Драган Бајић, тренер Игокее, о свом животном и кошаркашком путу за “Глас Српске”: Домаћа кухиња отела нам Евролигу

Драган Бајић је са Игокеом освојио прво мјесто у лигашком дијелу АБА лиге у сезони 2012-13, па су челници елитног такмичења “преко ноћи” промијенили правила и нису дозволили клубу из Републике Српске да одмјери снаге са најскупљим тимовима Старог континента. Године су прошле, али укус неправде још стоји у грлу.

- И даље сам разочаран због тога што је то било из домаће кухиње, а не из Евролиге, јер поједини клубови нису могли да сваре чињеницу да ће Игокеа играти у елити и да њих неће бити. То је рађено из других центара и Евролига је подлегла, што је жалосно јер смо на терену заслужили да ту једну сезону одиграмо у елити - изјавио је Бајић у интервјуу за “Глас Српске”.

Њему је ово пети ангажман у клубу, за који је својевремено играо и са којим је исписао најсвјетлије странице његове историје. Бајић често има улогу ватрогасца којег зову у помоћ када други тренери западну у проблеме.

- Тако се поклопи и све што се дешава вјерујем да бог посложи. Када добијем отказ, можда је то божија воља и показатељ да ми треба пауза и одмор. У појединим ситуацијама није функционисало са тренерима, али је Игокеа мој клуб и увијек сам спреман да му помогнем. Спасио сам га једном од испадања, а и сада смо на добром путу да то остваримо.

ГЛАС: Како сте се опредијелили да кошарка буде Ваш животни позив?

БАЈИЋ: Као дијете волио сам све спортове и био добар у свима. Када сам ишао у основну школу, Поткозарје је било једини клуб и то је био једини начин да уђемо у неки спорт, а силом прилика била је то кошарка, мада ни фудбал нисам ништа мање волио. Цијела моја генерација почела се бавити кошарком, ја са њима и то је једини разлог. Ко дијете сам имао кош испред куће на који сам стално шутирао лопту и сада мој унук на њему понавља све оно што сам радио, а то ме много радује. Тада није било много преноса кошаркашких утакмица на телевизији да те заинтересује, али све је кренуло од кућног ходника, преко коша у дворишту, до Поткозарја, уз велики ентузијазам Предрага Врањеша.

ГЛАС: Са активним играњем престали сте прије 15-ак година, шта Вас је повукло да се бавите тренерским послом?

БАЈИЋ: Тренер и управа клуба рекли су да не рачунају на нас неколико, да би ме Слободан Симовић узео за помоћника када је именован за тренера јер ме је раније тренирао. Он ме увукао у ове воде и најзаслужнији је за моју тренерску каријеру. Натјерао ме је да завршим вишу тренерску школу и схватим како све функционише. Дуго сам био помоћник, али са амбицијом да будем први тренер, па сам од свакога узимао оно што је он најбоље знао.

ГЛАС: Занимљиво је да сте се једно вријеме активно бавили фудбалом и били центарфор?

БАЈИЋ: То је било послије рата и доста добро сам играо фудбал, мада сам био приморан на то. Времена су била тешка, од кошарке се није могло живјети, а у фудбалу сам добро зарађивао. Почео сам у једном сеоском клубу, затим играо за Лијевче из Нове Тополе, па у Слоги из Трна. То је трајало неке двије године, па сам се вратио кошарци.

ГЛАС: Да ли рекреативно играте кошарку или одмјерите снаге на тренингу са својим играчима?

БАЈИЋ: Кошарку нисам заиграо од када сам престао са активном каријером. Не играм чак ни на тренинзима са играчима када се опуштамо или радимо неке комбинације. Једно вријеме сам играо фудбал на рекреацији, али сада немам времена ни за то.

ГЛАС: Поред поменутог Симовића, рад којег тренера сте вољели највише да гледате на почетку каријере јер, реално гледајући, нисте имали на кога посебно да се угледате, будући да сте пионири кошарке у Вашем крају?

БАЈИЋ: Као играч највише сам волио Дражена Петровића и такав се више неће родити. Поред Симовића, не знам кога бих посебно издвојио јер сам у својој глави примјењивао оно што сам научио од других. Никад у животу нисам прескакао степенице, био сам лојалан, чекао своју шансу и ништа исхитрено нисам радио. Сваки тренер треба да прође пут као нечији помоћник јер ту стиче велико искуство.

ГЛАС: Да ли се сјећате прве утакмице на којој сте самостално водили екипу?

