Дејан Ристић, за „Глас Српске“: Срби мало знају о геноциду који су њихови преци преживјели у НДХ

Тако би најједноставније и најсажетије могло да се опише и окарактерише оно што се догодило прије неколико дана у престоном Београду. Медији у региону, али и шире, извјештавају о томе да је ово једно од епохалних открића у области националне историографије, а свакако једно од најзначајнијих постигнутих у претходних неколико деценија у области истраживања периода Другог свјетског рата. Каже ово у интервјуу за “Глас” директор Музеја жртава геноцида из Београда Дејан Ристић поводом открића списка дјеце коју је из усташких логора смрти током Другог свјетског рата спасла Диана Будисављевић.

- Цитирао бих Бојану Берић Брешковић, директорку Народног музеја Србије, која је овим поводом, са правом, истакла то да смо коначно у поседу “аутентичног документа који ће променом сазнања о нашој трагичној прошлости умногоме изменити нашу будућност”. Овај предрагоцени архивски документ својом аутентичношћу, садржајем и обиљем података на изузетно снажан и потресан начин сведочи о једном од најтрагичнијих и најдраматичнијих елемената геноцида које је над стотинама хиљада припадника српског народа током Другог светског рата осмислила и спровела НДХ. У питању је најстрашнија еманација тог геноцида која се огледа у страдању оне категорије цивилног становништва која је по свим одредбама међународног права најзаштићенија у околностима ратних сукоба, а то су деца - истакао је Ристић.

ГЛАС: Шта пронађени списак тачно садржи?

РИСТИЋ: Он садржи следеће податке: име и презиме детета, име оца и мајке, место рођења, претпостављену или прецизно утврђену старосну доб, датум и хрватски логор смрти, односно локацију из које је дете спасено, као и то ком је појединцу, породици или установи дете дато на старање, у хранитељски статус или на усвајање. Осим тога, код поједине деце наведен је и податак о њиховој вероисповести.

Према првим прелиминарним истраживањима која смо већ спровели, списак обухвата податке о најмање 5.631 српском детету спасеном током акције Диане Будисављевић и њених сарадника. На основу података о хрватском логору смрти, односно другој локацији са које је дете спасено, као и на основу датума када је дошло до спасавања сваког конкретног детета може се закључити да највећи број њих потиче са подручја Босанске Крајине, Козаре, Поткозарја, Западне и Средишње Славоније, Баније, Лике и Кордуна. Такође, највећи број српске деце која су наведена у овом списку спасен је у другој половини 1942. Укрштањем података садржаних у овом архивском документу долази се до логичног закључка да највећи број спасене деце чини српска нејач која је била предмет бестијалног терора хрватских усташа непосредно након битке на Козари и застрашујуће козарачке епопеје.

ГЛАС: Својевремено сте рекли да постоји црно тржиште архивске грађе. Да ли сте и ова документа пронашли на њему?

РИСТИЋ: Када говоримо о начинима прибављања историјске грађе којима се континуирано обогаћују збирке и фондови Музеја жртава геноцида, то подразумева три механизма. У питању су поклон, откуп и размена. Само током претходне, за Музеј јубиларне, 2022. године своје збирке и фондове обогатили смо са више хиљада прворазредно вредних артефаката који сведоче о злочину геноцида, као и о бројним другим ратним и злочинима против човечности почињеним над припадницима нашег српског народа током Другог светског рата.

Уколико бисмо указали на процентуални однос грађе прибављене поклоном у односу на ону стечену откупом, онда бисмо могли да саопштимо да око 15 одсто грађе у Музеј стиже путем поклона, док око 85 одсто историјског материјала Музеј набавља путем откупа. Међутим, такви подухвати, успеси и резултати не би ни случајно били могући и оствариви без континуиране и све снажније подршке коју Музеју пружају највиши државни органи Републике Србије.

Знајући да историјски материјал, који је од интереса за Музеј, не представља искључиво збирке музејских артефаката, већ пре и изнад свега непосредан и аутентичан доказ о злочину геноцида, ратним и злочинима против човечности почињеним над припадницима нашег српског народа током Другог светског рата, Музеј се суочава са бројним изазовима који се, поред осталог, огледају и у сазнању да у ширем региону већ деценијама постоји веома разгранато и снажно црно тржиште управо тих артефаката. И док стручњаци Музеја истрајно и у континуитету трагају за тим историјским материјалом како би га похранили у наше збирке и фондове, а тиме трајно заштитили и ставили на располагање истраживачима и јавности, дотле постоје бројне веома добро организоване групе и појединци који непрестано трагају за тим истим историјским материјалом како би га стекли и потом уништили свесни тога да он представља доказ о почињеном злочину.

Свима нам је потпуно јасно да нема злочина без непосредних доказа те Музеј улаже огромне напоре како би у тој трци са временом и озбиљним супарницима изашао као победник. Имајући у виду деликатност ове теме, верујем да ће вашим читаоцима бити сасвим јасно због чега у јавност не могу да износим и конкретне детаље.

ГЛАС: Какву реакцију очекујете из Хрватске, да ли је већ било људи који су Вам се јавили?

РИСТИЋ: Не видим разлога да очекујемо било какву другу реакцију осим честитки на овом изузетном подухвату. Прве честитке већ су нам стигле од стручњака који препознају прворазредни значај овог великог открића. Оне нам ових дана стижу и од стручњака из САД, Велике Британије, Израела и бројних других држава. Истовремено, већ нам се јавио велики број наших сународника из читавог света који нам упућују веома дирљиве и личне упите у вези са својим прецима и сродницима за које знају или претпостављају да су спасено током акције Диане Будисављевић. Највећа награда читавом музејском тиму биће сазнање да смо макар једном нашем сународнику, његовом или њеном сроднику, односно потомку, увидом у овај драгоцени историјски извор омогућили да сазна своје изворно српско етничко и православно верско порекло добијено рођењем, а не оно наметнуто услед последица Другог светског рата.

