Драган Симеуновић, академик, о српском свијету и германском фактору: Европа нас третира као Африку некада

Вељко Зељковић
Драган Симеуновић, академик, о српском свијету и германском фактору: Европа нас третира као Африку некада

БиХ је вековима била гранично подручје око кога су се отимала разна царства. Са слабљењем турског утицаја расли су германски апетити према овом простору, а пре свега Аустроугарске. И како су велики тада причали, тако и сада говоре о правди и миру, али најчешће чине неправду, јер је свако покоравање других народа и присила у самој својој суштини велика неправда, чак и онда када се оно чини у име наводног напретка и бољитка покорених народа.

 

Каже ово у интервјуу за “Глас Српске” професор на Факултету политичких наука Универзитета у Београду и члан Академије наука и умјетности Републике Српске Драган Симеуновић, коментаришући актуелну и узаврелу политичку ситуацију у БиХ створену након одласка Валентина Инцка са позиције високог представника, најављеног доласка Нијемца Кристијана Шмита на његово мјесто, али и наставка политике међународног туторства и протектората над БиХ.

- Сетимо се само онога што је својевремено рекао немачки филозоф Имануел Кант: “Свако усрећење силом је највећи могући деспотизам.” А то управо сада имамо на делу. Понижавајуће је да у 21. веку, у срцу Европе, неко третира балканске народе или неке друге као цивилизацијски недозреле, као да је реч о Африци од пре неколико векова, да им туторише, одређује и намеће како ће и с ким живети. Иако они који то раде мисле да су добро прикрили своје намере иза великих речи као што су мир и стабилност Европе и региона, иза свега тога ипак провирује њихов национални, политички и економски интерес. А да иза свега и даље стоји германски фактор и његов посебни интерес види се по томе што Аустријанца Валентина Инцка у одлучујућим тренуцима по будућност БиХ, односно Републике Српске, мења управо Немац, а не Грк или рецимо Шпанац. Свако има највише поверења у свога када је реч о деликатним задацима - каже Симеуновић.

ГЛАС: Куда БиХ може одвести ова политика наставка међународног протектората?

СИМЕУНОВИЋ: Најновији развој ситуације не иде у добром правцу ни по кога, а од чега ће највећу штету имати, као и увијек, само народ. Инострани чиниоци који теже да уређују стање на Балкану, а нарочито на просторима некадашње Југославије, понашају се неодговорно, искључиво штитећи своје геополитичке и економске интересе, а при том занемарујући оне балканских народа, а пре свега српског. Наравно да је мир највећа благодет коју човек може имати. Међутим, питање је цене тога мира. Ако се у име њега чини неправда и покорава неко или дозвољава једном народу да тлачи други, онда тај мир није добар. Наравно да не треба мислити о рату, јер сем одбрамбених, сви други нису никада били оправдани. Не треба заборавити и да су мали народи на Балкану доживели безброј неправедних нападачких ратова од истих тих народа и земаља који сада хоће да им уређују судбине. И зато је разумљив опрез и неверица код оних који су најчешће били жртве таквих агресија.

ГЛАС: Како да се руководство Српске понаша у наметнутим околностима?

СИМЕУНОВИЋ: За руководство Српске било би најбоље да заузме чврст став који ће обезбедити да се сачувају тековине историјског и цивилизацијског карактера оличених у постојању аутономне јединице Републике Српске, али при том морају бити довољно и мудри да не прелазе границе које су допуштене у политичком дијалогу, јер то јачи могу искористити као разлог да се тобоже увреде и себи дају право на агресивне поступке који би водили њиховом циљу, а то је укидање Српске. Треба се позивати на међународне примере који подржавају постојање Републике Српске, али не било које примере, већ оне који су очигледни и самим Немцима, попут повишеног степена аутономије коју ужива рецимо покрајина Бајерн у односу на друге покрајине у Немачкој. Ако Бајерн има историјске и друге разлоге за свој посебан аутономни положај и повишена права у односу на друге покрајине, при чему до тих права нису дошли клечећи на коленима већ и факторима силе који су, уосталом, мање или више присутни у историји сваког народа, чему онда спочитавање Српској права на аутономију и на специфичан положај. Како се то у немачком дворишту може нешто подржавати као изданак и доказ демократије, а исто то затирати као коров у нечијем другом дворишту? То би морао бити обавезан део дискурса руководства Српске - непрекидно подсећање Немачке, као једног од најзначајнијих фактора када је реч о судбини Републике Српске, на сопствену праксу.      

ГЛАС: Прво је био “актуелан” Меморандум САНУ. Након тога, када су се Срби жељели оцрнити, али и оправдати неки радикални политички потези, говорило се о наводном великосрпском хегемонизму. Сада се све чешће злоупотребљава и термин “српски свијет”.

СИМЕУНОВИЋ: Однос западних земаља према српском народу је већ вековима израз дубоког неповерења и повремене драстичне агресивности, а што је узроковано различитошћу религија и сумњом да су Срби продужени прст Русије у овом делу Европе, мада је тако бивало само понекад у историји. Срби су и те како знали пријатељовати и са Германима, јер су такви периоди и промене страна, нарочито када се ради о интересима малих народа, потпуно природни. Сетимо се скоро једновековне везаности младе новонастајуће српске државе у 19. веку за Аустроугарску, или пак вишевековне оданости српског народа аустријском двору, што је српски народ доказивао непрекидним проливањем крви на аустријским границама са Турском, па и стављањем Срба у аустријском царству на страну Беча у време мађарске антиаустријске револуције 1848. године, што су Срби касније тешко платили, не само ремећењем својих односа са суседима Мађарима, већ у више историјских наврата и својим главама, а заузврат такорећи нису ништа добили од Беча. Такође, сем у два светска рата, и у двадесетом веку постоје изузетно дуги и плодни периоди сарадње Срба и Германа на економском и политичком плану. Двадесет први век би могао и морао бити поново на том фону повећања сарадње између германског и српског народа, а да таква тежња српског народа постоји, сведочи више него гласна и јасна намера Србије да постане чланица ЕУ у којој главну улогу игра управо Немачка. Да Срби немају поверења у Немце не би хрлили у њихов загрљај. И германска страна такође треба да смањи своје неповерење према Србима, тим пре што је много јача од српске, те да схвати већ једном да су Срби европски народ који жели европску будућност заједно са германским народима.    

