Драган Аранђеловић, нишки рокер и књижевник: Путоваћу док год могу подигнути палац

- Да се поново родим не бих ништа мењао. Оваква путовања су ме увек чинила срећним. Упознавао сам нове људе, обишао многе земље и што је најважније био на концертима својих музичких поп и рок идола. Иако већ имам седамдесет година, не смислим стати  каже Аранђеловић у интервјуу за “Глас Српске”, који је неке од својих најзанимљивијих авантура са (ауто)путева бивше Југославије, Европе и Америке, као и са концерата култних музичара попут Нила Јанга, Боба Дилана, Бруса Спрингстина, Кета Стивенса, Стинга, Сантане, бендова “Ролингстонс”, “Јес”, “Меник стрит причерс”, преточио у књигу занимљивог назива “Како сам ауто-стопом стигао до Гиниса”, коју након Бањалуке, у наредном периоду планира да презентује и у другим градовима широм БиХ.

У наставку овог разговора он открива како је све кренуло, на колико је концерата био, које су најудаљеније дестинације на којима је ауто-стопом отишао, али и које су то неке од најзанимљивијих стоперских анегдота којих се и данас радо сјећа.

ГЛАС: Како је уопште дошло до тога да се први пут одлучите да кренете ауто-стопом, колико сте имали година?

АРАНЂЕЛОВИЋ: Моја тадашња екипа из Ниша хтела је да се угледа, односно хтели смо да копирамо хипике, а ауто-стоп је био начин путовања хипика. То смо виђали у филмовима попут “Голи у седлу” и у романима Џека Керуака и сличних писаца који су се бавили том тематиком. Тада нам се тај стил живота чинио интересантно и авантуристички.

На крају смо одлучили да и ми подигнемо палац, да будемо хипици, не само по дугој коси и специфичном и лежерном облачењу, већ део филозофије Керуака. То је било у лето 1971. И након што сам видео да ми то иде од руке, наставио сам са тим, одлазећи ауто-стопом и на неке од најудаљенијих дестинација. И морам нагласити да ниједном нисам закаснио или пропустио концерт на који сам кренуо.

ГЛАС: Да ли знате на колико сте концерата отишли на овај начин?

АРАНЂЕЛОВИЋ: У колекцији имам између 250 и 270 карата са разних концерата. Ако рачунам и оне озбиљније домаће концерте на које сам ушао без карте, број сигурно прелази 400. А који је то био “најлуђи”, мислим да је то музички спектакл из 2013. године, односно концерт Нила Јанга у Риму. Тада сам доживео једну непријатност. Негде иза Трста, на једној од бензинских пумпи успео сам да пронађем превоз. Недуго након тога зауставила нас је полиција. Кренула је класична провера докумената, питања, отварање гепека и остало. Када су карабињери установили да се возач и ја не познајемо, питали су нас како сам се нашао у колима. Када су установили да сам ауто-стопер, казнили су ме са казном од 44 евра, јер је то тада било забрањено на начин који сам ја урадио. Али, и поред тога, то ми је био једно од најдражих путовања, јер сам успео да видим свог идола и хероја Јанга. А што се тиче најудаљеније дестинације, па прошао сам готово читаву Европу. Нисам био саму у Шпанији, Португалији и Русији, али, нажалост ни у Великој Британији.

ГЛАС: Која је најудаљенија дестинацију коју сте посјетили?

АРАНЂЕЛОВИЋ: Можда је то Финска. Све ово сам могао да радим јер сам тих седамдесетих, али и делом осамдесетих радио нишкој млекари. Радно време ми је било специфично. Радио сам десет дана и онда имао слободно 20, што ми је омогућавало да Европу обиђен пет, шест пута.

Касније сам отворио музичку радњу, што ми је такође омогућило да имам слободног времена на претек и простора за неке од својих нових авантура. Иначе један од мојих дечачких снова био је да стопирам у Америци. То нисам упео да остварим, иако сам био у пар наврата, кум који живи тамо сугерисао ми је како то и није баш безбедно. Следећи пут када сам дошао, на концерт Сантане у Атланти, иако сам био у кући удаљеној само пар километара од концертне сале, одлучио сам да се ипак опробам. Нисам могао да то пропустим.

ГЛАС: Једном приликом сте рекли да је ауто-стопирање у ствари начин размишљања који је прерастао у Ваш стил живота. Да је то једна филозофија. Можете ли појаснити?

АРАНЂЕЛОВИЋ: Филозофија ауто-стопирања је у мојим генима. Они који су бар једном подигли палац знају о чему причам. Ако имаш срећу неко ће стати. Мени је она била увек наклоњена. Постоји та лепота у том самом чекању, док ти ветар мрси косу, а кроз нос пролази мирис асфалта и бензина. То је неки осећај потпуне слободе. Ниједном нисам закаснио или пропустио концерт.

