Душко Лопандић, књижевник, правник и дипломата: Рим нас учи да царства пропадају, а људи опстају

Тако сам, рецимо, неке књиге посветио историји Рашке пре Немањића (“Летопис великих жупана”), успону и опадању Османског царства код нас (“Битке за Балкан”), а последњих година доста радим на историји српске и светске дипломатије (“Време сјаја, време таме”, “Речи су сенке дела”).

Рекао је ово за “Глас Српске” Душко Лопандић, књижевник, правник и дипломата, објашњавајући избор теме којом се бави његова најновија књига “Пурпур Империје”(“Лагуна”), посвећене животу и дјелу римских царева са подручја данашње Србије, Балкана и Европе. У научном контексту врло значајном и занимљивом периоду свим љубитељима, али који је по ријечима професора Лопандића на неки начин код нас остао у сјенци модерне или средњовјековне прошлости Балкана.

- Историја народа или простора на коме он живи никада није једноставна нити једнозначна. Наши корени који су корени једног европског народа, не досежу само до сеобе Словена, већ су природно повезани и са антиком на нашим просторима. Одатле, између осталог, мој интерес за Рим, а посебно за време позног Римског царства када је простор Подунавља, односно тадашњег Илирика имао кључну улогу у, прво спасавању, а онда и трансформисању римске државе и цивилизације из које су проистекле Византија, као и западноевропска цивилизација средњег века. 

ГЛАС: Откуда код једног цијењеног стручњака за међународне односе, професора европског права и дипломате толика страст према историји и историјском роману или је то просто једна очекивана и природна љубав?

ЛОПАНДИЋ: Ја сам се од младости бавио историјом као хобијем (посебно генеалогијама) и пуно читао разне историјске књиге. У библиотеци мојих родитеља - просветних радника - било је доста занимљивих дела. Јако сам волео биографије, попут изванредних историјских романа аустријског класика Штефана Цвајга (“Марија Антоанета”, “Марија Стјуарт”) и других. Одушевљавао сам се и великим теоретичарима филозофије историје, какви су, на пример, били Арнолд Тојнби (“Студије историје”) или Фернанд Бродел (“Медитерански свет у време Филипа II”). Посебно су на мене остављале утисак историјске монографије на разне теме британских или француских писаца писане лаганим стилом - истовремено и информативне, али и стилски питке, врло читљиве, попут неког романа. Међу нашим историчарима који су имали сјајан стил треба да поменем Радована Самарџића (“Мехмед паша Соколовић”). Пре око двадесетак година решио сам да се опробам да пишем у духу и на начин текстова какве сам волео да читам. Истовремено, писање на било коју историјску тему подразумева претходну припрему, читање брда књига, што чини да на посебан начин “проживите” једно доба као и судбине људи који вас занимају.

ГЛАС: Осим живота и дјела цара Константина који је нешто познатији широј јавности, прије свега због своје улоге у ширењу хришћанства, фасцинантно звучи податак да је овај простор дао 20 римских царева, владара најмоћније свјетске силе свог времена?

ЛОПАНДИЋ: Моја књига почиње описом смрти чувеног цара - филозофа Марка Аурелија, која се десила 180 г. н.е. у једном војном логору поред Сирмијума (Сремске Митровице) и након које Римско царство упада у дубоку кризу и долази до ивице скоро потпуног распада у периоду названом “војна анархија” (средина и друга половина III века). У то време, војска је за цареве углавном бирала своје заповеднике, пореклом сељаке из Илирика који су служили у подунавским легијама и који су већином били пореклом из латинизованих етничких група Илира, Трачана, Трибала и слично.

Било је то врло крваво, сурово доба. Просечна владавина тадашњих императора је износила тек неколико година, а готово сви они живот су завршавали насилно, било да су убијени у некој бици или, чешће, од стране сопствених војника или побуњеника. За то кратко време владавине они су предводили легије у биткама са варварима на Рајни или Дунаву, или са Парћанским царством на истоку. Један од првих великих војсковођа и државних реформатора тог доба био је Аурелијан који се након великих победа назвао “Обновитељ римског света” и који је успео да влада пет година. Он је био пореклом из околине Сирмијума. Његово дело су наставили Проб (такође из Сирмијума), а затим још један у низу легионара из Илирика - велики Диоклецијан - један од највећих римских државника свих времена, који се по дубини и оригиналности реформи које је спровео може поредити само са оснивачем Римског царства (Принципата) - императором Октавијаном Августом. Диоклецијан је био и изузетно занимљива личност. Увео је “колективну власт” четворице владара (тетрархија) и успео да влада чак 20 година, што је за оно доба био апсолутни рекорд. Затим се добровољно повукао “у пензију”. То је врло редак пример у целокупној историји неког апсолутног владара који је мирно препустио власт. И сви његови сувладари су били његови земљаци, односно људи из наших крајева, попут Максимијана (из Сирмијума), Галерија (из Ромулијане - Зајечара), Констанција и других.

На даљи ток римске историје у IV веку и касније битно је утицао Константин као и његови наследници који су, како је познато, потицали из Наиса (Ниша). Последњи римски владар пореклом из Наиса био је Констанције III који је живео већ пред сами крај Западног римског царства почетком V века. Он је био ожењен једном од најпознатијих владарки из времена позног Царства - Галом Плацидијом, чији се величанствени гроб и данас може посетити у Равени.

ГЛАС: Колико су дјело и живот тих људи којима се бавите у књизи, како наводите “наших географских земљака”, одредили не само судбину њихове земље и епохе већ и будућност Европе и остатка свијета?

ЛОПАНДИЋ: Овом књигом сам покушао да пишем, не само о владарима већ и о римској цивилизацији која, како је то написао Вили Дјурант, “и даље живи у нашим животима на хиљаде начина” - од календара, правних правила до личних имена, путних веза, разних обичаја итд. Тако пишем и о насељима (Виминацијум, Сингидунум, Ромулијана, Наис…), градњи путева, свакодневном животу, уређењу градова, чији ниво организације - попут канализације или водовода - није био достигнут у Европи све до XIX века и др. Посебно је, наравно, био важан успон хришћанства, које је од прогоњене секте у време Деција или Диоклецијана постало владајућа вера након цара Константина и његових наследника. И из угла историје раног хришћанства IV век, тј. време царева из наших крајева представљао је кључно доба. У књизи се могу наћи и приче о хришћанским мученицима и свецима из тог доба, какав је, на пример, био свети Јероним, први преводилац Библије на латински. Сирмијум, једна од тадашњих престоница Царства, би­о је место где је одржано неколико црквених сабора и био поприште великих теолошких битака између заступника учења са Никејског сабора (“православних”) и представника Аријеве јереси који су једно време доминирали. Како сам већ напоменуо, из политичких борби, државних и друштвених реформи тога доба и верских прелома у хришћанству некадашња античка римска држава се трансформисала скоро до непрепознатљивости - али наставила је да траје подељена у Западно и Источно римско царство које ће се развијати још цели миленијум. Ретки су примери у целокупној историји човечанства толиких историјских обрта као у III и IV веку, за које су били заслужни људи са наших простора. 

ГЛАС: Генерално, колико је Вама као аутору писање књига ове тематике захтјеван задатак? С једне стране тражи много истраживања и провјера, с друге, треба наћи мјеру између научних чињеница и фикције као кључног оружја писца.

ЛОПАНДИЋ: Писање овакве врсте књиге, односно историје захтева године посвећености, што је мени представљало задовољство. Не ради се само о скупљању чињеница, већ о једној врсти психолошког “утапања” у једно време, односно улазак у неку врсту духовног времеплова, с циљем да постанете на неки начин “савременик” и саговорник људи давно несталих, времена утонулог у таму историје. Искористио сам сусрет са старим Римом, односно латинском цивилизацијом као повод за читање многих класичних аутора, помало и на латинском, попут писаца историје Цезара, Тацита, песника попут Вергилија, Овидија, или филозофа попут Цицерона, Сенеке и других. Наравно, ту је и сусрет са великим класичним историјама о старом Риму, попут Гибоновог “Опадања и слома Римског царства”. На том духовном путовању у времену сусретнете и нека сасвим необична дела, попут тзв. “Царске историје” (Хисториа Аугуста), дело из IV века које има сасвим “постмодерну структуру”, јер представља комбинацију истине и измишљотина о царевима, слично ономе што данас називамо факе нењс на интернету. Узгред, треба напоменути да су у духовном и менталном смислу аутори класичног римског периода - од позне Републике до краја Принципата - попут списа стоика Сенеке или цара Марка Аурелија некако ближи модерном човеку него њихови духовни наследници, који постају све фанатичнији и религиознији и опседнути неким питањима, за нас далеким и страним. 

ГЛАС: Нажалост, једна од модерних сличности коју дијелимо са периодом Римског царства од I до IV вијека нове ере, јесте бурна и комплексна политичка ситуација, не само у последњих стотину година, него и данас?

ЛОПАНДИЋ: Као што је познато, Римско царство је у првом реду обухватало медитерански простор, док су напори римских легија да пређу Дунав ка северу, односно Рајну ка истоку, били само привремени. Са ширењем Царства ширио се и латински утицај, језик, култура, традиције и начин живота владајућих слојева становништва. И када је сасвим нестало, дух великог и јединственог Царства, односно једне и јединствене државе остао је на разне начине да лебди над Европом и током каснијих векова. Црква - посебно она римска - на неки начин је такође преузела идеју јединствености и универзалности, док се на истоку Европе идеја цара који влада над “екуменом” наставила у Византији, што је касније преузела Москва, као “трећи Рим”. Као што су Римљани церемонијом огртања у тогу - “тогатио” - претварали варваре у римске грађане, тако данас говоримо о “европеизацији” у смислу модернизације и уједначавања грађана и народа. Данашње таласе илегалних имиграната из Африке и Азије неки пореде са периодом мигрантских инвазија на Римско царство. Кризе и реформе из римског доба нас уче да, с једне стране, ништа није трајно ни вечно, али исто тако да кризе и неуспеси у једном периоду не значе неминовно и дефинитивну пропаст и да у крајњем виду све зависи од деловања, снаге и воље људи, односно од човекове вере у будућност и у неке сталне вредности. 

ГЛАС: Годинама сте радили у професионалној дипломатији и бавили сте се том темом у неколико књига, како Вам се данас чини свјетска дипломатија, посебно у свјетлу немилих догађаја у Украјини и све лошијих односа на релацији ЕУ - Русија?

ЛОПАНДИЋ: Европски поредак, као део светског система, данас је у дубокој кризи, јер су нарушене основе на којим је почивала стабилност, односно мирни поредак између држава. Може се размишљати о Европској унији као једној врсти мирнодопске наследнице некадашњих европских царстава, која се овај пут шири, не освајањем, већ добровољно. С друге стране, уместо идеје о “једној, уједињеној, мирној и демократској Европи”, на делу и пред нашим очима је слика Европе у којој је поново присутна политика силе. Живимо у Европи на чијем истоку се одвија сурови рат и која је и на западној страни све више подељена од када је Велика Британија напустила ЕУ. Ипак, идеја заједнице народа као начина да се избегну поделе и ратови и даље је присутна. Да ли ће наш континент успети да настави изградњу модела мирне сарадње и интеграције или ће превладати даље цепкање држава и насиље широких размера, како је то данас случај у Украјини - то је питање на које ће одговорити будућност. У сваком случају, у наше време поново је присутан осећај сличан оном у време кризе и опадања позног Римског царства: будућност је неизвесна, а богови су, чини се, напустили свет и оставили га у хаосу у коме живимо.

ГЛАС: Посматрано из научног угла професора за европско право те великог практичног искуства у сарадњи са европским земљама, у каквом се стању данас налази право у Европи?

ЛОПАНДИЋ: Европска унија је уз успешне економске политике изграђена и развијала се као “заједница права” у којој се поштују класична начела владавине права, као и она начела која је развио Суд правде Европске уније из Луксембурга, попут начела о приоритету заједничког - комунитарног права - у односу на прописе држава чланица ЕУ. У основи тековина европског права је идеја да су се државе - нације, тј. чланице Уније удружиле у заједницу на коју су пренеле један део националних суверенитета. Другим речима, оно што се некада дешавало као резултат ратова и силе - обједињавање европског простора - са ЕУ се реализује јединственом применом истоветних правних правила која поштују на исти начин све државе чланице, а томе су гарант Европска комисија, као и Суд правде ЕУ. Међутим, овај концепт је у последње време доведен у питање од стране неких држава чланица ЕУ, односно од стране њихових уставних судова, како се то десило са Уставним судом Пољске или са неким ставовима које последњих година заступа влада Мађарске. Са ратом у Украјини цео овај правно-политички спор је донекле пао у други план, али од његовог решења ће, по мом мишљењу, зависити будућа слика и развој Европске уније као једног правног система који је “суи генерис”, односно каквог европска правна историја раније није познавала.

ГЛАС: Може ли се данашња српска дипломатија упоредити с неким историјским периодом који сте анализирали у Вашим књигама и да ли данас, у времену глобализма, уопште могу да се истакну велике личности попут Јована Ристића или Николе Пашића, које би могле да воде једну малу земљу између тектонских судара великих сила?

ЛОПАНДИЋ: Српска историја, па тиме и њена дипломатија током последња два века прошла је различите промене, у складу са тим како се мењао и положај Србије, односно како се мењао и ширио међународни, првенствено европски контекст. Током XIX века Србија је била мала, вазална држава, затим је постала нешто већа независна балканска земља, да би се након Првог светског рата трансформисала у још већу Југославију. Међутим, трансформације су се и касније наставиле, како због идеолошких промена током трајања “прве” и “друге” Југославије, тако и због дисконтинуитета које су узроковали ратови и физички распад Краљевине, односно федералне земље - у два наврата за пола века. Истовремено, и међународни систем је трпео промене. Само у овој генерацији, тј. током последњих пола века прошли смо већ кроз три потпуно различита система: подељену Европу у којој је наша земља имала несврстани статус, онда једнополарни систем и бржу и ширу европску интеграцију након рушења Берлинског зида, али и ратове на Балкану. Након 24. фебруара, тј. након почетка рата у Украјини ушли смо у потпуно нову фазу међународног поретка која из многих разлога не одговара мањим земљама, попут Србије: на ширем европском плану више не постоји сагласност о легитимном поретку на ком почива европска безбедност; међународно право се још мање поштује, док се више не зна­ где су границе између система владавине права и система у коме влада само право јачега. 

ГЛАС: Поменули сте да “Пурпур” почиње смрћу цара Марка Аурелија, писца једног од најважнијих књижевно-филозофских дјела старог Рима “Самом себи”. Можете ли као књижевник замислити шта би Аурелије филозоф и владар данас написао самом себи да може посматрати свијет из данашње перспективе?

ЛОПАНДИЋ: Мисли Марка Аурелија, стоика, писане пре скоро две хиљаде година, и данас су нам блиске као да су писане јуче, а његова мудрост је мудрост ван времена. “Ствари су непрестано у току, као река, њихова дејства се непрестано мењају, њихови узроци мењају се хиљадуструко, и ништа, може се рећи, није трајно. И бескрајност прошлости и безграничност будућности у којој се све губи, непрестано су око нас, и то сасвим близу”, рекао би цар стоик, не чудећи се много непостојаним збивањима данашњице, јер “све траје један дан, и човек који се сећа, и ствар које се сећа”.

Исток и запад

ГЛАС: “Пурпур империје” отварате истоименим уводом, а завршавате епилогом “Мач и слава” који садржи поглавље “Подељено царство”. Колико су посљедице те круцијалне подјеле на Исток и Запад у великој мјери одредиле историјску судбину Балкана и његових становника?

ЛОПАНДИЋ: Већ у време војне анархије јављају се први покушаји сувладарства два или више императора, што се институционализује у доба тетрархије, када се успоставља влада два врховна владара (августа) који и формално бивају проглашени за жива “божанства” по узору на оријенталне владаре. Уз њих су бирани и по два млађа владара и наследника са титулом “цезара”. Империја се дели на четири дела, али те прве поделе су само привремене и зависе од конкретних околности. Након смрти цара Теодосија, Царство се 395. године дефинитивно дели између његова два сина на Источно и на Западно, да се више никада не споји. Та линија поделе ишла је тачно средином Илирика, односно данашњег Балкана, што је на разне начине имало последице током многих векова, посебно стога што су границе црквених области - диоцеза - пратиле исту линију раздвајања.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.