Драгољуб Раша Тодосијевић, авангардни умјетник: Српска култура страдала од изолованог академизма

Писао сам једну врсту великих парола на којима сам писао свашта типа: "Мајка на продају" или "Сутра је понедељак", од којих је ова друга изазвала велику пажњу. Шта је она значила. Ништа посебно. Само једна врста ефектне поруке уметничком покрету "Дада", која није имала неко скривено значење, осим да подстакне на размишљање или реакцију.

Каже ово у интервјуу за "Глас Српске" Драгољуб Рашо Тодосијевић, легендарни српски концептуални умјетник и авангардни стваралац, објашњавајући зашто његова ретроспективна изложба, која је отворена у Музеју савремене умјетности Републике Српске нози назив "Сутра је понедељак". Сликар, графичар, вајар, перформер и фотограф и чији се умјетнички рад протеже на више од пет деценија каријере, почетком седамдесетих, заједно са Марином Абрамовић, Ером Миливојевићем, Зораном Поповићем, Нешом Париповићем, Гером Урком и другима умјетницима окупљеним око Студентског културног центра у Београду, увео је нове медије, видео, перформанс, акције, провоцирајући устаљену структуру и функционисање домаће умјетничке праксе.

Сама изложба нуди занимљив пресјек Тодосијевићеве несклоности жанровским класификацијама и стављање у одређене оквире, што је по његовим ријечима посљедица урођеног бунтовничког духа и отпора устаљеним нормама, како у животу тако и у умјетности.

- На све сам пристајао осим да радим оно што се мене очекује. Чак кад сам као млад уметник гостовао у Единбургу 1974. године на позив чувеног Ричарда Демарка, који је на сав глас хвалио, уз нас скромне госте са истока, тада слабо познатог Џозеф Бојса, којем је то била прва изложба ван Европе. Мало ме је изнервирало то дување њега на рачун осталих гостију фестивала те сам предложио својој супрузи Маринели да узмемо празан лист и да њему напишемо Џозефина Бојс, као омаж славној црној умјетници Џозефини Бејкер и да то продајемо за пет фунти. То је била лијепа сума за то доба, посебно у Шкотској (смијех), чак се то допало и Бојсу, иако се од нас очекивало да радимо неке перфомансе, а не да се шалимо на рачун главне звијезде Фестивала умјетности. Трудио сам се да такав став задржимо током цијеле каријере и да увијек радим супротно од очекивања, како критике тако и публике - истакао је Тодосијевић.

ГЛАС: Шта је био почетни импулс који Вас је подстакао да помислите да не желите бити само посматрач већ да пожелите да стварате умјетност?

ТОДОСИЈЕВИЋ: Због одређених околности након Другог свјетског рата моја се породица морала иселити из нејасних разлога из своје куће на Дедињу (смијех) и преселити се у далеко мањи простор у Шајкашкој улици код Ботаничке баште. Тамо сам проводио добар део дана, цртајући мастиљавом оловком пејзаже и биљке или хватајући ровце за пецање. У једом тренутку моји цртежи почели су искакати из класичних форми. То је видео један комшија, који је био умјетник и рекао ми: "Иди ти у Шуматовачку 120А, тамо Лала Суботички води школу цртања". То је била нека врста припреме за Академију ликовних уметности. Корак по корак и завршио сам на академији. Сад, да ли је то било добро или не, бих знао.

ГЛАС: Колико је истинита прича да сте имали много проблема као студент на Академији уметности, управо због своје несклоности традиционалним академским виђењима умјетности?

ТОДОСИЈЕВИЋ: Чињеница је следећа. Професори, доценти, асистенти на академији су говорили како је то једна од најбољих уметничких установа у Европи, што је да будем пристојан, смешна тврдња. Посебно мени који сам већ тада ауто-стопом прошао пола Европе, обилазио музеје, фестивале, академије по Италији, Француској, Шкотској и видео да смо ми остали заглављени у прошлости и да су моји радови километрима далеко од нашег крутог, академског схватања модернистичке уметности. Српска култура систематски је уништавана од провинцијалаца и једног, назовимо га изолованог академизма. Тешко је страдала од патетичног провинцијализма, изолованости и неспремности да се уђе у велике дискусије о култури. Испада да стално понављам, не знам већ колико пута: да се сваки човек, сваки народ, сваки уметник осећа и препознаје по томе како у одређеним околностима решава питање властите судбине, властите егзистенције и како о тој егзистенцији размишља. Ова средина није умела да реши то питање, пала је из тог испита, а да не причамо онда о уметности или култури.

ГЛАС: О седамдесетим у Југославији данас се пише и говори уз много носталгије, али из Ваше перспективе каква је то објективно била земља за младог и бунтовног умјетника?

ТОДОСИЈЕВИЋ: Ма, лоша! Каква авангарда, какви бакрачи. Они су то проглашавали страним упливом у нашу културу, духом декадентног запада и сличним будалаштинама. Академски кругови су били неспремни да искораче из властите илузије о величини, професори су причали о фрескама или бароку, не региструјући шта се дешава око њих. Било је мало места где су млади уметници могли излагати, док нас је критика, уз пар часних изузетака углавном нападала. Затим сам почео да упоређујем и једног тренутка сам схватио да су наши професори, људи који би требало да буду наши узори -  људи непријатно скромног образовања који реално немају додира са оним што се тог тренутка звало актуелна сцена у Европи. И шта се догађа? Нисам могао сад да им кажем: "Хеј, људи, па ви сте глупаци, будале, ви немате појма, шта ви мени причате…?", или тада се, рецимо, појавио Бејкон: "…то нема везе са оним што ви знате о Бејкону нити са оним што сам ја видео!" Самим тим дошло је до великог конфликта, а ја нисам имао никакво друго решење осим да престанем да радим с њима, већ да тражим свој пут сам. Иако сам имао проблема, нисам могао да се упишем на постдипломски и сличне ствари...

ГЛАС: Тада се десило окупљане једне младе авангардне умјетничке екипе око СКЦ-а, која је сјајно ухватила умјетнички дух времена у складу са свјетским оквирима.

ТОДОСИЈЕВИЋ: Последње две године на академији ја уопште нисам ништа радио нити сам после имао шансе да дођем на постдипломске студије. Тада смо ми почели да се скупљамо око Студентског културног центра. Занимљиво је када и где се јављају знаци модерне, авангардне уметности - на друштвеним маргинама, у студентским организацијама: СКЦ у Београду, Трибина младих у Новом Саду, Студентски центар у Загребу и ШКУЦ у Љубљани. Зашто? Зато што ту човек није требало да подноси молбу за изложбу па да чека шест месеци, него бисмо се спонтано скупили ако бисмо имали неки пројекат. Таква иста сцена понављала се и у Загребу и у Љубљани и делимично у Новом Саду. То су места из којих ће десетак година касније изаћи људи које данас препознајемо као модерну уметност и која је у сукобу са оним старим концептом социјалистичког естетизма.

ГЛАС: За Вашу генерацију могло се рећи да сте у неким стварима били и испред свјетских дешавања?

ТОДОСИЈЕВИЋ: Не бих тако оштрим ножем пресецао. Био је и Зенит пре нас, Мицић и друштво, који су такође били блиски духу времена. Оно што је сигурно било важно не само за мене већ и за моје колеге - то је била група младих људи: Неша Париповић, Зоран Поповић, Урком Гергељ, Марина Абрамовић, сви смо се знали и дружили и пре као и током школовања на академији - ми смо непрекидно причали. Дане и дане смо проводили заједно причајући о уметности. То су били бескрајно дугачки разговори, плус зезање, али је та невероватна акумулација непрекидног дружења и разговора била у сржи свега. Почели смо да користимо фотографију, тело, текст, осмомилиметарску камеру, нетрајне материјале, фотокопије. Силу нових медија употребили смо као уметничко дело. У то време су се под уметношћу подразумевали уљана слика, скулптура, графика, цртеж и ништа више и ништа даље од тога. Отуд нас није ни чудило кад је неко питао како то текст може да буде уметничко дело. Прва изложба коју смо направили била је "Дрангуларијум". Идеја је била да свако донесе нешто што много воли, а што није непосредно у вези са уметношћу. Ја сам изложио своју девојку Маринелу. То је био Рубикон свих Рубикона. То је била историјска граница између старе и нове уметности у Србији.

ГЛАС: Брзо сте почели да излажете у свјетским оквирима, али сте се стално враћали кући и тврдоглаво остајали овдје. Зашто?

ТОДОСИЈЕВИЋ: Нисам ништа доказивао било коме. Био сам просто принуђен да будем ту. Радио сам доста напољу, у САД или Белгији, Јапану, Аустралији, могао сам се ја негде скрасити. Ипак, имао сам велику љубав према кући. Моја мајка је била јако болесна, Маринелини родитељи такође, тако да су били осуђени на нашу помоћ, скромну, али за њих важну. Изгубио сам атеље, био мање више отеран, радио сам као професор у Калифорнији, али нисам могао да се водим само материјалним, без обзира на то што би ми то олакшало ствари у животу.

ГЛАС: Поменуо бих Вашу поставку "Бог воли Србе", која је прилично узбуркала духове код нас, посебно оне склоне конзерватизму. Шта Вас је подстакло на коришћење симболизма свастике, чија је историја много старија од модерне перцепције тог знака као симбола нацизма и зла, у контексту традиционалних крилатица о нацији и Богу?

ТОДОСИЈЕВИЋ: Често ме питају шта ми значи тај кукасти крст. Па, ђаво га однео он постоји неколико хиљада година. Обичан симбол. Само се његова перцепција мења. Кукасти крст нестаје с европског хоризонта с појавом хришћанства. Бежи у шуме, нестаје у фолклору и не појављује све до почетка осамнаестог-деветнаестог века. Видимо га тада у Француској као бенигни декоративни систем повезан с неокласицизмом. Штавише, смејаћете се, у Канади се појављује сто женских хокејашких тимова који на плетеним џемперима имају кукасти крст. Он се појављује у целом свету: у Ирској, у Грчкој, у Индији, у Египту, у Јапану, у Јужној и Средњој Америци. У Индији фабрика за производњу кафе има џакове са великим кукастим крстовима. Код њих се мисли на богињу Кали. Са појавом Хитлера, страхотним холокаустом, идеологијом нацизма креће да бива тумачен из те перспективе зла и злог. Људи дају и одузимају значење симболима. Само из перспективе посматрача има смисао. Људи вероватно с правом, мада ја то не жалим, дају политичку конотацију, а што се мене тиче симболи су универзална ствар, иако се перцепција мења из епохе у епоху. Мени је било интересантно да их повежем са нашим конзервативним схватањем света, у којем се један мали народ заноси да има посебну везу са Богом, коју ето може нарушити један симбол стављен на ствари из обичног живота, попут каде или канти за фарбу.

ГЛАС: Како Вам данас дјелује концептуална и авангардна умјетност, да ли и даље провоцира правила или је новац најбитнији?

ТОДОСИЈЕВИЋ: Раније је било много теже. Технологија је била примитивна и није била доступна као данас. Данас умјетници могу много лакше да стигну до публике. Нажалост, не примећујем да се технологија користи за нешто узбудљиво током уметничког процеса. Постоји огромна, страховита стилистичка дисперзија. Не можете да кажете: "Ово јесте, ово није уметност". Шта је данас уопште уметност? Немам јасног одговора. Новац јесте важан, али то је релативна ствар, данас је нешто јефтино, сутра је одједном скупо. Сећам се када је Сиднејском бијеналу био скандал, што су "Плава једра" Џејсона Полока плаћен два милиона долара, а данас његова најјефтинија слика кошта 50 милиона долара. С временом цене расту, само треба вити стрпљив (смијех).

ГЛАС: Да ли Вас плаши свијет у којем вјештачка интелигенција ствара умјетничка дјела или Вам је то у неку руку очекиван слијед догађаја?

ТОДОСИЈЕВИЋ: Знате шта, када је реч о вештачкој интелигенцији, то препуштам писцима, мене забавља. Не може вештачка интелигенција да направи ове моје брљотине. За то треба мало памети или лудила. Нека прави ако може. Рецимо, ево Џ. К. Роулинг, која је писала "Харија Потера". Купи неки Кинез њене књиге, препише све на кинески језик, направи дистрибуцију и све распрода. Да ли је он вештачка интелигенција? То је увек само ствар технологије или перцепције.

Бањалука

ГЛАС: Први пут сте у Бањалуци за ових скоро 60 година умјетничког рада?

ТОДОСИЈЕВИЋ: Да. Изненадила ме је Бањалука, својом пошумљеношћу, љепотом и јако драгим људима. Захвалио бих кустосу ове изложбе Сањи Којић Младенов на посвећеном труду и раду, овим дивним људима из Музеја савремене уметности Републике Српске, који су омогућили да публика може погледати моје радове у једном правом окружењу за то.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.