ГЛАС: Како сте се споразумијевали са људима који су Вас возили?

АРАНЂЕЛОВИЋ: У почетку нисам баш добро знао енглески, али ме је једна ствар натјерала на то. После концерта Кета Стивенса, такође једног од мојих идола, у Љубљани 1976. године, седео сам у холу хотела “Лав”. У једном тренутку се на фотељи поред мене створио нико други до Стивенс. После потписивања постера и кратког разговора на неспретном енглеском, појавила се и његова тадашња девојка Пети Д'Арбанвил. Питала ме је да ли желим заједничку фотографију са Стивенсом, што сам одбио, јер нисам разумео питање. Када сам касније схватио какву грешку сам направио, решио сам да научим енглески по сваку цену и то сам урадио највише преко музике и филмова, али ми је много више значио тај универзални и практични аутостоперски језик.

ГЛАС: Како су Вас људи доживљавали када бисте им рекли да долазите из Југославије?

АРАНЂЕЛОВИЋ: Готово никад нисам имао проблема приликом путовања. Људи које сам успевао “зауставити” увек су било пристојни и сусретљиви. Знало се чак десити да након вожње понуде новац, јер су мислили да га немам, што наравно није било тачно. Сећам се једне године у Хрватској стала ми је једна породица из Америке и када сам кренуо да излазим из кола понудили су ми 20 долара, јер како су ми објаснили имају сина који такође стопира по Европи. Објаснио сам им да то не радим због новца и да га имам те да је то што радим мој начин живота и мерак. И у Немачкој ми је једном приликом један добронамерни човек понудио новац, мислим око 20 евра. Онда сам му показао свој новчаник са новцем и кредитним картицама. Остао је затечен. Знало се десити и да преспавам код неких људи који су ме возили.

ГЛАС: Негдје сам прочитао да сте имали једну занимљиву анегдоту када сте ишли на концерт Стинга?

АРАНЂЕЛОВИЋ: Мој кум, писац и песник Звонко Карановић и ја одлучили смо да одемо на концерт Стинга у Верони 1988. године. Али једна, наизглед обична, дремка на отвореном, могла је да се заврши фатално. Негде између Падове и Вероне решили смо да преспавамо на трави, пошто се већ смркавало, па да ујутро наставимо пут. Врло брзо смо нашли лепо поље са бујном травом недалеко од пута, развили вреће и са погледом у звездано небо размишљали о гладијаторским борбама у арени која је била на нека три сата хода. Међутим, уместо цвркута птица или било којих других милих јутарњих звукова, пробудила нас је несносна бука машина.

Спавали смо и одједном чујемо неку као грмљавину. Помислили смо шта је сад ово, и у том тренутку угледали комбајн како иде ка нама. Брзо смо скочили, покупили ствари и склонили се са поља. То је била најопаснија ситуација у којој сам се нашао, јер је комбајн био на готово 15 метара од нас. И да нас је згазио, не би он био крив, јер није могао да нас види.

ГЛАС: Вјерујем да је тих анегдота на претек. Шта је то чега се и данас радо сјетите?

АРАНЂЕЛОВИЋ: После једне безуспешне потраге за музичком линијом у Холандији 1984. године, кум Тане и ја устопирали смо, испоставиће се, крајње занимљивог и живописног возача. Радило се о Дитеру Вешу, Немцу који је имао намеру да постигне Гинисов рекорд по броју примљених ауто-стопера. Нисмо му на прву поверовали, али он је тада рекао да отворимо касету испред сувозачевог седишта и погледамо у препуне роковнике са списком имена. Кум и ја смо му били 6.235. и 6.236. ауто-стопери које је повезао. Обојица смо се уписали у роковник уз остављање прикладних сувенира и контакта за случај да Дитера пут некада одведе у Ниш. Мислим да је била судбина да га баш нас двојица устопирамо. Хтели смо да га доведемо на промоцију књиге, јер је назив у вези са њим, али нажалост није могао. Он је на крају и ушао у Гинисову књигу рекорда.

Чарапе и банане

ГЛАС: Шта Вам се обично налазило у руксаку?

АРАНЂЕЛОВИЋ: Било је ту пар обавезних ствари, које сам увек носио с собом. На првом месту чарапе, јер се знало десити да док стопирате поквасисте ноге, што зна бити веома неугодно. Друга ствар биле су банане и кекс, али и географске карте подручја у која сам ишао, да бих видио који ми је најбољи и најближи пут. Увек прије кретања на пут имам план путовања, али човек никада не може знати да ли ће га и остварити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.