Драгољуб Мићко Љубичић за “Глас Српске”: Свијет је забраздио због вишка похлепе и мањка емпатије

Вељко Зељковић
Драгољуб Мићко Љубичић за “Глас Српске”: Свијет је забраздио због вишка похлепе и мањка емпатије

Познати амерички филмски глумац и редитељ Вуди Ален једном приликом је прокоментарисао како је “комедија једнако трагедија плус вријеме”.

- Ех, да је Вуди Ален провео неко време овде, сигуран сам да би морао да допуни ту своју мисао, јер су се код нас комедија и трагедија толико измешале, да се и у реалном времену све може тумачити и комично и трагично - каже у интервју за “Глас Српске” сатиричар и глумац Драгољуб Мићко Љубичић.

Његово име посљедњих тридесетак година је синоним за хумор и сатиру на овдашњим просторима. Они нешто старији памте га по “Индексовом позоришту”, маестралним и незаборавним имитацијама Слободана Милошевића и Фрање Туђмана, а млађи по већ култном сатиричном серијалу “ПЉиЖ” у ком уз помоћ пријатеља Драже Петровића и Воје Жанетића, на свој препознатљив, специфичан и сатиричан начин покушава помоћи обичним људима да, како каже, ментално преживе данашња времена.

Истиче како је прошло вријеме када га је бринуло то што можда има и превише “материјала” за сатиру.

- Одавно сам већ навикнут на континуирано забрињавајућа кретања у друштву. Овдашњи политичко-економски “тренутак” је специфичан по томе што траје већ деценијама, и он са сваком протеклом годином све више вапи за функционалним државним институцијама и одговорним политичарима који би нагомилане проблеме решавали. Али њих нема ни у траговима. Не проблема, њих има безброј, него функционалних државних институција и одговорних политичара. И онда некима од нас који нисмо ни политичари, ни функционалне државне институције, а имамо ту способност да из другог угла сагледамо стварност, не преостаје ништа друго него да огрнемо на себе шињел сатиричара и да покушамо да ту горку стварност приближимо и на мало пријемчивији начин објаснимо обичном човеку, како би је лакше схватио и успут мало лакше сварио - наводи Љубичић објашњавајући шта га послије толико година успјешне каријере, мотивише и тјера да и даље ради и ствара.

ГЛАС: Нешто више од двије године траје Ваша сарадња са Дражом Петровићем и Војом Жанетићем. Како је дошло до ње, те како уопште бирате “ликове”?

ЉУБИЧИЋ: Да будемо прецизнији, моја сарадња са Војом траје 35 година, али у комбинацији са Дражом две. А до ове трочлане сарадње је дошло тако што је Југослав Ћосић, програмски директор Н1, а човек с којим се и Воја и ја знамо из Индекса 202, дакле такође 35 година, добрих годину дана пре почетка “ПЉиЖ-а” убеђивао мене да направим неку емисију која би мало освежила програм Н1. Нисам одмах био заинтересован, јер знам каква је обавеза и колики стрес недељна емисија, а није ми било ни занимљиво да тако нешто радим сам. Међутим, у току наредних годину дана, упорни Југослав је у неколико наврата наставио с “плишаним притиском” да  ту емисију радим с  Војом, а онда  је  почео да предлаже и Дражу. И тако се мало по мало отворила могућност да се у једном неопробаном саставу понуди нешто ново, а без икаквог уредничког уплива, дакле без цензуре, па је то била додатна мотивација. Од Н1 смо добили добар термин и техничку подршку, а све остало смо после смислили сами, почевши од имена, па до  последњег детаља  формата.

А ликови се бирају сами, онако како су се својим активностима претходне недеље квалификовали да буду споменути и обрађени у “ПЉиЖ-у”. У томе и леже занимљивост и шарм, али и сва тежина оваквог програма, јер ни ми не знамо до дана снимања ко ће од ликова бити у емисији. Оног дана када снимамо настају и коментари и скечеви, одлучујемо о имитацијама и пишемо текст за сонг. Око свега се консултујемо сва тројица, коментаре свако пише за себе, Воја и ја често пишемо скеч заједно, као и сонг, а имитацијама се трудим да их обојицу изненадим, па отуд и онај Војин искрен смех на снимању. Једино што настаје раније је “Прича за лаку ноћ” и она ми узме цео претходни дан.