БАЈИЋ: Како да не. Било је то након што је Драган Костић добио отказ, мени су пружили прилику да водим екипу против Зрињског, који смо добили са 30 пеона разлике на нашем терену, а потом и Борца у Бањалуци.

ГЛАС: Споменули сте Борац, који је Вашем клубу био најљући ривал прије 20-ак година. Како је то изгледало у то вријеме?

БАЈИЋ: Ривалитет је био велики јер смо ми били мали клуб са села, а Борац велики из града, који је имао име, традицију и публику. Жестоке борбе смо водили на терену, скоро да смо се тукли, али само док је трајала утакмица. Послије није било ничега и сјећам се мечева против Зорана Кукића или Бориса Благојевића који ми је касније био асистент у клубу. Са свима сам и даље у добрим односима.

ГЛАС: Једина сте особа која је са истим клубом стигла до титуле шампиона БиХ и као играч и као тренер, док сте као пионир такође били шампиони.

БАЈИЋ: Погодило се тако. Ипак, нисам се радовао играчкој титули 2000. године јер ми је тада отац преминуо па нисам ни ишао на утакмицу посљедњег кола у Читлук против Бротња. Као тренер сам се радовао јер смо те 2013. испунили сан који смо дуго сањали. Често се сјетим времена када смо као пионири постали шампиони на завршном турниру у Тузли у конкуренцији Босне, Челика и Мраковице из Приједора. Били смо дјеца са села која су дошла у различитим тренеркама, док је на другој страни Босна, од које останеш забезекнут, али смо је добили са 30 поена разлике. Игром случаја нисмо отишли на завршни турнир у Сплит јер нисмо имали пара, а и ситуација је била веома напета.

ГЛАС: Како изгледа радни дан Драгана Бајића?

БАЈИЋ: Запослен сам у “Електрокрајини” и свако јутро почињем радити од седам сати. Након тога имам тренинге и радим скаутинг противника или путујемо на утакмицу, што одвлачи доста времена. Ако тај дан не путујемо нигдје, онда радим све до краја вечерњег тренинга, који је у 19 часова, тако да сам у погону више од 12 сати сваки дан. Пријатељи имају разумијевања и када не радим, тада имам времена за све, мада ми је послије напорне сезоне потребан дуг период да се све врати у нормалу, тако да никоме не бих савјетовао да буде тренер јер је то рударски посао, у којем мораш балансирати између играча, стручног штаба, управе, породице... да би сви били задовољни.

ГЛАС: Поред посла, колико имате времена за породицу?

БАЈИЋ: Посљедњих годину и по, када нисам радио, стварно сам се ресетовао па сам имао времена да више будем са породицом, фамилијом, кумовима, пријатељима... Када се уђе у тренерски вртлог, мало има времена за све, а највише се трудим да нађем времена за свог унука, који има девет година и не желим да будем одсутан у његовом животу.

ГЛАС: На друштвеним мрежама постоји сада већ чувена слика на којој је Дејан Радоњић код Вас на слави за Светог Јована.

БАЈИЋ: Дејо и ја се одлично слажемо још из времена када је водио Будућност, што се наставило када је водио Црвену звезду и велики смо пријатељи. Погодило се да играмо утакмицу у вријеме моје славе, па је остао да буде мој гост. Друге године дошао је из Београда аутомобилом само због тога. Много је мојих пријатеља тренера који би радо дошли, али не могу због обавеза.

ГЛАС: Такође на друштвеним мрежама много је снимака тајм-аута на којима много галамите на играче и који имају много прегледа. Како то коментаришете?

БАЈИЋ: Темпераментан сам и излети ми покоја псовка, штета је што то буде снимљено. Иначе, велики сам вјерник и вјера ми не дозвољава да некоме помислим нешто лоше, али има периода током утакмице када “полудим” па морам играчима да приговарам јер желим да побиједимо. Нема играча који ми је нешто замјерио због тога јер знају колико сам поштен и искрен према њима, тако да имам слободу да им свашта кажем у датом моменту. Све играче гледам као своје двоје дјеце и савјетујем их да буду добри људи као што то чиним са својима.

ГЛАС: Када доводите играче у екипу, шта је пресудно што гледате код њих?

БАЈИЋ: Људски квалитет, прије свега, а послије играчки квалитет. Током каријере нисам имао могућност да доводим скупе и провјерене играче, па сам доводио просјечне, неафирмисане, који су се разигравали код мене и онда правили добре каријере. Битан је однос према дресу и увијек се добро информишем о некоме прије него што га ангажујем. Ако неки играч нема људски квалитет, онда може да поквари цијелу екипу.

