Драгомир Антонић, етнолог, чувар обичаја и традиције, за “Глас Српске”: Свијетом владају телевизор и пиво

Вељко Зељковић
Драгомир Антонић, етнолог, чувар обичаја и традиције, за “Глас Српске”: Свијетом владају телевизор и пиво

Живимо у потрошачком добу, а у културном погледу ово је вријеме Кардашијан културног обрасца, сматра етнолог и публициста Драгомир Антонић који посљедњих тридесетак година покушава да од заборава отрне и сачува старе српске обичаје и традицију.

- Данас је то главни “културни” правац у свеобухватном ријалити добу. Што мање знања, а што више простоте, голотиње и будалаштина. Доба кад не важи више српска народна пословица “Чега се паметан стиди тиме се будала поноси”. Данас је на снази обрнуто правило. Погледајте око себе и свуда је материјално важније од духовног, незнање од знања, непристојност од пристојности. То је оно што је видљиво и што се наводно тражи. Тако говоре они који морају што више робе продати, јер цео систем, не наш, већ глобални је заснован на том принципу. Продај, продај и само продај - каже Антонић у интервјуу за “Глас Српске”.

ГЛАС: Колико је важно, поготово у данашњем времену, да сачувамо свој језик, писмо, вјеру, традицију и обичаје?

АНТОНИЋ: Суштина је садржана у једној речи - родољубље. Ако изгубимо веру православну, језик, српску ћирилицу, крсну славу, изгубићемо себе и шта ће нам онда све благо овога света кад не знамо ко смо, кад смо постали обична бена. Онда ће се према нама и понашати као према обичној бени. Зато не будимо бене.

Духовно је снажније и трајније од материјалног. Куће се могу уништити, градови рушити, али свест о њиховом постојању се не може избрисати све док памтимо. Зато је важно да памтимо и оно што знамо потомцима казујемо. Да ли ће потомци нас саслушати и да ли ће о нашим приповедањима водити рачуна, на њима је да одлуче. Како год да одлуче, то ће бити њихова одлука, а последице ће сносити сами. Зато је важно чувати обичаје, народне приче и песме, бајалице и успаванке. Посебно сачувати дечије игре. Наше бабе и деде су нас уз помоћ њих учили стварима које ће нам касније требати у животу. Зато чувајмо ове наизглед ситнице и преносимо их потомцима. А дружења на крсним славама су најбоља прилика за разговоре о прошлости. Тако се чува традиција и обичајна култура.

ГЛАС: Да ли човјек који изгуби памћење и коријене престаје да буде личност?

АНТОНИЋ: У медицини се то зове Алхцајмерова болест. У српском језику би се рекло излапелост. Да ли ико поштује излапелу особу? Нико, већ се са њом спрдају, што није лепо радити са болесном особом. Али, ако ви здрави и прави заборавите ко су вам прадеда и прабаба, деда и баба и са очеве и са мајчине стране, онда сте и ви “сламка међ' вихоровима” како испева и за потомство сачува велики српски песник и мудрац Његош - владика Раде.

Било би добро да свако од нас запише како су му се звали прадедови и прабабе, са обе стране. Где су и кад рођени и које су им крсне славе. Кад то ураде, нека записано уз још обиље података које памте саопште својој деци и тиме су спасли најмање 250 година од заборава. Памћење је одбрана од сваке але и насртаја. Она је вечна и неуништива, сем ако је се ми сами не одрекнемо.

ГЛАС: Својевремено сте написали колумну под називом “Зашто Срби не воле да буду Срби?”. Има ли истине у томе?

АНТОНИЋ: Није лако бити Србин. То је чак и Десанка Максимовић написала. Нас су, кроз историју, увек терали да променимо веру. Популарна је изрека: “Није важно шта си, важно је да будеш човек”. Као да Србин није човек. Треба бити не знам шта, само да не будеш Србин.

ГЛАС: Како гледате на то што олако прихватамо неке празнике које славе на Западу?

АНТОНИЋ: С наше стране је обична глупост што туђе празнике прихватамо. Ватиканска курија нам подмукло преко протестантске Америке, а уз помоћ телевизије, намеће своју веру и “културу”. Дан заљубљених, ваља да замени Светог Трифуна. Крсна слава Свети Лука је 31. октобра, а баш некако у ноћи између славе и првог новембра је Ноћ вештица.

Комунизам је увео празновање Првог маја уместо Ђурђевдана. Дан жена, 8. март, је на сав глас рекламиран, а синдикати су организовали екскурзије само за жене јер, за бога милога, то је био њихов дан. Али су се зато веома трудили да се забораве Детињци, Материце, Очеви. Ово су породични празници који су величали знаменитост, снагу и слогу породице као основне заједнице друштва. На породици све почива, а не на појединцу.

ГЛАС: Наметнули су нам и Дједа Мраза, а уз њега и куповину поклона.

АНТОНИЋ: Тачно. Шта значи 31. децембар? Крај неког рачуна. Први јануар - почетак одбројавања. Бројеви и само бројеви. Ништа више. Ми живимо у доба које се може потпуно исправно назвати потрошачким. У данашњем свету владају телевизор и пиво.

ГЛАС: Можете ли појаснити?

АНТОНИЋ: У природи човековој је, мада се многи неће сложити са мном, ленствовање и уживање. И то нема никакве везе са националном или расном припадношћу. То су схватили послодавци и онда су понудили људима као мамац да ће, ако буду добро радили, добити телевизор и пиво да се одморе. Они који мисле да нисам у праву нека одговоре на питање - зашто су телевизор и пиво јефтини у сваком кутку на планети. Они су доступни сваком човеку који било шта ради и ма колико он био сиромашан. Пивом и телевизором му стварају илузију да учествује у светским догађањима, а, у ствари, га спречавају да излази ван куће и можда послодавцу или власти невољу прави. Пивом и телевизором држе особу у покорности и то добровољној, односно ненасилној. Скромност и васпитаност је невидљива, а бахатост и простота са малих екрана просто боде очи. То је ствар политике, банкара и осталих продаваца магле.

ГЛАС: Кнез Милош је у своје вријеме забранио стављање хипотеке на кућу, окућницу и волове. Не би било лоше да то и сада урадимо?

АНТОНИЋ: Књаз Милош, одрастао на селу, знао је шта за сваку кућу, домаћинство значе горе поменуте ствари. Мудар човек. Знао је да из белог света, а одатле су долазили први банкари, нико не долази да би помогао сељаку, већ да би зараду остварио. Знао је да је човек, а поготову српски сељак безазлене душе, помало наиван. Сетите се само Милована Глишића и приче “Глава шећера” и страдања Радана Радановића. Захваљујући књажевој мудрости српски сељак је сачуван од пошасти која се звала дужничко ропство.

ГЛАС: Значи, кључ лежи у традиционализму?

АНТОНИЋ: Уз помоћ рода свог свуда ћемо лакше стићи. Од речи род иде и реч родбина. Је ли лепше ако смо сами или имамо велику и моћну родбину уз себе? Логично, није у родбини увек све идеално, има ту трзавица, расправа, али кад загусти, окрени-обрни, твоји најрођенији ће ти у помоћ прискочити. А што се тиче пута у будућност, ако она уопште постоји, мој предлог је да се увек држимо старе српске изреке: “У се и у своје кљусе”. Држимо се и утемељених чињеница, а оне су да Сунце на истоку излази и да нам икона кућног заштитника на источном зиду стоји. Наши преци су то знали и оставили нама да памтимо.

ГЛАС: Сматрате и да би за Србе, ма гдје они живјели, од највеће важности било да им дјеца уче из истог буквара?

АНТОНИЋ: Да, зато што припадају једном, српском народу. Зашто би мали Србин из Пирота учио из различитог буквара него мали Србин у Зајечару, Требињу, Книну, Новом Саду, Вуковару, Чачку, Бањалуци, Београду, Минхену, Бечу, Паризу, Сиднеју, Солуну, Москви или где већ све не живе Срби? Један буквар за све је демократско и рационално решење, које јача и осећај припадности и међусобне блискости.

ГЛАС: Много се прича о квалитетима и манама нових генерација. Како Ви видите данашњу омладину?

АНТОНИЋ: Омладина нам је добра, родољубива и жељна знања. То она свакодневно показује. То се лепо видело кад је Звезда играла кошаркашку утакмицу у Београду, а евроунијатски званичници тражили да се обележи Ноћ вештица. Навијачи, а то је била омладина, разапели су крст преко целих трибина и ставили огроман натпис исписан ћирилицом: “Овим побеђуј”. Тиме су послали јасну поруку свима. Млади су нам добри, а што новине и телевизије не желе да виде лепо, већ траже само ружно, то није њихов проблем.

ГЛАС: Доста сте путовали, који су Вам најзанимљивији српски народни обичаји?

АНТОНИЋ: Тешко је било који обичај издвојити, јер они се разликују од села до села, од краја до краја. Обичаји се састоје од једног непромењивог дела, саме суштине, и спољног омотача, ритуала или обреда који се временом мењају и прилагођавају средини и којој се изводе. Узмимо, на пример, свадбу. Суштина свадбе је склапање брака између мушкарца и жене. И то је непромењиво. Раније се током свадбе дизала галама тако што су девојке и жене подврискивале, мушки пуцали из пушака, а данас се, док поворка иде, труби аутомобилским сиренама. Зашто се диже галама? Да се растерају демони који могу младенце напасти. То се променило, јер данас пуцати из пушке у граду није дозвољено. Није ни трубљење, али се прогледа кроз прсте.

ГЛАС: Шта можемо очекивати од наредне године?

АНТОНИЋ: Наредна година је преступна. За разлику од обичних, један дан је дужа. Да ли ће нам то бити од користи, имаћемо прилике да видимо. Старији памте чувене мексичке филмове о још само једном дану живота и мама Хуанити. Тад, кад су се филмови приказивали, тај још један дан живота деловао је срцепарајуће. Касније су стигли занимљивији филмови, где више није било важно да ли имате времена за још један дан живота. Време је постало новац, а мама Хуанита се вратила на село. Шта је даље са њом било, савремена историја још није открила.

Биографија

 

Драгомир Антонић је један од најпознатијих српских етнолога. Дуго је радио у Етнографском институту САНУ, а једно вријеме је био и директор Етнографског музеја у Београду. Написао је више књига, као што су “Обичајник код Срба”, “Обичајни бонтон”, “Посни јеловник” и “Српски обичајни календар”. Снимио је и неколико филмова и ТВ емисија етнографског карактера, а најпознатији од њих је филм о Хиландару.

Древни српски календар

АНТОНИЋ: Према српском древном календару, данас је 7528. година. Он се издваја од других календара по протоколу. Код свих календара с европског цивилизацијског простора, старих и нових, прво се пише дан, месец, па година. Код српског календара пише се прво година, па месец и на крају дан. Према овом календару, година има само два годишња доба - лето и зиму.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана