Дејан Стојиљковић, писац и сценариста: Истину мотамо у обланде јер нам је превише горка

Баш као што смо и ми кад се емитовала она несрећна серија о Немањићима, где творац српске државе пати од чукљева, а првом српском архиепископу учитељ поручује да “причврљи нешто”. Ми волимо да ствари умотавамо у обланде јер нам је истина често - превише горка. Такви су били партизански филмови, такве су гусларске песме где је највећи српски јунак испао вазал Марко Мрњавчевић, а највећа издајица - господар Вук Бранковић, који је једини остао да се бори против окупатора и као такав, скончао у турском затвору.

Рекао је ово у разговору за “Глас Српске” писац и сценариста Дејан Стојиљковић, осврнувши се на проблематику у односу фикције и историје те самим тим и на нову сезону серије “Сенке над Балканом” у режији Драгана Бјелогрлића, чији је један од сценариста.

- Када вас неко деценијама васпитава да је друга Тита на Сутјесци спасло куче, а да је Валтер у Сарајеву потаманио пола немачке војне силе, логично је да људи верују у све и свашта. Ту долазимо до парадокса да у веродостојност “Сенки” сумњају људи који су до јуче били убеђени да су Швабе из Београда истерали Прле и Тихи са две бомбе и три митраљеза и још не могу да се начуде што Воја Брајовић издаде у “Боју на Косову”. Онда им ви сервирате Мустафу Голубића и сви намах постану стручњаци за историју - казао је Стојиљковић.

ГЛАС: Што се друге сезоне серије “Сенке над Балканом тиче”, из Ваше перспективе, сматрате ли да је све што је створено урађено на најбољи могући начин? Да ли бисте ишта мијењали?

СТОЈИЉКОВИЋ: Увек може боље, наравно. Да смо имали, рецимо, буџет који имају серије са којима нас стално пореде “Вавилон Берлин” и “Бритваши/Бирмингемска банда”, свакако да би много тога било боље. Али ми радимо у оквирима наше кинематрографије, постоје разни ограничавајући фактори и сматрам због тога да су “Сенке” прави подвиг. Мислим да је друга сезона боља од прве у сваком аспекту, у продукцији, причи и глуми. Опет смо подигли лествицу високо и стварно нисам паметан како ћемо то достићи са трећом сезоном. Тако можда и треба да буде.

ГЛАС: Када је ријеч о мијешању историје и фикције, сматрате ли да нам остварења попут “Сенки” (и нека друга, сличне врсте) могу побудити нека заборављена интересовања за сопствену историју, за неке ликове који су остали у сјени и нагнати нас да више истражимо прошлост? И да ли је то позитивно?

СТОЈИЉКОВИЋ: Према подацима компаније “Гугл”, приликом претрага на интеренту корисника у Србији, последње три године доста су тражени појмови “Јатаган мала”, “Мустафа Голубић”, “Кнез Павле” и “Жрнов”. То говори да смо подигли интересовање за тај историјски период и историјске личности из те епохе. Када сам предложио да се у серију убаци Јатаган мала, већина људи није имала појма шта је и где је то. Сад су одједном сви постали експерти за историју и деле нам савете и налазе “грешке”. Проблем, наравно, није у нама, јер ми правимо дело фикције, већ у људима који не разликују играни формат од документарног. Не можете учити историју Србије гледајући “Сенке”, баш као што не можете учити историју Велике Британије гледајући “Бритваше”, без обзира на то што се у неким епизодама појављује Черчил лично. Али ако вас играни формат подстакне да се заинтересујете за епоху и након тога узмете да читате књиге озбиљних и компетентних историчара, то је већ један позитиван ефекат.

ГЛАС: Вјерујем да је позитивно и као подсјећање за млађе генерације - да не иду мраком идеологија које су много тога уништиле у времену иза нас, а чији траг је и данас и те како видљив?

СТОЈИЉКОВИЋ: Екстремне идеологије су све исте. Без обзира на то да ли нагињу на лево или десно. То бар ми на овим просторима знамо, јер смо пропатили и од нациста и од комуниста. Нема разлике између Хитлерових концентрационих логора и Стаљинових гулага. Велики Данило Киш је одавно писао о томе. То би требало да знају клинци који се ложе на необољшевизам и они што воле да цртају свастике по хаусторима. Свеједно је да ли неког тлачиш и понижаваш у име расе и нације или у име бољег комунистичког сутра. Исход је увек исти. Оно што ме забрињава јесте што некако нехајно гледамо на нашу антинацистичку и антифашистичку борбу. Па и антибољшевичку. Мој рођени деда борио се у Априлском рату против нациста, био је сужањ нацистичког логора. Ја то никад нисам заборавио. У оба светска рата - ми смо били на страни победника. И поднели смо огромне жртве због тога.

ГЛАС: Радите и на сценарију за серију “Жигосани у рекету” и то је само један од пројеката на којем сарађујете са Драганом Бјелогрлићем. Какви су будући планови што се серије тиче?

СТОЈИЉКОВИЋ: У “Жигосанима”, ако ћемо право, више сарађујем са Бјелиним братом - Гораном Бјелогрлићем, који је, уз Марка Савића, алфа и омега те серије. То је потпуно другачије серија од “Сенки”, а неколико епизода друге сезоне су снимане у мом родном Нишу. Чак сам добио и једну малу улогу. “Жигосани” су велики пројекат, много људи је ангажовано и у две сезоне та серија има око 90 епизода. Верујем да ће се снимати и даље, јер има веома добар пријем код публике.

ГЛАС: Сматрате ли да је ово вријеме на неки начин златно доба за продукцију серија, како у Србији тако и у региону? Имамо ли квалитет и потенцијал који свијет тек треба да види и шта још може да се поправи?

СТОЈИЉКОВИЋ: Свакако имамо потенцијала. А да се снима као никад пре - то је тачно. Када сам летос био на Фестивалу филмског сценарија у Врњачкој Бањи, на једном округлом столу сам чуо податак да се у том тренутку снимају 23 игране серије. Тај број је до нове године порастао на више од 30. То јесте добро, да се појављују независне продукције и да продукција играног телевизијског програма није само нешто што ради национални сервис, међутим, све те серије морају да пронађу публику. Такође, ми морамо да пратимо светске трендове, како се то ради у Америци или Русији или Великој Британији. А ми смо и даље, да се тако изразим, глумачка кинематографија, где главну ствар воде глумци, често су они и продуценти, редитељи и сценаристи. Све. У страним продукцијама су главни писци. Људи попут Дејвида Чејса (Сопранови), Џона Саливена (Мућке), Ное Хаулија (Фарго) имају и имали су главну реч, они су креатори свега и њихова је прва и последња. Пре почетка снимања сценарио је “закључан”, глумац и редитељ не смеју да промене ниједно слово без дозволе сценаристе. Са нашим серијама је приметно да није тако и то је уједно највећа мана - да сви знају боље од писца. Зато и немамо неког новог Синишу Павића или Слободана Стојановића.

ГЛАС: Недавно је објављена и стриповска адаптација Вашег романа “Константиново раскршће”. Шта можете да нам кажете о сарадњи са умјетницима који су цртали поменуту адаптацију?

СТОЈИЉКОВИЋ: Стрип је објавио београдски “Сyстем Цомицс”, а “Лагуна” је званични дистрибутер. Такође ми је драго што је допринос у виду пар илустрација дао вероватно један од највећих уметника у Републици Српској, а свакако најбољи стрип цртач - Милорад Вицановић Маза. Већи део стрипа нацртао је Драган Пауновић, човек који је илустровао трилогију о Немањићима, коју сам написао заједно са Владом Кецмановићем. Придружили су нам се Алекса Гајић, Синиша Радовић, Мијат Мијатовић и Ненад Цвитичанин, тако да могу слободно да кажем да имам ту срећу да радим са врхунским мајсторима стриповског заната, који су направили озбиљне каријере и ван наше земље.

ГЛАС: Спајање стрипа и књижевности на овакав начин за наше просторе је на неки начин ријеткост. Сматрате ли да нам је потребно више таквих симбиоза?

СТОЈИЉКОВИЋ: Апсолутно. Начин на који стрип као медиј комуницира са читаоцима, нарочито са млађим генерацијама, особен је и уникатан. Моја генерација је научила да чита из стрипова. Велики Ђорђе Лобачев је некада адаптирао у стрип наше бајке и народне приче, онда је у стрип адаптиран Павић, после њега роман Горана Скробоње, ево, ових дана, мој Нишлија Бане Јанковић увелико ради на стрип-адаптацији свог романа “Пета жица”. Замислите стрип “На Дрини ћуприја”, како би то дивно било. Не тако давно потписан је неки споразум између наше земље и Француске у вези са стрипом, па бих искористио прилику да овако, јавно, упитам надлежне: Господо, шта би са тим?

ГЛАС: Заједно са Ђорђем Милосављевићем радите на серијској адаптацији поменутог дјела. Шта тренутно можете да нам кажете о припремама за то? Да ли можете да нам откријете можда ко би могао да се нађе у улози Немање Лукића?

СТОЈИЉКОВИЋ: Да будемо прецизни, Ђорђе адаптира, а ја тако, мало надзирем, трудећи се да му се не мешам у посао, јер ако неко зна да уради адаптацију књижевног дела - то је онда Ђорђе Милосављевић. Довољно је погледати серију “Корени”. А треба поменути и његов стриповски “бекграунд” који је импресиван. Широкој публици је мање познато да је Ђорђе прво био изванредан стрип-сценариста па је онда прешао на филм. За кастинг је још рано, али подсетићу да нам је, када смо радили стрип-адаптацију, као модел за лик Немање Лукића послужио сјајни британски глумац Џејмс Пјурфој, познат по улогама Марка Антонија у ХБО серији “Рим”, а играо је и једног стриповског јунака - Соломона Кејна. Глумац који ће играти Немању Лукића мора да поседује ту меру талента, харизме и појаве на екрану коју поседује Пјурфој. А таквих није много. Рецимо, домаћи глумац који има све то је - Горан Богдан. Ово схватите као врло пристрасну изјаву, јер је Горан мој добар друг.

ПЕТЕР ХАНДКЕ

ГЛАС: Какав је Ваш став о полемикама и расправама у вези са прошлогодишњим добитником Нобелове награде за књижевност Петером Хандкеом?

СТОЈИЉКОВИЋ: То су пре свега политичке и идеолошке полемике. Хандке је велики књижевник и апсолутно је заслужио Нобелову награду. Није ми само јасно зашто му није дата раније? Могу новинарски плаћеници и параполитички комесари да кукају до сутра, али естетски критеријуми односе превагу. Није Хандке добио награду због својих политичких ставова већ зато што је велики уметник. Та његова дела остаће у аманет новим генерацијама читалаца и поштовалаца књижевности. А шта су против аутора тих дела нагваждали параполитички комесари и комесарчићи, и код нас и у иностранству, биће за који месец потпуно заборављено. Ето, да подсетим, пре само пар година имали смо као Нобеловог лауреата извесну даму чији татица је био припадник зликовачких СС Вафен јединица и која нам је у сред Београда, у изненадном, и ничим изазваном налету моралног просветљења, поручила да је НАТО агресија на нашу земљу била оправдана. За то њено мишљење данас нико не даје ни пет пара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.