ГЛАС: Имате ли повратне информације да ли Вас гледају политичари и они које имитирате?

ЉУБИЧИЋ: Немам директне информације, али сам уверен да гледају и то је тако још из времена “Индексовог позоришта”, с том разликом што су тад морали да дођу на представу с плаћеном картом, а сад то за џабе гледају у приватности свог дома, или у својој канцеларији са девет екрана.

Да, био сам у прилици да лично упознам већину политичара које сам опонашао током протеклих 30 година, сем Милошевића и Коштунице. Сусрети су били кратки и случајни, па су и реакције ретко кад отишле даље од куртоазно упућених похвала поводом успеле трансформације гласа, дакле без много улажења у дијалог. А није ни чудо, јер никад нису могли да знају да ли ћу и тај сусрет после искористити у дочаравању њиховог лика.

ГЛАС: Да ли и даље сматрате да је лош секс у коријену свега лошег што нам се дешава, те да је он партијски непријатељ “број 1”?

ЉУБИЧИЋ: (Смијех) Сетили сте се те тезе коју сам избацио приликом промовисања моје представе “Оне ствари”, још 2011. године. Али мора се појаснити на који секс ја ту мислим. Није то баш онај кућни, приватни секс, који не треба да се тиче било кога са стране, сем можда неког сексуалног терапеута, ако ту нешто не штима, већ један много јавнији, да не кажем групнији секс, онај који над нама врше политичари свакодневно, а чији циљ није обострано задовољство, већ само њихово. Е тај секс је лош, јер све више подсећа на силовање читавог народа, што се каже, у здрав мозак. Како другачије објаснити да се тим поводом осећамо као нечије сексуалне играчке, а над нама се спроводе којекакве перверзије. Е сад то што је такав секс за већину нас лош, не значи да за те силеџије он није сасвим задовољавајући.

ГЛАС: Да ли се могу повући паралеле између оног што данас радите и периода када је харало “Индексово позориште”?

Исто ја радим што сам радио и онда, само на другом медију. Тада није било толико телевизија, па је контрола садржаја, а посебно политички осетљивог, била много строжа. Зато нам у то време није био дозвољен приступ телевизији. Решавали смо то у почетку радио емисијом, а касније представама и гостовањима. Данас, за промену, имамо ТВ емисију на кабловској телевизији, а и то би већ сутра сасвим сигурно укинула ова власт, да икако може да се с тим лако извуче. Али не може баш тако лако, највероватније због све већег утицаја друштвених мрежа, чак и пре било чега другог, на пример притиска из ЕУ.

Саме теме се не разликују пуно од времена “Индексовог позоришта”, што је тек прича за себе, с обзиром на протекло време. Погледајте само ово: прва емисија “Индексовог радио позоришта” у којој сам учествовао, снимљена почетком 1984. године, звала се “Бој за Косово”. Неких 36 година касније завршетак тог боја није ни на помолу, а Косово је и дан-данас једна од најчешћих политичких тема наших коментара.

ГЛАС: Да ли би икада пристали да будете политичар или неки високи државни функционер и под којим условима?

ЉУБИЧИЋ: Хм, можда бих и пристао под непосредном, озбиљном и континуираном претњом угрожавања телесног интегритета хладним или ватреним оружјем. А ако ме једном ипак видите како се шепурим на некој од политичких функција, а иза мене није човек са ножем или пиштољем прислоњеним уз моја леђа, знајте да сам у међувремену доживео тешку исхемију чеоног режња, те нисам више у контроли својих одлука и поступака, а сасвим могуће ни физиолошких радњи. А ако пак почнем да се бавим политиком, а не изгледам као да сам баш сасвим померио памећу, долазе у обзир и варијанте да сам дрогиран, хипнотисан, чипован, или да сам једноставно отет и мучен све док нисам пристао.

ГЛАС: Каква нас будућност чека? Има ли наде за нас, хоће ли нас ова корона разбудити и просвијетлити?

ЉУБИЧИЋ: Ово ваше “нас” се до скора с правом односило само на овај део света, затрпан сопственим проблемима и размирицама, али се у међувремену, управо због короне, проширило на глобално “нас”, као човечанство. То је лоше за нас одавде, зато што практично нема више места где можемо да се склонимо ако нам ово наше балканско окружење не одговара, а да нас не сустигну исти или слични проблеми, од здравствених, па до економских. А то ће можда утицати и да се неке друге лоше ствари промене брже него што би иначе. Јер, претходни начин живота и рада се можда више никад неће вратити. А с обзиром на то колико смо забраздили као човечанство, пре свега у домену климе и екологије, а онда и у погледу вишка похлепе и мањка емпатије, није ни чудо да нас је све задесила овако једна драматична здравствена, економска, социолошка и самим тим - политичка опомена.

ГЛАС: Да ли у плану имате неки нови пројекат, те шта Вас уопште тјера да и даље радите? Да ли Вам је сатира нека врста “издувног вентила”?

ЉУБИЧИЋ: Да почнем од другог дела питања. Рано сам препознао своју склоност ка томе што с разлогом зовете сатира и посветио велики део живота бављењу тиме. Очигледно је да имам снажну и трајну потребу да на тај начин изразим себе, али сам срећан што то није и мој једини израз, него сам успео да се опробам и на многим другим пољима. Мој издувни вентил, дакле, није сатира, него то што могу да радим пуно различитих ствари, а по сопственом нахођењу и ритму. То је истовремено и моја највећа лична привилегија, јер како другачије назвати то кад радите само оно што волите, и то само онда кад вам се то највише ради. Срећом, код мене није мањкало ни интересовања ни талената за много тога, па ми никад није досадно.

А што се нових пројеката тиче, скоро увек сам, поред онога што тренутно радим, имао и неки паралелни пројекат, било да је то нешто раније планирано, па је тек сад дошло на ред, или се догодио позив са стране да узмем учешћа у нечему непланираном. Тако и сад. Управо ми је понуђена улога у једној домаћој крими ТВ серији, коју још нисам ни прихватио, а ни одбио, превасходно из техничких и терминских разлога, па о томе други пут, ако прихватим. А нешто чиме се последњих месец и по дана интензивно бавим, поред рада у оквиру своје агенције “Тим талената”, је припрема књиге под називом “Приче за лаку ноћ (после којих нисте могли да заспите)”, а у којој ће се наћи готово све ове из досадашњих пет сезона ПЉиЖ-а, дакле њих педесетак. То ми је у плану још од јесенас, али тад још нисам имао издавача, а нисам ни имао одабране и за књигу прилагођене “Приче” све док се није завршила пета сезона, сад у јуну. Пожелео сам да их видим и у форми књиге, јер ми се чини, а нисам једини с тим утиском, да заслужују да буду не само одслушане и одгледане, него и прочитане. Тим пре што тек кад се нађу тако сабране у књизи постају и материјални документ једног времена, који онда добија прилику да заузме место на полици с неким другим сличним књигама.

“Скидање” политичара

ГЛАС: Кога Вам је било најтеже “скинути” и зашто?

ЉУБИЧИЋ: Увек је најтеже скинути некога ко нема неких посебних појавних, гласовних, или карактерних особености. Ово последње се односи на политички аспект личности. Јер оно што мене занима није искључиво имитација гласа, мимике, или кретњи, већ представљање карактера те личности кроз оно што она изговара, комбинујући то на креативан начин са оним што та особа у том тренутку  мисли. У томе и јесте оно прецизно и забавно, а истовремено сатирично и упозоравајуће код тих  мојих политичких имитација.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана