Др Неле Карајлић за “Глас Српске”: Жртве смо убјеђења да је свака велика промјена крај историје

Вељко Зељковић
Др Неле Карајлић за “Глас Српске”: Жртве смо убјеђења да је свака велика промјена крај историје

БЕОГРАД - Балкански народи нису извукли поуке из ранијег периода и цијели регион се још увијек тресе од исте болести која га је заразила деведесетих.

Још наше потезе вуку људи са стране, још смо марионете у нечијим рукама или боље речено пси овчари за рачун неког туђина. Док не схватимо да се будућност гради сопственим, а не туђим рукама, нема нам напретка, каже за “Глас Српске” Неле Карајлић. 

Рођени Сарајлија, са сталном адресом становања у Београду, остаће упамћен као оснивач и пјевач легендарне групе “Забрањено пушење”, али и као један од главних идеолога култне и незаборавне хумористичке серије “Топ листа надреалиста”.

Посљедњих неколико година окренуо се књижевном стваралаштву. Његове књиге “Фајронт у Сарајеву”, али и “Солунска 28”, чији је други дио трилогије недавно изашао, врло брзо су постале бестселери.

Живописан, непоновљив, видовит и искрен до бола, Карајлић у овом интервју нашем листу открива своју животну причу, али и говори о породичном усуду сталних сеоба, свом односу према Сарајеву, комунистичким пројектима у старој Југославији, прекретницама у свом животу, али и даљим животним плановима. 

ГЛАС: Недавно сте представили своју другу књигу трилогије “Солунска 28”. Шта ћете нам донијети у трећем дијелу?
КАРАЈЛИЋ: Изласком другог дијела у публици се пробудила радозналост и за оним првим, тако да сада трилогија улази у нови живот. Иницијална идеја била је да се о једној кући на Дорћолу напише сага у трајању од сто година, сто, без сумње, најтежих година и за Београд и за српски народ уопште. Када је уредник у “Лагуни”, мојој издавачкој кући, схватио да се та приповијест не да написати на мање од 1.000 страница, предложио ми је да то подијелим на три дијела. Први дио бави се догађајима до краја Првог свјетског рата, други у вријеме њемачке окупације, а трећи ће захватити посљедње двије деценије двадесетог вијека. Ту је негдје и крај приче. Пети октобар двијехиљадите. 

ГЛАС: Трилогију сте посветили мајци. Колико Вас је Ваша избјегличка прича, али и Ваше породице, која је стално била погођена разним сеобама, можда подсвјесно мотивисала да уђете у овај захтјевни књижевни подухват?
КАРАЈЛИЋ: Трилогија је посвећена цијелој мојој породици и њиховој судбини у овоме бурноме вијеку. Сада, када тај вијек посматрамо са ове удаљености, видимо јасно које су нас илузије гониле, у шта смо све вјеровали и за шта смо били спремни да се жртвујемо. Али, од свих ствари које су нам се догодиле у тих динамичних сто година, мени је најзанимљивије наше дубоко увјерење да је након сваке велике промјене дошло до краја историје. И послије Првог, а нарочито послије Другог свјетског рата, људи су били увјерени да је то до чега су дошли у ствари крај. Да промјена више бити неће те да се дошло до коначног рјешења. Ми смо били жртве тог убјеђења, јер ако је све готово, ако нема више промјена, због чега би се требало освртати уназад. И данас, код наших људи осјећам тај начин размишљања, иако нам је историја сликовито показала којом се брзином ствари на Балкану мијењају. Када схватимо те вјетрове промјена, лакше ћемо разумјети и све оно што нам се дешава. 

ГЛАС: Откуд та трансформација од Нелета Карајлића, аутора хитова “Забрањеног пушења” и “Топ листе надреалиста”, до озбиљног књижевног ствараоца?
КАРАЈЛИЋ: Као клинац сам доста читао. Био сам дио друштва у којем је број прочитаних књига и њихово разумијевање била основна мјера вриједности. Отуда моја љубав за књигом. Рок музика и “Надреалисти” били су само лакши начин да се изразим. Једноставно, у оно вријеме, узети гитару било је лакше од узимања пера. Како је вријеме текло тако су се и моји афинитети помјерали са узбудљиве позорнице у тиху собу. Неке ствари иду са годинама. 

ГЛАС: Ваша пророчанства из “Надреалиста” су се, нажалост, остварила, чак и прије оних од Тарабића. Како објашњавате ту своју видовитост, да ли Вас она некада плаши?
КАРАЈЛИЋ: То је било неко посебно надахнуће којег ми ономад нисмо били свјесни. Али, колико год да смо се шалили на рачун политичких догађаја из тог времена и непосредне опасности од рата, толико смо се потајно надали да у потпуности гријешимо и да ће кад-тад доћи нека непозната сила и средити ствар. Нажалост, били смо у праву. Непозната сила се није појавила. Боље би било да смо све погријешили и да ово питање није у оквиру овог разговора. 

