили и стварали, пред којом публиком Вам је било најтеже?

БРАЈОВИЋ: Најтеже ми је пред оном публиком која од мене нешто очекује и која стрепи какав ћу бити на сцени. Увек ми је драго, када је позориште у питању, када осетим како публика дише заједно са мном, када чујем тишину, јер знам да сам тада окупирао њихову пажњу. На филму немам храбрости да погледам шта сам урадио. Иза мене је више од 130 филмских наслова и увек ме плашило да погледам јер сам ретко када задовољан.

ГЛАС: Како са ове временске дистанце гледате на Ваше почетке? Да ли је било теже Вашој генерацији или данашњим младим глумцима?

БРАЈОВИЋ: Није било лако. Постојале су огромне глумачке личности,  значајна глумачка имена у целој Југославији. Срећа је веома битна ствар. Таленти не пропадају, али младима треба пружити шансу. Некада су се млади таленти остваривали уз људе који нису зазирали од нас младих колега. Данас млади имају простора, али је питање да ли имају адекватне узоре, да ли знају шта желе да постигну. У нашој уметности нема наследника. Драган Николић, Бата Живојиновић, Зоран Радмиловић су били јединствени. Може да дође неко други, другачији, не мора да буде бољи, али мора бити једнако добар.

ГЛАС: Шта Вам је тада било најтеже, а из чега сте црпили енергију?

БРАЈОВИЋ: Хајде да о томе говоримо као некад и сад. Није било уопште лако некада. Говорили су ми “доживели сте те златне седамдесете”. Није тачно. Након великог успеха “Отписаних” нисам могао на улицу да изађем, јер нисам имао новца. Нема то везе са златним седамдесетим. Нешто друго је у питању, а тога данас нема. То су већ поменуто другарство, љубав и заједништво, без присуства мржње. Мржња и нетолеранција спутавају креативност и модерну уметност.

ГЛАС: Упркос свим улогама које сте одиграли за многе генерације ћете увијек бити Тихи из “Отписаних”. Како на то гледате?

БРАЈОВИЋ: Те генерације су добиле неког свог јунака и то је сасвим нормално. То је била серија у којој добро побеђује зло. Млади људи су добили своје јунаке, своје замишљене принчеве из бајке. Гледам на то као на нешто лепо, нема у томе ништа што би ми сметало.

ГЛАС: Која улога Вам је била најтежа, глумачка или нека животна?

БРАЈОВИЋ: Имао сам у животу разних улога. У позоришту сам се најбоље снашао, али сам имао и неке друштвено ангажоване улоге и оне се такође морају играти беспрекорно. Те улоге се морају играти у своје име са великом одговорношћу и осећајем части и храбрости, па су то можда и најтеже улоге.

ГЛАС: Мислите на период када сте били министар културе у Влади Србије?

БРАЈОВИЋ: Да, о томе сам говорио. Тим министарством сам руководио 15 месеци. Трудио сам се да окупљам око себе све оне за које сам сматрао да знају боље и више од мене и они су то и доказали. Немам чега да се постидим из тог периода, напротив, ако ја подвлачим црту испод свог имена могу само да будем поносан.

ГЛАС: Сматрате ли да су данашњи политичари глумци?

БРАЈОВИЋ: Не волим поређења као рецимо “није ти ово позориште” или “није ти ово циркус”, јер и циркус је једна умешност високог нивоа. То су лоша поређења, јер позориште је најузвишенија и најсложенија уметност која се тог тренутка пише. А да ли нешто глуме политичари? Па боље би им било да имају боље учитеље, па нека онда глуме и нека то буде добро. Обично је то веома лоше.

ГЛАС: Можете ли да нам откријете не чему тренутно радите?

БРАЈОВИЋ:  Играм у серији “Краљ” у режији Здравка Шотре, а која се снима по роману Вука Драшковића. То је огроман пројекат са великим бројем глумаца. Реч је о екранизацији романа “Александар од Југославије”. Имам ту привилегију да сам дио те приче. Играм амбасадора тадашње Југославије у Паризу – Мирослава Спалајковића. Реч је о великој историјској причи која није обрађивана. Захтевна је и надам се да ће бити добра и достојна тог историјског периода и тих личности. Играм улогу и у серији “Црно-бијели свијет”, али ту улогу још нисам снимио. Донесена је уредба о обавезном тестирању за улазак у Хрватску и изолацији, тако да сам се вратио са границе и надам се да ћу ту улогу снимати у септембру. Имамо ту срећу да можемо долазити у БиХ, да само са личном картом можемо у Републику Српску, али не могу да одем у своју Црну Гору. Без обзира на све те законе и прописе које поштујем и без обзира на то што су све ове наше земље суверене државе, могли смо делити заједницу и заједно се борити против ове пошасти, а не да корона буде нова прилика да се раздвајамо.

ГЛАС: Пандемија вируса корона готово је паралисала цијели свијет. Како је ова криза утицала на културу?

БРАЈОВИЋ: Пандемија је зауставила свет, а највише нашу уметност јер не можемо да играмо у позориштима, не можемо да унапређујемо свој рад. Моје време тек пролази, али млади чије време долази, они морају да буду у кондицији и да стално раде. У нашој уметности нема одмора. Јако је тешка ситуација у уметности и култури генерално, јер култура је неговање уметности, тако да се сви налазимо у незавидној ситуацији.

ГЛАС: Како испуњавате слободно вријеме и у чему највише уживате?

БРАЈОВИЋ: Радим много у корист своје породице. Имам доста посла и бар за сада највише ми прија тај вечити факултет, а то је кафана и друштво са којим могу да размењујем мисли и да разговарамо о свему што нас окружује. Дружење је најважнији део мог слободног времена.

ГЛАС: Вјерујете ли да се “отписани” враћају?

БРАЈОВИЋ: Повратак “отписаних” је питање свести о слободарству. Огроман притисак у оно време пробудио је критичну масу да сруши све оно што притишће људе и гуши њихову слободу. Сматрам да је за то још рано, али у том смислу верујем да ће тога још бити.

Прозор у свет

ГЛАС: Да ли је кафана друга кућа глумцима баш као и новинарима?

БРАЈОВИЋ: Ја сам је крстио факултетом. Тамо размењујемо мисли и унапређујемо своје мождане вијуге. Кафана је наш прозор у свет. То нема никакве везе са алкохолисањем нити са преждеравањем. Смисао је у дружењу, размени и сукобљавању мисли и изградњи нових погледа на свет који нас окружује.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.