ГЛАС: Да ли имате податке колико је дјеце са овог списка и данас живо? Негдје сам прочитао да их је око 300.

РИСТИЋ: Имајући у виду да је од окончања Другог светског рата протекло безмало осамдесет година, као и да су ретки преживели, као и стотине хиљада њихових сродника и потомака у ово наше време расејани широм света, тешко је дати прецизнију процену и одговор на ваше питање.

ГЛАС: Ако на овом списку има најмање 5.631 дијете које је усвојено, дато у хранитељске породице или смјештено у установе, те претпоставимо да се свако од њих оженило или удало и добило дјецу, колико то “разгранато стабло” може износити, поготово јер је прошло 80 година?

РИСТИЋ: Једноставним прорачуном у који бисмо укључили непосредне потомке, као и сроднике ондашње деце долазимо до податка да је у питању најмање више десетина хиљада нашим сународника.

ГЛАС: Колико овај списак може расвијетлити и улогу дијела Римокатоличке цркве, али и Алојзија Степинца у пројекту покрштавања српске дјеце?

РИСТИЋ: И овај прворазредно важан и јединствен историјски извор, баш као и многи други до сада познати науци и јавности, јасно и недвосмислено указују и доказују мрачну улогу знатног дела припадника клера и високих достојанственика Римокатоличке цркве. На врху те сложене пирамиде у то страшно и трагично ратно време, као што је добро познато, налазио се загребачки надбискуп Алојзије Степинац који је својим (не)чињењем и громогласним ћутањем знатно допринео спровођењу неколиких елемената геноцида почињеног над Србима од стране НДХ у том раздобљу. Подсетимо се, стога, да један од елемената геноцида, по одредбама међународног права, обухвата и насилну промену идентитета, што се и догодило у случају многих хиљада српске деце. Овај историјски извор, који је однедавно у поседу Музеја жртава геноцида, на најјаснији начин, поред осталог, сведочи управо о томе.

ГЛАС: Да ли је ово најбољи начин да се бори против све смјелијих и учесталијих покушаја ревизије историје?

РИСТИЋ: Најубојитије “оружје” и несаломива брана сваком облику фалсификовања и негирања прошлости јесте знање. “Наоружани” знањем и вештинама анализе прошлих догађаја можемо ефикасно, одлучно и трајно да заштитимо достојанствено сећање на наше српске страдалнике, али и да дамо пример читавом свету како се на племенит начин чува успомена на жртве геноцида, ратних и злочина против човечности почињених над стотинама хиљада недужних цивила.

ГЛАС: Колико је култура сјећања важна, поготову у овим данашњим временима?

РИСТИЋ: Пођимо, најпре, од тога да трагично и страдалничко историјско искуство нашег народа, нажалост, препознаје геноцид као најбруталнији и најдраматичнији појавни облик ратног злочина који се систематски врши над припадницима једног народа. То је у периоду између 1941. и 1945. године био геноцид почињен над Србима на целокупној територији НДХ. Тај геноцид обухватио је своју многодеценијску генезу, стравичну четворогодишњу манифестацију и застрашујуће вишедеценијске последице које осећамо и у ово наше време.

Са друге стране, током претходних неколико деценија, али и у ово наше време, сведоци смо неколиких покушаја злоупотребе појма геноцид, што са собом носи дугорочно веома опасне и потенцијално трагичне последице. Дефиницију појма геноцид дао је још 1944. године њен творац Рафаел Лемпкин. Од ње, тада дефинисане, историјска наука не одступа. Стога је важно да сви доносиоци одлука и учесници у јавном животу са повишеном свешћу о одговорности за изговорено и учињено веома пажљиво вагају контекст у ком се појам геноцид може користити. Све друго јесте (не)свесна злоупотреба тог застрашујућег и опомињућег појма која никоме добра не може донети. Истовремено, изазови са којима се свакодневно суочава Музеј жртава геноцида су веома бројни и сложени. На првом месту бих са жаљењем издвојио поражавајуће и трагично незнање већине Срба о геноциду који су њихови преци преживели у НДХ. Срби као нација и данас су недовољно освешћени о својој највећој трауми и трагедији, геноциду у НДХ. Историјским искуством бивања жртвом геноцида Срби су стављени у ранг ретких народа који су доживели и преживели геноцид. Стога управо ти народи имају обавезу да на племенит и достојанствен начин читавом свету сведоче о томе шта је то геноцид, шта он подразумева, које су његове последице и због чега никада и никоме не сме да се догоди.

Паралелно са овим изазовом, Музеј уочава и супротставља се све бројнијим покушајима дисторзије прошлости, што се огледа у негирању геноцидног карактера, обима, систематичности и стравичних последица злочина почињеног од стране хрватске државе над Србима током Другог светског рата. Да закључим, неговање културе сећања има прворазредно важну идентитетску, образовну и цивилизацијску функцију.

Наставља се потрага

ГЛАС: Како је уопште нестала документација коју је водила Диана Будисављевић?

РИСТИЋ: Сву документацију коју је Диана Будисављевић створила и прикупила током своје племените акције одузеле су јој крајем маја 1945. власти тада новоформиране хрватске федералне јединице унутар тзв. Демократске Федеративне Југославије. Она, према прелиминарним сазнањима Музеја, није уништена и стога ми настављамо да трагамо за њом не губећи наду да ћемо у једном тренутку и доћи до ње.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.