ГЛАС: Утисак је да би Брисел једним потезом могао ријешити агонију земаља Балкана, а то је да их у пакету прими у Европску унију. Зашто то не ураде, већ и даље машу шаргарепом на штапу, који је из године у годину све дужи?

СИМЕУНОВИЋ: Можда ће неко ово што ћу сада рећи схватити као оправдавање поступака ЕУ када је реч о западном Балкану и непримању тих земаља у чланство ове европске породице. Тачно је да би пријем свих балканских земаља омогућио овој заједници да ствари у овом делу Европе решава на начин који жели - без могућег уплитања других иностраних фактора, попут Русије и Кине. Међутим, истина је да чланице ове заједнице нису у потпуности превазишле тешку економску кризу која их је задесила пре отприлике једне деценије. Отуда је и разумљива њихова опрезност када је реч о пријему нових и економски непотврђених земаља под свој кров. Многи у Бриселу сматрају да би пријем економски слабих балканских држава био велика економска грешка и супротстављају се томе. Због тога мислим да је оно што сада чини Србија, која интензивно ради на свом економском оснажењу, добар пример за сваку балканску земљу у ком правцу треба ићи. 

ГЛАС: Како гледате на приједлог да се одредница “Војвођани” уведе у наредном попису становништва у Србији. Колико то може бити опасан преседан?

СИМЕУНОВИЋ: У овом тренутку се на Србију и Србе, што наравно значи и на Српску, врши велики и добро осмишљен притисак како би се са Балкана и из српских простора потиснуо руски и кинески политички и економски утицај. У те сврхе се користе различита средства притиска, па и изазивање нових криза на међунационалном и етничком плану. У случају Војводине користи се њена несумњива регионална посебност да би се на основу ње предлагала нова, војвођанска нација, како би се изазвао хаос и дестабилизовала Србија и тиме натерала на већу послушност и брже прихватање западних циљева. Одређене специфичности становништва у Војводини нису спорне, али таквих специфичности има у сваком региону. У Србији су специфични и Врањанци у односу на Шумадинце или Ужичане, али и у другим европским земљама људи који живе у појединим регијама по нечему су различити у односу на оне друге који живе у другим регијама исте те државе. Ипак, то ни издалека није довољно за конституисање посебне нације.

ГЛАС: Може ли то проћи?

СИМЕУНОВИЋ: Напросто се ради о једном дрском покушају не само дестабилизације већ и прекрајања Србије, који је очигледно осмишљен и финансиран извана. Али, то неће проћи. Наша народна пословица каже да у свакој несрећи има нешто и среће па је тако и у овом случају. Протеривање великог броја Срба из Хрватске и БиХ током 90-их година 20. века у Србију, а о чему је Европа срамно ћутала, довело је до насељавања тих несрећника углавном у Војводину, чиме се у њој знатно повећао број српског становништва и тиме је и ојачана свест о припадању Војводине Србији. Због тога ће и овакви покушаји цепања Србије завршити сасвим извесно неславно, али ће остати упамћени као покушаји дестабилизације Србије у времену новог довођења српског народа у положај уцењене стране по принципу - “ако хоћеш да смиримо те и те, онда уради то и то што ми желимо”.  

ГЛАС: Поново се чују и захтјеви за формирање некакве хрватске православне цркве, попут оне у Црној Гори.

СИМЕУНОВИЋ: Католичка црква је вековима имала један контроверзан однос према Србима који су живели, али и сада живе на просторима који су некада припадали Аустроугарској. Гледано кроз историју, у њој постоји једно крило које константно ради на асимилацији и поништавању Срба као православних шизматика, али с друге стране не треба никада заборавити и на историјску чињеницу да је у Католичкој цркви постојало, а и данас постоји крило које је тежило сарадњи са православним верницима. Та крила делују понекад наизменично, а понекад паралелно. Ако и данас сведочимо новим покушајима асимилације српског народа путем обнављања историјски неуспешних црквених пројеката какав је хрватска православна црква, онда то значи да су политичке и уопште друштвене околности у Хрватској такве да омогућују да то екстремно крило Католичке цркве и његови историјски пројекти поново дођу у први план, што ће неминовно узроковати реакцију српске стране и неће водити побољшавању озбиљно нарушених српско-хрватских односа. Све у свему, то изгледа као покушај да се на брзину искористе по Србе неповољне међународне околности како би се најзад реализовали стари антисрпски планови који су више пута доживели историјски крах.

Нужан је компромис о Косову

ГЛАС: Како очекујете да буде ријешено питање Косова, да ли је његова подјела најреалнија опција?

СИМЕУНОВИЋ: Питање Косова је толико комплексно и толико излази из оквира могућег индивидуалног решења да мора свакоме бити јасно да нико, ама баш нико, не може нудити само своја решења као једина исправна, јер онда она неће бити прихваћена, а ни уважена у пракси. Морају се узети у обзир интереси и потребе свих заинтересованих страна, а њих има много. Да закључим, само заједничким договором и уважавањем свих, уз нужни компромис, могуће је ставити тачку на ово годинама отворено и спорно питање.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана