Душан Бурсаћ, најстарији писац у Републици Српској: Срби нису мислећи народ, већ народ вјере и то нас је скупо коштало

- Наиме, када је моја породица из Личке Калдрме, током колонизације Војводине након Другог свјетског рата одселила у Апатин, ја сам као млад учесник НОБ-а добио прилику да се школујем и завршио сам успјешно школу за рачуновође. Након школовања, један мој друг и ја били смо на мору у Дубровнику, па смо након посјете Мостару стигли у Бањалуку, гдје смо одлучили да преноћимо у хотелу “Босна”. Пошто је ту била музика уживо и много лијепих жена у сали, што је нама као младим момцима, наравно, било веома занимљиво, одлучили смо да потражимо посао у том граду и да ту почнемо своју каријеру, не слутећи да ћу велик дио живота провести у овом граду и то у два наврата - каже овај 92-годишњак у великом интервјуу за “Глас”.

ГЛАС: Откуд један рачуновођа у књижевним водама као оснивач умјетничког часописа?

БУРСАЋ: Тражећи посао, ускоро сам почео радити у предузећу “Паво Радан” као шеф рачуноводства, потом сам радио у Пројектном предузећу и хотелу “Палас”, али пошто сам, као и добар дио младих и писмених људи тог времена, волио читати, ускоро сам почео и писати неке приповијетке, које су објављене у београдској “Омладини”. Друга приповијетка побиједила је на конкурсу у сарајевској “Омладинској ријечи”, а чак сам водио и неке књижевне полемике са Владом Дијаком, аутором романа “Топови и славуји”, у издању “Џепне књиге”. Све је то примијетио мој друг Доброта Лошић, који је био у литерарној секцији при КУД-у “Веселин Маслеша”, па ми је предложио да и ми у Бањалуци покренемо омладинске новине за Босанску Крајину, гдје бисмо могли да објављујемо, како своје, тако и радове других младих аутора. Инспирацију смо добили од омладинских новина “Млада култура”, које су у Београду уређивали Предраг Палавестра и још два уредника. У њима су углавном излазили литерарни прилози млађих писаца, поезија и други књижевни радови.

ГЛАС: Од почетне идеје сте брзо стигли до конкретног издања?

БУРСАЋ: Пошто смо сви ми укључени у овај пројекат били млади, рачунали смо да би наш лист могао да носи назив “Млади Крајишник”. Ипак, такав задатак био је преозбиљан за младеж , а били смо свјесни да морамо и добити одређени новац. Упутили смо захтјев Омладинској организацији Босанске Крајине да финансира издавање  листа “Млади Крајишник”, одржали смо састанак у КУД-у “Веселин Маслеша”, уз велик одзив омладинских секретара, а ја сам водио записник са састанка, који сам, нажалост, изгубио у бројним селидбама. Добили смо позитивну одлуку за наш приједлог, такође смо добили и новац за штампу из буџета Бањалуке, па је часопис почео излазити сваких 15 дана, док се дистрибуција вршила преко школа, уз продају на киосцима. Новине је штампала штампарија “Гласа”, која је штампала и “Бањалучке новине”. Довели смо Стјепана Бобана за трећег уредника, Лошић је постао главни уредник, док сам ја водио финансије. Основали смо Клуб младих писаца, у који је свако имао слободан приступ и прилику да му издамо радове. У почетку смо радили у Дому културе, да бисмо касније добили просторије у згради Комитета партије, на другом спрату. Памтим да су долазили Насиха Капиџић, Хамид Хусеџиновић, Жарко Свјетлановић, Ненад Радановић, Томо Мирковић и бројни други који су објављивали у “Крајишнику”, а неки су касније постали афирмисани писци.

ГЛАС: Иако “Млади Крајишник” није дуго излазио, дао је важан замах тадашњој књижевној сцени.

БУРСАЋ: Младост је по својој природи револуционарна, па су неки текстови објављени у омладинској штампи били мало претјерано револуционарни за партијске програме КПЈ, која је брзо реаговала, те су ускоро престале излазити “Омладина” у Београду, “Омладинске новине” у Сарајеву, а потом и “Млади Крајишник”, уз озбиљне критике на рачун мог ноншалантног односа према партијским дужностима, па сам, иако примљен у партију 1948. године, морао поднијети нови захтјев, јер се у то доба није смјело супротстављати мишљењу секретаријата КПЈ. Није ту било неког декрета за укидање, то је више ишло онако спонтано и тихо, иза кулиса. Ипак, нама ђаво није дао мира, а пошто је Бањалука остала без књижевног гласила, ми смо одлучили да покренемо ново.

ГЛАС: То је почетак стварања “Коријена”, првих озбиљних књижевних новина након рата?

БУРСАЋ: Јесте. Одлучили смо да покренемо књижевни часопис за умјетност и друштвена питања. Дао сам идеју да се назове “Кораци”, али смо сазнали да је већ излазио часопис тог назива, па су Лошић и Бобан, вјероватно под утицајем романа “Корени”, књижевника Добрице Ћосића, предложили име “Коријен”, што је била прилика да окупимо већ афирмисана имена око овог часописа и да часопис измјестимо из локалних у шире југословенско окружење. Добили смо новац из буџета БиХ и да би часопис опстао, клонили смо се текстова који би нас могли угрозити, али смо се клонили и претјераног хваљења наше стварности, која није била толико лијепа, како су другови говорили. Значи, без званичне цензуре, али уз пожељну самоцензуру, што није било лако балансирати, али смо успијевали једно вријеме уз сјајне реакције јавности, аутора и читалаца.

ГЛАС: Шта је на крају довело до уредничке смјене у “Коријенима” и промјене имена часописа у “Путеви”?

БУРСАЋ: Неколико ствари, које су дјеловале као сплет несрећних околности, али се испоставило касније и да нису само биле плод случајности. Прво смо хтјели објавити велики текст о Веселину Маслеши, а пошто смо знали да је овај угледни интелектуалац, родом из Бањалуке, био француски ђак, одлучили смо да преко Лошићевог брата Уроша, који је радио као професор на Сорбони, прикупимо податке о Маслешином дјеловању и раду у Паризу. Бобан и Лошић су отпутовали у Париз, прикупили неке вриједне податке, и када је требало да се врате, Бобан је изненада одлучио да остане у Француској, што је био огроман минус за наш часопис и привукло је пажњу Удбе на нас, јер на вријеме нисмо у Бобану препознали “непријатеља” народа. Да буде горе, један млади пјесник Томо Мирковић, који је био члан нашег клуба и сарадник часописа, објавио је пјесму “Сељаци”, која је говорила о тешком животу сељака, са проблематичним стиховима: “Назваше вас шумњаци несити/ и они што и са свецима лажно другују.” То је неко протумачио као свјесно вријеђање “другова”, па је Томо морао у емиграцију илегалним бијегом у Аустрију. Завршни минус “Коријену” ударио је још један пјесник Мирослав Милиновић, који је у пјесми објављеној код нас имао по мишљењу надлежних “опасне” стихове: “Шта могу мени инвалиду/мени је мога плача доста/Ја сам ко сјенка на неком зиду/Ја сам каменчић бачен с моста.” Ваљда се сматрало да у комунизму и инвалиди морају бити срећни. Три озбиљна минуса довела су до састанка на којем је требало да се разматра наш уреднички рад, иако је, како ћу касније сазнати, одлука већ донесена. Дошло је до наше смјене, постављена су три нова уредника: Предраг Гуго Лазаревић, Никола Кољевић и Бранко Милановић. Нови уредници су промијенили име часописа и назвали га “Путеви”, што по мом мишљењу није био адекватан назив, јер се ту није радило о неким симболичним путевима, већ само о једном путу и то већ трасираном.

ГЛАС: Остајете ли у књижевности, након уклањања из уредништва “Коријена”?

БУРСАЋ: Искрено, био сам прилично разочаран, посебно тим диктатом о подобној и неподобној литератури, дигао сам руке од писања, тачније од објављивања књижевних радова. Вратио сам се послу рачуновође, радио за неколико фирми, писао сам свој дневник, који је добрим дијелом послужио као основа за књигу “Из прошлости и садашњости”, објављену 2015. године. Много сам читао, посебно историјске материјале и писао на исту тему. Ипак, на мене је већ скрајнута пажња партијских структура и полако сам схватио да сам под одређеном врстом надзора. Становао сам једно вријеме у хотелу “Палас” и управа је тражила да код мене у собу привремено смјести цимера, док му не нађу смјештај. Када сам ускоро затекао цимера како ми претура по папирима, схватио сам да је он “цимер” на задатку. Неколико година касније, након земљотреса у Бањалуци, један познаник ме је упозорио да је за мене најбоље да промијеним средину, да ми се не би десила нека несрећа типа да скочим са моста и слично. Схватио сам поруку и почетком 70-их, тачније 1973. године селим се на Хвар, гдје сам направио кућу, бавио се туризмом и засновао породицу са мојом супругом Евом.

ГЛАС: Како сте на крају поново стигли у Бањалуку и вратили се књигама?

БУРСАЋ: То је читава сага, која ме је водила кроз неколико држава и гомилу чудних и тешких ситуација. Живио сам у Врбоској на Хвару, али након Титове смрти, брзо сам схватио да сам за домаће становништво и даље дошљак или фурешт, како се тамо каже. И то фурешт погрешног поријекла и вјере, а кад сам чуо локалце да пјевају током 80-их: “Устани, бане, Хрватска те зове”, схватио сам да је вријеме да поново мијењам средину. Селим се у родну Личку Калдрму, правим кућу и ту почињем да мирно живим са супругом, кућу на Хвару издајемо, пишем своје историјске радове и материјале, али почетак сукоба у Хрватској, тог домовинског рата, како га зову Хрвати, довео је до нових проблема. Нисте требали бити пуно паметни да схватите да неких 300.000 Срба, окружених са четири милиона Хрвата и НАТО-ом, док их воде локалне кабадахије, сумњиви ликови, сарадници служби и банкар Милошевић, који је са Туђманом уз срнећи гулаш и вино већ договарао “хумано пресељење”, неће добро завршити. Нажалост, знамо како се то завршило, тако да смо '95. силом исељени из Калдрме, па као прогнаник одлазим за Србију у Апатин, гдје мој активан ангажман око повратака Срба није добро дочекан ни у Србији ни у Хрватској, па се селим у Бели Манастир, гдје сам добио посао у Хелсиншком комитету. Током 1997. године успијевамо добити хрватске папире и враћам се у јуну 1998. године, са супругом у Калдрму, која је девастирана и уништена. Некако крпимо породичну кућу, али брзо схватам да тамо нема услова за нормалан живот, посебно зими, када завије снијег. Продајемо кућу на Хвару и 2005. године купујемо стан у Бањалуци, гдје се селимо, уз доста перипетија и суђења око тог стана и мог добијања држављанства БиХ.

ГЛАС: Дакле, читава сага, коју сте добрим дијелом преточили у поменуту књигу “Из прошлости и садашњости”, иако сте већ раније објавили још двије књиге посвећене историјском садржају, конкретно страдању Срба у Другом свјетском рату.

БУРСАЋ: Током 2005. године објавио сам књигу “Хрватски геноцид над Србима 1941-1945” у издању “АРТ Принта” и 2006. године књигу “Анђели у паклу” у издању “Удружења преживјелих логораша Другог свјетског рата Републике Српске”, посвећену страдању српске дјеце у систему логора НДХ, уз бројна свједочанства преживјелих страдалника. Нажалост, обје књиге дочекане су углавном муком медија и јавности, иако је било и ријетких позитивних реакција, пошто се моји ставови изнесени у њима, посебно првој, нису уклапали у општеприхваћене историјске обрасце о Другом свјетском рату. Тачније, ваљда је моја теза да је Независна држава Хрватска са свештенством била одговорна за геноцид, а не само радикална скупина хрватског народа позната као усташе, била превише узнемирујућа за одређене политичке кругове у БиХ и њихове заштитнике из иностранства. Са друге стране, моји дневници послужили су ми као основа за писање књиге “Из прошлости и садашњости”, гдје сам износио лична животна сјећања, описао пут једног дјечака из Личке Калдрме до старца, пензионера у Бањалуци од 92 године,  те своја размишљања на тему историје, политике, јавних личности и политичара попут Тита, Павелића, Черчила, Туђмана, Милошевића и осталих историјских личности, који су, сваки на свој начин, учествовали у страдању српског народа на овим просторима.

ГЛАС: Како у том контексту видите актуелни свјетски и политички тренутак свог народа?

БУРСАЋ: Могу вам из свог дугогодишњег искуства и сазнања рећи само једно, да точак историје не иде никад набоље већ, нажалост, нагоре. Хрвати су остварили свој план о рјешавању српског питања у Хрватској, сводећи нас на статистичку грешку, у БиХ смо подијељени у два ентитета, у оштром смо сукобу са Србима исламске вјере или, како они себе зову, Бошњацима, Косово нам је отето силом итд. Наша елита у 20. вијеку није промишљала, већ се поводила за туђим увјерењима и идејама, дозволивши да нас увуку у југословенство, а потом и у комунизам, који је једна вјештачка идеологија, противприродна, која нам је нанијела много зла. Нажалост, Срби нису мислећи народ, већ народ вјере, и то нас је скупо коштало кроз историју. Да су Срби имали праве владаре, просвећене, и да су имали праву академију, а не Брозове доушнике, никад се не би десила хрватска држава, у коју су укључени Банија, Кордун, Лика и Славонија, већ би била она држава која се види са загребачке катедрале, са три жупаније, каква је била у Угарској. Никад се не би десило то што нам се десило у 20. вијеку, тај страшни геноцид, страдање, расељавање и одумирање.

ГЛАС: Када се осврнете иза себе, да ли жалите за нечим и да ли бисте нешто урадили другачије.

БУРСАЋ: Објективно говорећи, мало је година које бих желио да поново проживим. Ипак, не жалим никад због својих ставова и свог живота. Једноставно речено, никад нисам био хорски пјевач. Баш никад. Имао сам, хвала Богу, свој став и држао сам до њега. Имао сам храброст, иако сам углавном живио у средини која није вољела оне који се издвајају.

Максиме

ГЛАС: Колико читате данас и да ли још увијек пишете?

БУРСАЋ: Читао сам много, и превише рекао бих, сада доста мање због нарушеног здравља. Цијеним много више квалитет дјела него имена писаца, иако сам прочитао опусе многих великана попут Андрића, Ћопића, Ћосића, Црњанског и других. Пишем и даље, имам спремљену књигу максима, то су разне изјаве и краћи текстови, неких 3.000 максима, које су прилично занимљиво штиво за објављивање, да неко још чита књиге, али, нажалост, таквих све је мање.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.