ГЛАС: Бивши играчи увијек истичу да знате направити сјајну атмосферу у екипи. Како то постижете?

БАЈИЋ: Није то нимало лако, то је процес који се учи годинама. Увијек инсистирам да се окупимо два мјесеца пред почетак сезоне да бисмо се што више дружили и имали заједничких активности. То није само ван терена, већ и на њему, па им на тренинзима задајем да се такмиче између себе и ко буде слабији, мора да плати пицу, донесе торту или слично, а знамо да одемо и на јагњетину. Ко плаћа није битно, већ да смо заједно. Такође је битно да имаш личност за капитена који је твоја продужена рука на терену, са којим си у непрестаној комуникацији. Ипак, најбитнији је фактор да скупиш екипу добрих људи који су спремни помоћи један другоме.

ГЛАС: Познати сте да примјењујете комбиновану одбрану током игре. Како сте дошли на ту идеју?

БАЈИЋ: Испашће чудно, али сам је сам смислио. То су неки принципи одбране које примјењујем, али мораш имати тим који то може испоштовати, односно играчи морају бити интелигентни да упијају информације, мада за то треба много времена да се уштима.

ГЛАС: Консултујете ли се са осталим тренерима пред неку утакмицу?

БАЈИЋ: Не устручавам се да питам и немам проблем да се са неким консултујем, мада ми је један тренер са којим сам радио рекао: “Немој много њих да зовеш и питаш.” У одличном сам контакту и често се чујем са Дејаном Милојевићем, Владом Јовановићем, Слободаном Клипом и Дејаном Радоњићем.

ГЛАС: Ваши стални помоћници су Зоран Петковић и Милутин Латинчић. Каква је сарадња са њима?

БАЈИЋ: Шта да кажем о људима са којима сам ишао у основну школу, од када смо нераздвојни, а ту је и Дарко Чубриловић. Једноставно вјерујемо једни другима, знамо шта радимо и знам колико су и они одани клубу, који много воле.

ГЛАС: Поред Игокее, водили сте само још Черно море из Бугарске. Да ли је било понуда из иностранства?

БАЈИЋ: Имао сам, али сам везан за посао у “Електрокрајини” па бих одласком у иностранство морао дати отказ, што није нимало лако јер ту радим 13 година. Вагао сам неколико пута када су ме звали из Румуније, Словеније и Македоније, али се нисам одлучио на тај потез јер нисам много добијао. Посао у Бугарској ми се једноставно поклопио и пет мјесеци сам радио тамо. Један од разлога зашто нисам нигдје отишао је и то што не знам енглески језик, а то су ми и менаџери рекли. Никад се нисам потрудио да га научим јер се у животу задовољавам малим стварима и не летим за неким великим парама. Задовољан сам животом који живим и лијепо ми је овако. Да сам знао енглески, одавно бих финансијски осигурао себе и дјецу, али не знам да ли бих био срећнији човјек него сада.

“Умрли” партизановац

ГЛАС: За који сте клуб навијали као дјечак?

БАЈИЋ: Као дијете био сам “умрли” партизановац. Моја мајка може да вам потврди да сам добијао температуру 40 степени када фудбалери Партизана изгубе утакмицу. Сада је то мало спласнуло и Игокеа је на првом мјесту. Питају ме да ли волим неки европски клуб, али немам фаворита, баш као ни у НБА лиги.

Породица Додик

ГЛАС: Милорад Додик је алфа и омега Игокее од њеног оснивања, а сада је ту његов син Игор. Какав је Ваш однос са њима двојицом?

БАЈИЋ: Одличан. Милорада познајем годинама и задужио ме за цијели живот. Као клинац стасавао сам уз њега у клубу у којем смо заједно од првог дана, а уз њега сам од када се почео бавити политиком. На неки начин он ми храни дјецу и задужио ме док сам жив, али то наше пријатељство никада нисам злоупотријебио, мада ме он стотину пута знао питати да ли ми нешто треба. Због тог нашег односа трудим се да не укаљам његово име, а када смо били први у АБА лиги, није било срећнијег човјека од њега. Мислим да се једино више радовао када је постао отац, а касније дјед. Он је човјек који живи за клуб, а сада је ту и Игор, са којим такође имам изузетно добру сарадњу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.