Драгица Пајевић Алп, Бањалучанка, један од добитника Нобелове награде: Свијет без глади услов за мир

Јелена Станић
Драгица Пајевић Алп, Бањалучанка, један од добитника Нобелове награде: Свијет без глади услов за мир

Човјек не би требало да се зачуди када организација као што је Свјетски програм за храну добије овакву награду. Сматрам да је потпуно заслужено, али не и очекивано.

Вијест сам прочитала неколико пута, да будем сигурна да сам разумјела - а ја вам баш и нисам неко ко сумња у своје читалачке способности (смијех). Велика је то ствар! Када сам почињала да радим овај посао, па ни у тренутку када сам примила вијест, признања нису била оно што ме је мотивисало. Ипак, “Нобел” свакако подстиче додатни елан, да наставимо путем којим идемо.

Казала је ово за “Глас Српске” регионални координатор Свјетског програма за мир (WFP) за набавку и испоруку разне робе за регионе источне Европе, Блиског истока, сјеверне Африке и централне Азије Драгица Пајевић Алп.

Нобелова награда за мир недавно је додијељена WFP-у, највећој свјетској хуманитарној организацији, која свакодневно од глади спасава око 100 милиона дјеце и одраслих широм свијета.

ГЛАС: Ко је Бањалучанка Драгица Пајевић Алп која је са својим тимом добила ово престижно свјетско признање?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Може се рећи да је Драгица Пајевић Алп, а Бањалучани ме вјероватно боље познају као Милојевић, поносна мајка три сина. Петра и Данила стекла сам са бившим супругом Миром Пајевићем (који је нажалост покојни), а Оза сам “добила” удајом за Теомана Алпа. Без подршке свих њих мој рад и професионални успјех не би био могућ.

ГЛАС: Вратимо се 20 година уназад у Бањалуку, одакле сте се отиснули у свијет. Реците нешто више о почецима хуманитарног рада.

ПАЈЕВИЋ АЛП: Наклоност ка овој врсти посла почела је много раније. Сјећам се школских дана у ОШ “Руди Чајавец”, када смо куповали УНИЦЕФ-ове разгледнице за помоћ гладној дјеци у Етиопији. Већ тада сам почела да сањарим да ћу једног дана израсти у солидног професионалца и да ћу својим радом помоћи дјеци у Етиопији или некој другој у свијету, јер они не смију бити гладни.

ГЛАС: Како сте почели да радите за УН?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Све је почело огласом у “Гласу српском” који ми је дао тадашњи супруг, у којем је међународна НВО тражила преводиоца. Усавршавала сам енглески “у кућној радиности”, у ријетким тренуцима мира и одмора, након километара пјешачења до посла и назад те одлазака викендима до мојих, сада покојних родитеља Борке и Николе. Посјећивала сам их викендима и зато што су чували Петра, којег сам жељела виђати што је могуће дуже и чешће. Било је то 1995. године. Ускоро сам добила радосну вијест да сам примљена у сектор логистике. Двије године након тога добијам посао логистичара у WFP-у. На крају тог мандата у БиХ затварам канцеларију у Бањалуци, а пут ме одводи у Бар, гдје остајем до 2000, до рођења Данила. Затим се придружујем тиму у Ираку и почињем са интернационалном каријером без прекида до данас.

ГЛАС: Често у разговорима са пријатељима кажете: “Знам и ја како је са друге стране зелене ограде”. На шта конкретно мислите?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Да, заиста то често кажем. Потичем из пристојно ситуиране породице. Као тинејџерка носила сам “левиске” из Италије, путовала, ишла на љетовања и зимовања. Онда је почео рат, а ја сам се убрзо нашла у ситуацији да, што је најболније, не могу пристојно да нахраним дијете рођено 1992. То ме је научило да разумијем разлику између имати и немати килограм брашна или литар млијека! Супруг је био на ратишту, приходи нису били довољни за све неопходно. Сјећам се кад ме је мајка питала шта желим за рођендан, а ја сам јој рекла: “Ако није пуно, купи ми прашак за веш, баш ми је тешко да правим лукшију, а и испирање пелена од лукшије је ипак напорно!”

ГЛАС: Како су та мрачна и тешка времена утицала на Вас?

ПАЈЕВИЋ АЛП: У немаштини нисам била ништа лошији или мање вриједан човјек од оне безбрижне тинејџерке у “левискама”. Данас, када су моји синови одрасли и када сам у прилици да опет носим гардеробу из Италије, нисам вреднији човјек него што сам била у немаштини! Нажалост, многи људи су се “несрећом мјеста рођења” нашли у безнађу. Они су људи, као ви и ја, којима треба помоћ да преживе да би имали шансу да остваре потенцијал. Црпим мотивацију да у оквиру својих могућности допринесем осјећању олакшања и људског достојанства онима који су најугроженији.

ГЛАС: Шта Вас још мотивише да се бавите овим послом и колико је тешко свакодневно свједочити људским мукама?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Мотивише ме исконска жеља за достојанственим животом људи, за безбрижно и сито дјетињство у свијету. Парафразираћу ријечи свог главног сарадника из владе Либерије: “Глад је звијер која може у човјеку да изазове незамисливо. Не бити гладан можда није довољан, али је неопходан услов за мир”. Сукоб доводи до додатног разарања, не само економије и инфраструктуре него и друштва. То је једно “врзино коло”: глад изазива конфликт који доводи до немаштине и глади. Људски је ради мира и просперитета у свијету омогућити људима да не буду гладни.

ГЛАС: Јужни Судан је међу земљама са “најскупљим тањиром хране”. Са каквим патњама се тај народ свакодневно бори?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Била сам тамо четири године. Данашњи Судан и Јужни Судан су били једна држава те сам наравно доста често одлазила тамо. Оброк је скупљи него у многим другим земљама, зато што је тешко доћи до мјеста гдје су најугроженији. Неопходна је огромна и скупа логистичка интервенција. То су мјеста гдје комерцијално тржиште није развијено, а куповна моћ становништва је готово непостојећа. Многи дијелови су толико неприступачни да комерцијални сектор нема економску мотивацију да буде ту. Ту долазимо ми, Свјетски програм за храну, у складу са нашим мотом “Leave noone behind” (не оставити никога) и репутацијом организације која “always comes through in need” (увијек дође кад је потребно).

ГЛАС: Свијет је заробила пандемија, али сте се већ сусрели са епидемијом смртоносне болести у Либерији. Који су били највећи изазови?

ПАЈЕВИЋ АЛП: За шест мјесеци које сам провела тамо ни са ким се нисам руковала: ни са укућанима кад сам била на одмору, као ни 21 дан након повратка из те земље. То је држава у којој има маларије и иако сам и раније живјела у земљама које су се бориле са том болешћу, до тада никада нисам узимала лијекове за превенцију, јер су, они најефикаснији, штетни за јетру. У Либерији јесам, јер су почетни симптоми еболе слични симптомима маларије. Живјети у земљи којом хара ебола, гдје након развоја симптома морате да се подвргнете протоколу ком подлијежу сви потенцијално заражени је ситуација у којој не желите да се нађете. Мислим да за читав живот нисам потрошила спреја против комараца колико у тих пола године. Морала сам посебно да водим рачуна о здрављу да бих успјешно обавила велики посао који ми је био повјерен.

ГЛАС: Какве посљедице пандемија има на рад WFP-а?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Нису много другачије од посљедица које се осјећају другдје. Затварање граница, успорен проток и дефицит робе на тржишту, страхови влада да ће остати без житних резерви те забране извоза, поремећаји на тржишту нафте и економска криза проблеми су са којима се сви сусрећемо. На нас све то утиче, јер зависимо од других. Храна коју дијелимо је са тржишта са којег сви купују, бродови, авиони и возови, као и многобројни камиони које свакодневно користимо, такође. Уз то, наш рад зависи од добре воље донатора, који исто имају проблеме изазване пандемијом. Наше колеге, као и ја, наравно, нисмо имуни на вирус. Могло би се рећи, сви смо у истом чамцу!

ГЛАС: Са којим агенцијама УН сада највише сарађујете?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Друга страна нашег ангажмана у контексту короне првенствено се односи на нашу улогу свјетског лидера за хуманитарну логистику. Захваљујући тој репутацији и мандату прихватили смо се посла пријема и испоруке непрехрамбене робе неопходне за сузбијање ширења короне, као и за сузбијање болести. У томе највише сарађујемо са Свјетском здравственом организацијом и УНИЦЕФ-ом, као са и другим хуманитарним ентитетима. Наша подршка је чисто логистичка, од Кине до Африке, од Европе до америчког континента.

ГЛАС: Које су највеће пријетње вашем раду и осталим хуманитарним организацијама усљед пандемије и како она отежава рјешавање проблема глади у свијету?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Нажалост, очекујемо пораст броја гладних, како због погоршања у привреди и појачане економске кризе због пандемије тако и због могућег погоршања безбједносне ситуације као посљедице. Према процјенама, очекује се да ће до краја године око 270 милиона људи требати помоћ у храни. Ми сваке године помогнемо око 100 милиона људи у 88 земаља, а план нам је да на то додамо још 35 милиона до краја 2020. да бисмо помогли бар најугроженијима. Многи наши донатори морају да се боре са проблемима “код куће” у ситуацији када нам је потребно више њихове помоћи.

ГЛАС: Шта је на Вас током каријере оставило највећи утисак?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Можда је највећи утисак оставио мој сарадник из владе Либерије, којег сам већ поменула. То је било за вријеме борбе против еболе. Током једног од наших радних “дружења” рекао је: “Госпођо Драгице, уз сву захвалност Вама лично и WFP-у генерално за фантастичну подршку коју пружате мојој земљи у овом јако тешком тренутку борбе против еболе, желим такође да Вам кажем да ја лично и мој народ никада нећемо моћи да заборавимо свесрдну помоћ коју сте нам пружали у храни када је земљом харала глад. Ко није био гладан, не познаје звјерску бол глади, не познаје осјећај безнадежности човјека који не зна одакле и да ли ће му доћи сљедећи оброк, да ли ће моћи нахранити дијете или ће га гледати како умире од глади. Глад је звијер, рекао је, и безнадежност повезана са глађу изазива у човјеку нагон да учини све што може да то ублажи. Можда храна сама није мир, али кад је нема дан за даном, мјесец за мјесецом, готово неизбјежно, то значи рат”.

ГЛАС: Који су Ваши планови за будућност?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Планирам да се пензионишем у WFP-у, мада нисам сигурна да ли да идем у рану пензију или да останем у систему док не напуним 62 године, али имам још времена да одлучим. Одувијек сам жељела да докторирам и ако се пензионишем раније, то ће ми бити први корак. Често размишљам како би мој сљедећи допринос миру и просперитету у свијету могао бити у пољу едукације. Тако бих могла подијелити знање и искуство са младим ентузијастима који би наставили послове које данас ја и многе моје колеге са пуним ентузијазмом и еланом радимо.

ГЛАС: Шта бисте поручили становницима Бањалуке и Српске?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Ја живим свој тинејџерски сан, а то је да својим врхунским професионалним радом, као дио једног великог хуманитарног система, помогнем унесрећенима - онима који само личним залагањима не могу да остваре основна права. Мојим драгим Бањалучанима, грађанима Републике Српске, БиХ и региона жељела бих да пренесем стару народну изреку: “У добру се не повиси, у злу се не понизи”. Будимо солидарни и поштујмо комшију, сестру, брата, а и оног, нама непознатог, пролазника на улици. Понекад је невјероватно како мали гест топлине и доброте може да уљепша човјеку дан и то не само ономе који прима него и ономе који даје.

Подијелимо оброк

ГЛАС: Како појединац може да допринесе хуманитарном раду?

ПАЈЕВИЋ АЛП: Свјетски програм за храну је у потпуности финансиран кроз добровољне донације. Највећи донатори су владе развијених земаља и регионалних заједница, али помоћ примамо из партнерства са фондацијама, компанијама, али и од грађана. Они који желе да помогну могу преузети апликацију “Схаре тхе Меал” (подијелити оброк). Донацијом од 80 америчких центи (око 1,30 КМ) можете обезбиједити храну дјетету за цијели дан. Такође донирати новац можете и путем сајта “ www.wfp.org ”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана