Душан Ковачевић, књижевник, сценариста и режисер: Људи су ме ујели много пута, пси никада

Значи, ништа више није на овом свету ново, нити се у уметности може нешто ново измислити. Оно што је једна врста константе у уметности још од античких драма, као једног од темеља светске књижевности, јесте тема смрти. Да ли је то смрт у рату, смрт у чину жртвовања или чину херојства, нека случајна смрт, није толико важно. Рекао бих, а то скоро да није метафора, смрт је нешто одакле ми долазимо и куда се враћамо на крају пута. Смрт је кроз цео мој рад једна од примарних тема, скоро па опсесивни мотив у већини мојих текстова, укључујући и сценарио за комад “Кумови”, по којем је писан сценарио за филм “Није лоше бити човек”, каже Душан Ковачевић, један од највећих српских писаца, сценариста и режисера у великом интервјуу за “Глас Српске”.

Он истиче да се мотив преиспитивања живота након смрти као базични лајтмотив провлачи кроз највећи дио његовог књижевног, позоришног и филмског опуса, додајући да је друга тематска нит тог филма однос човјека и животиње, у овом случају конкретно човјека и пса, њему лично далеко важнија.

- Одрастао сам на селу, окружен животињама и проходао сам држећи се за крзно једног великог пса по имену Гаро, који је био наш чувар и мој најоданији друг у детињству. Од тих дана до дана данашњег љубав према псима, птицама и другим животињама је константа у мом животу. Могу вам рећи да сам од људи много пута био уједан, а од паса никада. Човек када уједе, остаје ожиљак на души до краја живота, док од уједа пса остаје ожиљак на месу који брзо зарасте. При чему пас уједа у самоодбрани, што са људима, нажалост, није случај. Однос људи и паса јесте емоција на којој сам градио овај филм, како би се истакла та верност пса према човеку, која је ушла у народни израз “веран као пас”, чак када се смрт испречи као препрека - каже чувени књижевник.

ГЛАС: На неки начин ово је омаж честитим људима. Живимо у времену када нам се зло чини инспиративнијим, а Ви сте ипак дали предност добрим људима који су уобичајено незанимљиви за литературу.

КОВАЧЕВИЋ: Филм је прича која је заснована, као што сам поменуо, на мојој драми “Кумови” и то је само био повод, јер када екранизујем своје драме, оне ми само служе као први корак, а касније се та прича одваја, јер су прича у позоришту и прича на филму две различите ствари. То јесте део у филму посвећен музичарима, али тај филм има три, четири паралелне приче које се на крају сведу у један крај и у некакву врсту оптимизма који ће свако од нас прихватити, па да ли је то срећа или несрећа, нисам сигуран, али у сваком случају мислим да је то добар биоскопски филм.

ГЛАС: Да ли сте размишљали о томе да Вам Холивуд призна патент на жанр драмедије, као најсрпскијег од свих жанрова, пошто мијешање суза радосница и суза туге у јединствен израз одликује Ваш опус од почетка до краја?

КОВАЧЕВИЋ: На неки начин, приче које исписујем, од своје прве драме “Маратонци трче почасни круг”, из давне 1972 године, веома су сличне оном што сам ја желео сликати док сам размишљао, као млад човек, да упишем ликовну академију. Нешто слично Бошовим сликама или сликама Салвадора Далија, на којима се судара много мотива реалног и нереалног света. Поменута жеља је на неки начин постала препознатљива особина мојих прича, које су све редом мрачне и тешке, у којима је комедија нека врста зачина. Без елемената комедије тај би се мрак генерално тешко гледао.

ГЛАС: Да ли су зато Ваши сценарији, који су завршили у рукама других режисера, мислим конкретно на комаде “Специјални третман” и “Свети Георгије убива аждаху”, на крају процеса дјеловали много мрачније од остатака Вашег опуса?

КОВАЧЕВИЋ: У оба филма жанровски је превагнула прича према драми и мраку. Када се то деси, онда ово о чему сам малопре причао најбоље описује онај чувени Кундерин наслов “Неподношљива лакоћа постајања”.

ГЛАС: Поменули сте “Маратонце”, који ове године славе 40 година од филмске премијере, ту су једнако цијењени класици попут филмова: “Ко то тамо пева”, “Балкански шпијун”, “Подземље”, “Професионалац”. Колико Вам је успјех ових филмова био подстицај, а колико терет приликом рада на новом филму?

КОВАЧЕВИЋ: Ја сам у овом свету - тешко ми је и изговорити ту реч - уметности, јако дуго, готово пола века. Та реч је последњих деценија изузетно глупо и олако кориштена, па када кажу за неког да је уметник, скоро да се насмејем. Оно што је изузетно важно и битно јесте да сам ја превасходно човек који седи за радним столом и пише неке приче. Ове приче се могу развити у позоришне драме, прозне књиге или филмске приче. Мени је само важно да имам добар концентрат приче, да је могу сам себи испричати у неколико реченица. Када имам јако чврсту основу у архитектонском смислу, када имам темељ, онда могу градити причу даље на том темељу. Мени је филм један део мог паралелног живота и што се тиче режије, то сам радио сваких двадесет година. Прво “Балканског шпијуна”, потом 20 година касније “Професионалца”, а ево сад, 18 година касније, “Није лоше бити човек”. Рачунам, ако бог да, да ћу тамо око стоте године радити следећи филм (смијех).

ГЛАС: Отприлике као Пантелија, у “цвијету старости”?

КОВАЧЕВИЋ: Управо тако (смијех).

ГЛАС: У занатском смислу с ким сте од режисера најлакше сарађивали као сценариста, а сарађивали сте скоро са свима у посљедњих пет деценија?

КОВАЧЕВИЋ: Некако се посрећило да сам са већином људи радио доста лако, разумљиво и без великих трзавица. Истина, било је режисера са којима сам јако тешко сарађивао, углавном сам радио једном и никад више. Пошто сам имао среће да током каријере имам много премијера, мислим и на позориште и филм, сада кад бих набрајао, мислим да нема режисера у бившој Југославији, од Македоније до Словеније, са којим нисам сарађивао, директно или индиректно. Са ове дистанце, мислим да сам некако најлежерније радио та два филма са Шијаном: “Ко то тамо пева” и “Маратонце”. Срели смо се врло млади, ја сам имао непуних 30 година, он је такође био сличних година. То су енергетски гледано најбоље године за рад, у непуне три године снимили смо два филма, у једном даху, са лакоћом и енергијом која је била невероватна. Радио сам велике пројекте и са Емиром Кустурицом, који је веома инспиративан и креативан стваралац. Само што Емир има чудну жељу да све уради на беспрекоран начин, па доводи себе и људе око себе у један леп суицид. Један занимљив начин рада на принципу: “Ко преживи, причаће!”

ГЛАС: Ваш нови сценаристички пројекат “Хероји Халијарда”, који радите као косценариста са Радошем Бајићем, има веома занимљиву и врло поучну тему, у смислу како смо за пола вијека од спасилаца западних савезника постали омиљени негативци на том истом Западу?

КОВАЧЕВИЋ: Нису они криви за ­то. Зато што би у свакој другој земљи такав филм био снимљен пре 50 година. Пошто смо ми стално у сукобу сами са собом, јер је код нас грађански рат стално и тихо присутан, нама не треба велики непријатељ када ми сами себи загорчамо живот. То нико од странаца не би боље урадио. Ова тема је на неки начин наставак моје књиге “20 српских подела” иако сам касније открио да сам могао мирно да терам до неких 100, ипак сам стао на време. Мислим да је двадесет сасвим довољно.

ГЛАС: Како гледате на ову најновију српску подјелу, на екологе и загађиваче?

КОВАЧЕВИЋ: То је нешто што се могло очекивати да ће овако завршити. То је нешто конкретно. Вода, ваздух и земља су три елемента од којих човек живи и свако њихово уништавање значи немогућност опстанка. Катастрофалан је податак да је 70 одсто градова у Војводини без добре пијаће воде. Да буде горе, Војводину свако мало поплаве Дунав или Тиса, што значи да то није Сахара да нема воде, већ нема воље, памети и жеље да се нешто промени набоље. Сећам се једне занимљивости из 70-их година, да су Холанђани нудили Јосипу Брозу договор по коме би они преузели Војводину на 20 година, прву сетву би дали нама, остало би узимали они, што је, наравно, одбијено као издаја земље. Данас имамо поново узимање земље уз врло сумњиве договоре и нико се у држави не брине превише. Из оног што сам ја могао сазнати о групацији “Рио Тинто”, то је једна белосветска група разбојника. Једна мултинационална компанија која се бави ископавањима широм планете и мало их ко памти по добру. Иначе, ја сам из тог краја, рођен сам испод Цера. Тим путем су ишли многи освајачи и војске, али се мало њих вратило. Због тога верујем да ће и они у свом освајању проћи слично. Рођен сам близу Мишар поља, где је Карађорђе поразио турску војску 1806. године, на Церу је пала Аустроугарска монархија, па логично рачунам да ће и “Рио Тинто” пропасти у том крају.

ГЛАС: Једном приликом сте изнијели врло занимљиву тврдњу да”Срби као народ никад нису пропустили прилику да пропусте прилику”. Колико се држимо ове “свијетле” традиције у овом вијеку?

КОВАЧЕВИЋ: Ми смо врло често, благо речено, неозбиљни. Имамо неку врсту осећаја да је стално недеља и да не треба ништа радити. Нека ноншаланција и осећај супериорности за који, стварно, не знам откуд нам и од кога смо га наследили. Нико није бољи, нико није паметнији, даровитији и спретнији од нас. И то се понавља из генерације у генерацију. И онда неко поверује у то. Трагично је када у то поверује власт. И онда се почне понављати наша трагична и несрећна историја, да често страдамо зато што себе преценили, а друге потценили.

ГЛАС: Колико је крива за такво стање наша безрезервна склоност према свјетским идеологијама, свеједно да ли је у питању марксизам или капитализам?

КОВАЧЕВИЋ: На ово питање морам вам испричати један стари виц, без жеље да неког вређам, пошто је виц од пре пола века. “Седи црнац и нешто чита. Приђе му пандур и пита га: Шта то читаш? Он каже: Маркса. Па му пандур каже: Мало ти је што си црн”. Наравно, ово је виц из доба идеолошких борби. Иако марксизам у себи има неке елементарно добре ствари, као идеју социјалне правде, у пракси се то испоставило као нешто потпуно друго. О горкој иронији његовог суноврата као идеје говори чињеница да је Карл Маркс, као водећи борац против капитализма и експлоатације радника, сахрањен на једном приватном гробљу. То је једно спомен-гробље за које, ако желите ући, морате платити улазницу. Значи, мртви Маркс зарађује и богати неког капиталисту.

ГЛАС: Узимајући у обзир наше слабости и чињеницу да нас је све мање из године у годину, да ли сте оптимиста или песимиста о питању наше будућности?

КОВАЧЕВИЋ: Ја сам, у принципу, од раног дјетињства, човек који мисли добро. Не желим да мрачим, да уносим негативну енергију и да предвиђам катастрофалне расплете. С друге стране, круцијално питање српске егзистенције јесте питање - колико нас је? И о томе се мора повести рачуна. Видим да се сад напокон предузима нешто, са неким мерама, подстицајима и сличним методама подизања наталитета, али мислим да је то основни задатак свих људи који ће водити ову нацију у будућности. Шта ће нам путеви, фабрике и земља уопште ако нема људи и ако нас неће бити? Узалуд је и ово што радимо и пишемо ако нас не буде. Ко ће то читати?

ГЛАС: Након десетине сценарија, драма, прозних дјела прошле године сте издали и аутобиографску збирку пјесама “Ја то тамо певам”, што је изненадило и читаоце и струку.

КОВАЧЕВИЋ: У тој књизи, која је за мене изузетно важна јер представља једну врсту путовања кроз мој живот и рад и за коју сам и предговор сам написао, а он носи наслов “Зашто човек пише песме”, покушао сам да објасним која је то лепа људска потреба да, с времена на време, напише неки стих. Скоро да не постоји човек који бар једном у животу, за своју душу, није написао бар један стих или једну песму, а да оне настају у тренуцима среће, туге или осећања паничне пролазности. Већина, ипак, одустаје од тога и бави се неким другим пословима, док само они ретки, као што сте рекли, рођени песници - морају да пишу. Тако да је у овој књизи забележен мој рад и мој живот у трајању више од пола века. У свему ономе што сам радио покушавао сам да пронађем неко посебно место за поезију.

ГЛАС: Када смо код писања, шта је оно за Вас било прије пола вијека, а шта је данас?

КОВАЧЕВИЋ: Некада је то била жеља да се бавим нечим што ће бити део неког мог интимног света и да не будим део неког система, под неком контролом. Писање је доста аутистичан посао. Поменуо сам већ да сам желео да се бавим сликарством, што је врло слично писању. Ту су празно платно или папир које треба нечим испунити. Нема никог другог, сам сам себи и газда и слуга. Нисам добар ни као газда ни као слуга. Изабрао сам професију у којој је све у мојим рукама. И, ево, провео сам скоро цео живот бавећи се тим послом. Писање је начин живота, то није професија. Писање није жеља да напишем нешто да имам књигу више. Ја сваки дан напишем макар једну реченицу. И то не сматрам неким великом послом. Када радим нешто што волим, у томе баш уживам.

Поријекло

ГЛАС: Рођени сте у Подрињу, али породично поријекло вучете с ове стране Дрине, из Херцеговине, простора познатог по чврстим, упорним и вриједним људима. Колико Вам је та генетска нит помогла у каријери?

КОВАЧЕВИЋ: Мој се стриц јако озбиљно бавио породичним пореклом. Он је дошао до података о сеоби из Херцеговине у Мачву. Имамо на породичном гробљу у околини Шапца први споменик налик на стећак, на гробу претка по имену Радован који је отприлике 1780. године доселио на тај простор. Један велик део породице Ковачевића одселио је у Бијељину, где су подигли град. Вучемо порекло негде са тромеђе Босне, Херцеговине и Црне Горе, али је то место, прапостојбина Ковачевића, нестало, спаљено у неком злу, којег на том подручју никад није недостајало. Има нас свуда у свету, чак сам у Чикагу био у улици која носи назив Ковачевића, по мојим прецима који су одселили тамо пред Први светски рат. Преци си ми били велики борци и чували су неке своје вредности, пре свега велики рад, у који су чврсто веровали, верујем да ми је то на неки начин одредило животни пут.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.