ГЛАС: На којем језику се данас прича у Сарајеву? Треба ли Вам преводилац, те када ћемо коначно престати да дижемо зидове?
КАРАЈЛИЋ: Арапски? Изгледа да сам био у праву што сам се за то школовао. Шалим се, наравно, говори се истим језиком докле год онај из Лесковца може да чита Крлежу и разумије Дину Мерлина, а они из Пуле и Бихаћа Ђорђа Балашевића и Данила Киша. Зидови које дижемо углавном се подижу циглама које немилице доноси такозвана “међународна заједница”. Тако је било вијековима, тако је и сад. Нажалост, у Босни, за сада само једна страна разумије одакле те цигле за наш зид долазе. То је српска страна. Када ће то схватити друге двије стране, када ће схватити да се до рушења свих зидова може доћи само међусобним договором без уплитања “међународне заједнице”, не знам. Очигледно да ће протећи још времена. 

ГЛАС: Како коментаришете изјаву музичара Сеје Сексона, цитирам: “Хвала Богу па Нелетов идентитет није идентитет Сарајева”? 
КАРАЈЛИЋ: Ако Сејо мисли на ово данашње Сарајево, онда је у потпуности у праву. Ја и тај град немамо ништа заједничко, осим његовог имена у мојој личној карти. Међутим, питање је да ли ово Сарајево уопште има идентитет. Онако јак и продоран као оно Сарајево у којем сам се родио и у којем сам одрастао, сигурно нема. Шта му фали? Фали му да неко замијени тих 150.000 људи који су из њега отишли. Фале му нови “Надреалисти”, ново “Пушење”, Елвис, нови примитивизам... Фали му нова енергија. До те енергије не долази се тако што се баца дрвље и камење на оне који другачије мисле и говоре. Тим камењем, ту рупу која је настала одласком толиког паметног и образованог свијета, неће моћи затрпати. 

ГЛАС: Када је у питању овај град, да ли је Ваш коначан одговор “фајронт”?
КАРАЈЛИЋ: “Фајронт у Сарајеву” била је моја потреба да оставим иза себе јасно писано свједочење о томе како је изгледао и шта се све догађало у граду Сарајеву у његово златно доба. То сам учинио, између осталог, и због тога што смо сви постали свједоци како се лако и вјешто мијења историја, како се чињенице изврћу наопако и како оно на чему се градила цивилизација стоји на стакленим ногама. “Фајронт” је јако добро прошао код публике, што је много важно за истинитост изречену у њему. Неко ко хоће да промијени историју мог града мораће да нађе више од сто хиљада примјерака ове књиге, не би ли затро истину. Тешко да ће му то поћи за руком. 

ГЛАС: Имате ли контаката са неким од старих чланова екипе, чујете ли се можда са Бранком Ђурићем?
КАРАЈЛИЋ: Спорадично, неким ведрим или тужним поводом. 

ГЛАС: Недавно сте изнијели занимљиву тезу да је рокенрол у бившој Југославији био пројекат Савеза комуниста.
КАРАЈЛИЋ: Наравно. Неко мудар дозволио је да популарна култура уђе међу младе у Југославији. Знате, они су били свјесни значаја културе много више од данашње власти. Култура је та која помјера границе и руши царства. Берлински зид је пао не зато што су Американци имали убојитије оружје или вјештије шпијуне од Совјета, већ зато што су имали “Битлсе” и “Стоунсе”. Тако је и неко око Тита схватио да би дјецу требало пустити да свирају. Тиме се каналише младалачки бунт, са једне стране, а Западу се доказује да смо много савременији од Бугарске и Румуније са друге. Наравно, тако талентован народ какав живи од Вардара па до Триглава није се могао контролисати када је узео гитаре у руке. У тренутку када је Тито напустио овај свијет, рок култура је експлодирала и са собом повела милионе сљедбеника. Међу њима био сам и ја. 

ГЛАС: Да ли се може направити паралела између Ваше животне приче и оне коју је имао вјечити бунтовник Џони Штулић?
КАРАЈЛИЋ: Мислим да је Штулић посебан, аутентичан, да је његов пут јединствен и посебан. Задржао је бескомпромисност, иако је у једној пјесми рекао да су га “блиндирани бродови развлачили на све четири стране”. 

ГЛАС: Пријете ли нам неке нове сеобе?
КАРАЈЛИЋ: Мени је једна запријетила у мају 2011. године. Срећом, остао сам са ове стране “ријеке”.
 

Музички путеви

ГЛАС: Једном сте за себе рекли да сте “лудак који никада не иде путевима којима би свако нормалан ишао”. Који је сљедећи пут којим ћете кренути? 
КАРАЈЛИЋ: За идућу годину припремам нешто у вези са музиком. Не могу да вам кажем ништа прецизно, јер се још све ствари нису поклопиле. Али, то неће бити оно што се од мене очекује, већ нешто потпуно другачије. Ја сам та природа. Не умијем да се понављам. Досадно ми је.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана