Епископ новобрдски, викар патријарха СПЦ Иларион за “Глас Српске”: Чак и губитак отвара могућност за побједу

И чудесно је лепо то што поред црквених богослужења имамо и обичаје уношења бадњака који је за древне народе био свето дрво, оно које је било најприступачније, а од кога је зависио живот. То дрво уносимо у кућу и оно се жртвује за нас и из себе нам даје благодатну силу, греје нам дом и ми преживљавамо зиму нашег постојања у овоме свету.

Рекао је то у божићном интервјуу за “Глас Српске” епископ новобрдски, викар патријарха Српске православне цркве (СПЦ) Иларион (Лупуловић) честитајући свим вјерницима православне вјероисповијести најрадоснији хришћански празник ријечима “Мир Божији, Христос се роди”.

- У нашем народу постоји обичај да се деци даје име по храсту, а најпознатије је Растко, да би дете било постојано и здраво - рекао је епископ Иларион.

ГЛАС: Шта бисте поручили свим православним вјерницима поводом најрадоснијег хришћанског празника?

ИЛАРИОН: Ово је време и празник када се удубљујемо у чудесну тајну тога да је Бог узео човечију меру, да је Бог на себе узео човечији аршин, да се несместиви сместио, да је беспочетни добио почетак и родио се и све одише чудесима. Као што је Христос постао дете у једној обичној пећини онога времена, био повијен на неком месту које је било више прибежиште и збег, него угодна соба, то нам даје путоказ да се до преславног искуством долази кроз једноставност и смирење. И у ове дане посебно треба да се сећамо речи апостола Павла да “треба злобом да детињимо, а наравно не разумом и памећу”. Треба да се веселимо у једноставности топлине родитељског дома. Није случајно да у нашем народу, у зависности од краја гдје се негују, постоје различити обичаји који су разноврсни и лепи и који вероватно потичу и из предхришћанског искуства које су имали наши преци, али и то искуство тежило је Господу Христу. Сва та потреба за игром, за неким растерећујућим обредом, за неком једноставном радошћу је заправо атмосфера Божића.

ГЛАС: Божићу претходи Бадњи дан. Посебна је симболика бадњака.

ИЛАРИОН: Чудесно је лепо то што поред свих црквених богослужења имамо и обичаје уношења бадњака који је за древне народе био свето дрво, оно које је било најприступачније, а од кога је зависио живот. Од тог дрвета се правила кућа, то дрво се ложило да би се преживело у хладним месецима. Није случајно што су хришћани у том древном обичају уношења и паљења бадњака сагледавали поштовање самога Христа који је дошао на земљу да донесе пламен за који Он сам каже: “Како бих волео да се већ разгорео”. Како рекох, Божић је празник породице, када кажемо Божић, мислимо на свету породицу у скромном амбијенту, на избегличку породицу за коју нема места. Иако је Јосиф пошао са зарученом за њега женом Маријом да се попише у граду одакле је потицао, јер он беше из племена Давидова, када је дошао у Витлејем није било за њих места. Тога треба да се сете многи. Много је и у Републици Српској оних који су некада били избеглице. Треба сви да се сете да је и наш Господ Исус Христос био избеглица и да се жалио да нема где главу да заклони на овоме свету. Птице небеске имају гнезда, лисице имају своје јаме, а син човечији нема где главу да заклони. И ако тако погледамо на наше избеглиштво, на наша страдања, схватамо заправо да по промисли Божијој свет је пут који су нам зацртали наши преци који су изабрали Христа и то је пут којим треба да ходимо, пут који је спасоносан, ако све што чинимо, чинимо Бога ради.

ГЛАС: Рекли сте да свој живот рачунате до одласка у манастир Високи Дечани и након тога, говорили сте о томе и у Храму Светог Саве након хиротонисања за епископа новобрдског... Је ли то био пут на који Вас је сам Бог позвао?

ИЛАРИОН: Пут је један од најтајанственијих појмова, једно од фундаменталних искустава људског постојања. Човек је биће које треба да се креће напред и навише. Баш као и у филозофији, не имати одговоре, него тежити ка њима, знам да ништа не знам, па ме то мотивише да се покренем, та врста зачуђености и пробуђености увек је била битна човеку и покретала је у њему унутрашњу динамику. Ми смо створени да будемо на путу. Као што песник каже, човек ствара пут којим иде и сам Господ Христос за себе говори да је пут. Он је пут истина и живот и у том јако дубоком искуству пута које је недосежна тајна могу да кажем да је мене пут водио у манастир Високи Дечани и да је то био за мене пут живота. Врло ми је тешко да објасним како сам ја заправо до Дечана суштински стигао. До те лепоте коју Дечани носе собом и до тог живота и те истине мене је водио неки чудесан пут на коме осећам да сам још увек. И заиста ја спадам у људе који могу да кажу када су се обратили. Крштен сам као дете, и веровао сам у Бога, али у Дечанима, мислим да је то био август 1992. године, ја сам знао да сам на правом месту. Знао сам да је то живот, мир, сигурност, радост, драма и динамика живота и постојања и четири године после тога сам одлучио да постанем члан Дечанског братства. Заиста Господ Христос као пут нас све води кроз лавиринте овога живота и то је увек изазовно и чудесно и надахњујуће. Живот у цркви није досадан. Ми смо склони томе да се лако запарложимо, склони смо као људи инерцији, али када заиста желимо да градимо цркву, да живимо црквено, то изискује наш унутрашњи импулс, наше унутрашње слагање са Божијом вољом и унутрашњу одлуку свакога дана да идемо путем којим смо кренули. И зато је та борба да се остане на путу који нас је призвао свакодневна.

ГЛАС: Били сте игуман манастира Драганац. Какве успомене носите?

ИЛАРИОН: У Дечанима сам почео нови живот, тамо сам се родио. У Дечанима сам знао да је црква место где треба да живим. У Дечанима сам стекао и оца духовног и браћу, а онда ме је промисао Божији водио да сам стекао и духовну децу, људе који ме зову оцем. Учествујући у тој чудесној тајни црквеног живота, ето, ја сам, иако недостојан, удостојио се тога да учествујем у тајни спасења других људи и да се трудим да ону утеху којом нас теши Бог сведочим другима. У манастиру Драганац се окупила братија и манастир је почео један нови живот иако то иницијално није ни био план. Ја сам тамо отишао да будем привремено и све време мог боравка у Драганцу био сам вршилац дужности настојатеља оставши и даље сабрат манастира Високи Дечани. Живот незаустављиво тече даље, посебно када је Богом благословен, и из тог живота су се родили нови монаси, многа нова познанства, много деце је крштено, много људи је почело да одлази у цркву, много људи је у манастиру Драганац пронашло утеху, а ја сам се трудио, упркос томе што сам сигурно и грешио много, да искуство које сам стекао из живота у дечанској монашкој заједници пренесем у Светоархангелску обитељ у Драганцу. Драганац је био место које нисам изабрао, ја сам изабрао да будем монах у Дечанима, а у Драганцу сам био можда само једном пре, али нисам имао сумњу да ли треба да прихватим тај задатак кад ми је предочен, иако ме сам манастир као такав није привлачио. Лепота Високих Дечана и чудесност тога места, присуство светог краља чије мошти чувају дечанску обитељ могу да буду један од разлога зашто неко не жели да напусти Дечане. Како рекох, нисам имао дилему, делом због тога што нисам ни осећао да напуштам Дечане, него да одлазим привремено, а онда сам то “непожељно” место толико дубоко заволео и тај извор воде крај манастира и ту црквицу и људе који су почели да долазе у манастир, који су ми постали породица, а пре свега братију која се ту сабрала и која је остала уз светињу. Посебно ми је драго да имам и даље браћу са којима заједно корачам на путу спасења, који се заиста труде да се одрекну себе и своје воље и свега што је у свету. Та врста послушности благослову старешине, односно самој вољи Божијој, мени је заправо нада и утеха да ћу увек остати заједно са Драганцем. Трудићу се колико год узмогнем да често будем тамо без обзира на то што сам формално, административно део друге епархије, али у духовном смислу не могу да Косово и Метохију, Дечане, Драганац, Девич, Гориоч, из себе извадим. Они су део мог живота, мога бића, а надам се да ни мене неће Косово и Метохија одбацити него да ћу увек ту бити примљен и прихваћен као да никада нисам ни одлазио. То ми је жеља и молитва и трудићу се тако да живим. Драганац је место које подсећа на скромну пећину у Витлејему у којој се Господ родио, то је то место на које можда многи не обраћају пажњу, али у коме се заиста рађа Христос.

ГЛАС: У бесједи након хиротонисања за епископа казали сте да се молите Богу да ново служење допринесе да Косово и Метохија буду још ближе Београду. Колико је Космет заиста близу Београду, а колико и наша Република Српска?

ИЛАРИОН: Београд има и то бреме да је симбол световне власти, престоница, а Косово и Метохија собом сведоче да је земаљско замалена царство, а небеско вавек и довека, те је Београду Косово и Метохија неопходно колико и Косову и Метохији Београд као престоница. Да би Косово и Метохија били близу Београду, треба да се улаже напор и то свакога дана. Треба да се уложи напор да ишчистимо нашу свест од неке нехришћанске митологије, да живимо оним хришћанским митом, оном истином којом су живели наши преци и пре Косова и на Косову и после њега. То је истина да је земаљско замалена царство, а небеско вавек и довека, а небеско царство је унутра у нама, у нама је живи Христос, који се у нашем срцу рађа као у Витлејемској пећини. И онда можемо да запевамо са пророком Исаијом да је са нама Бог. То је наша “српска вера”, наше јеванђеље. Код нас постоји једна посебност, загледаност у један парадокс да чак и губитак отвара могућност за победу. Заправо, на том парадоксу почива и Република Српска, која по многим овоземаљским резонима не би могла да постоји, али уз сва геополитичка и друга објашњења Република Српска исто као и наше Косово и Метохија, наше светиње, постоји захваљујући благодети Божијој, постоји захваљујући опредељењу нашег народа. Некада, то што називамо инатом може да буде једна врста дубинског неприхватања ограничавајућих закона овога света и то, наравно, може да се изметне у нешто негативно, али у основи садржи једно одрицање од овога света у, заправо, монашком духу. Не могу да прихватим овај свет оваквим какав је, не могу да се слажем са неправдом и бесмислом.

Због неслагања са духом овога света, на просторима где живимо вековима су присутне турбуленције и страдања. Чини ми се, докле год је човек жедан правде, може и да је се насити. Проблем настаје када човек није гладан и жедан правде. Република Српска у себи има светињу. Она је натопљена мученичком крвљу. Не смемо, наравно, никад да заборавимо да су и други народи страдали, да су и други имали своје мученике и невино пострадале. Без обзира на сву сложеност историјских дешавања обележених разарањима и страдањима, утиска сам да Република Српска почива на светињи, Косовском завету, а то је опредељење да останемо и опстанемо на месту страшном упркос свему, па макар и сви параметри не ишли нама у прилог. Ту се пројављује скривени потенцијал који има наш народ, да и када је најтеже и не видимо излаз, не одустајемо и не полажемо духовно оружје. На Косову се у таквим приликама каже: “Сладак Бог и слатка црква”.

Добро чини и добру се надај

ГЛАС: Како гледате на све што се тренутно дешава нашем народу на Космету?

ИЛАРИОН: Људи су посвећени да се изборе за правду, њихова тежња је да се боре за своје достојанство упркос свему. На Косову и Метохији живимо у драматично време у коме је потребно и смирења и мудрости, али пре свега да човек очува своје елементарно хришћанско достојанство. Епархија рашко-призренска са епископом Теодосијем на челу и цела СПЦ са патријархом Порфиријем на челу се труди да помогне нашем народу да очува своје достојанство. Ми можда не можемо да утичемо директно на глобалне геостратешке токове који запљусну и нас на овом парчету земље на коме живимо, али можемо стоички и стојећи да покушамо тај талас да дочекамо и дигнуте главе, без ароганције, али са свешћу да удвориштво и одустајање од истине никоме нису на корист. Истина нас све ослобађа, а оно што заиста јесте истина је искуство заједништва, како говори сам Христос: “Ја сам истина”, а он је тамо где су два или три сабрани у име његово, а када су људи сабрани у име вечне истине, та истина је добра за све. И зато ми као народ треба да се запитамо да ли смо довољно проповедали вечну Христову истину или смо проповедали нешто друго, а сада жањемо горке плодове тога што смо сејали. Црква Божија је сејала добро семе, Епархија рашко-призренска и друге епархије помагале су и Албанцима, сведочили су истину која можда није била увек наклоњена у политичком смислу нашој страни, али црква ипак блиста и даље у вртлогу бесмисла и апсурда косовско-метохијске политичке реалности. Како год да окренете, најлепше што имате да доживите и видите тамо јесу наше светиње те се, толико очигледно, сада на Косову и Метохији, остварују речи изреке “Добро чини и добру се надај”, а то треба још више да нас утврди у решености да живимо јеванђелском истином, да њу сведочимо и да добро семе сејемо, да проповедамо безусловну љубав свима подједнако, да, будући свесни свих ризика, све чинимо ради вечне Христове истине.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.