Дарко Радић, професор права, о спорним одлукама Уставног суда БиХ: Правно одјељење ОХР-а дијели ставове Српске

Дарко Момић
Foto: Велибор Трипић

Правно одјељење Канцеларије високог представника прије више од десет година, односно на самом почетку Инцковог мандата дало је писано тумачење у вези са имовином, у којем је изнијело ставове идентичне ставовима Републике Српске, а супротне пресудама Уставног суда БиХ у вези са пољопривредним земљиштем и шумама, каже професор Правног факултета Универзитета у Бањалуци и спољни члан Одбора за уставна питања Народне скупштине Републике Српске Дарко Радић.

Он истиче да је мишљење Правног одјељења ОХР-а на трагу мишљења Венецијанске комисије која је оцијенила да Споразум о сукцесији регулише односе између држава које су га потписале, а не односе унутар државе БиХ.

- Правно одјељење ОХР-а у вези са захтјевом подносиоца у предмету У-1/11 од 22. априла 2011. године у писаном мишљењу је навело да се “Споразум о сукцесији не може схватити као споразум којим се уређују појединачна права институција БиХ, ентитета и Брчко дистрикта на имовину изведену из споразума те да споразум дјелује искључиво ради успостављања нормативних права држава насљедница у погледу њиховог узајамног односа”. С друге стране, Уставни суд БиХ на потпуно другачији и погрешан начин тумачи и позива се на Споразум о сукцесији - објашњава Радић у интервјуу за “Глас Српске”.

ГЛАС: Можете ли прецизирати на шта тачно мислите када кажете на другачији и погрешан начин?

РАДИЋ: Уставни суд БиХ сматра да све што је некад припадало СРБиХ и све што Споразумом о сукцесији припада БиХ треба да буде државна имовина, што је потпуно погрешно. Поновићу, Венецијанска комисија је рекла да Споразум о сукцесији говори шта припада БиХ у односу на друге бивше југословенске републике, али не каже коме у БиХ ће припасти. А у БиХ припада ономе коме припада по територијалном принципу.

ГЛАС: По територијалном принципу значи ономе на чијој територији се налази?

РАДИЋ: Тако је. Врло битно и интересантно је истакнути да је територијални принцип поштован код приватизације. Према Закону о приватизацији државног капитала у предузећима и банкама, дакле користи се термин “државног капитала”, све оно што се налазило на територији Републике Српске приватизовала је, односно продала је Република Српска. Осим тога, много је још одступања у дјеловању Уставног суда БиХ.

ГЛАС: На шта конкретно мислите?

РАДИЋ: У предмету У-5/98 по апелацији рахметли Алије Изетбеговића, Уставни суд БиХ је рекао да Република Српска има искључиву надлежност да уређује облигационе и својинско-правне односе на својој територији. Послије неколико година исти тај суд мијења став и каже да Република Српска није надлежна да уређује власништво кад су у питању шуме, шумско земљиште, пољопривредно земљиште, унутрашње воде, а сматрам да се то врло лако може проширити и на минералне сировине. Дакле, тај суд је 1998. године прво рекао да је Република Српска надлежна, а 2020. и 2021. каже да није. При томе је у међувремену спроведена приватизација по територијалном принципу, а Венецијанска комисија и Правно одјељење ОХР-а су дали тумачења која иду у корак са ставовима и тумачењима из Републике Српске.

ГЛАС: Да ли се ишта промијенило од 1998. године да Уставни суд БиХ потпуно промијени став?

РАДИЋ: Ништа се није промијенило. У Уставу БиХ не постоји ријеч државна имовина, нити постоји одредба која каже да је Парламентарна скупштина БиХ надлежна да то уређује. Друга ствар је да на нивоу БиХ никада није донесен закон о власништву или о државној имовини. Ти закони су увијек доношени на нивоу ентитета. Дакле, да је творац Устава БиХ имао на уму да БиХ има имовину, ваљда би би то стајало у њему и ваљда би за ових 26 година био донесен некакав закон. Како је могуће да немаш закона о имовини ли власништву на нивоу БиХ, а говориш о државној имовини?!

ГЛАС: Генерална оцјена из Републике Српске је да бројне одлуке Уставног суда БиХ, посебно у вези са имовином иду у корак са бошњачком политиком и да су политички мотивисане. Како то коментаришете?

РАДИЋ: Радије бих говорио о посљедицама одлука Уставног суда, а не о мотивима. Прва посљедица је политичка, јер ако је 43 одсто територије Српске под шумама и шумским земљиштем, а око 80.000 хектара пољопривредно земљиште, то значи да можемо доћи у ситуацију да се БиХ укњижи као власник половине територије Републике Српске. Дакле, можемо доћи у ситуацију да државна заједница састављена од два ентитета буде власник половине земљишта једног ентитета. Друга ствар, односно посљедица је развлашћивање Републике Српске, а то је оно о чему сам мало прије говорио, када суд мијења став у односу на оно што је навео у предмету У-5/98 по апелацији Алије Изетбеговића и сада развлашћује Српску по питању надлежности да уређује област шума, шумског и пољопривредног земљишта, итд. Поставља се питање ко је онда давалац концесија - Република Српска или БиХ и које, односно чије јавно предузеће ће моћи да продаје обловину. Трећа ствар је импликација по буџет Српске, јер више не би могла да убире приходе од давања концесија, било би доведено у питање функционисање “„Шума Српске”, итд.

ГЛАС: Па већ се доводи у питање изградња ХЕ “Бук Бијела”?

РАДИЋ: Да, то је четврта опасна ствар, али која може да се прошири. О чему се ради?! Када Уставни суд БиХ дефинише државну имовину у образложењу набраја и воде у ријекама и језерима, што значи да будући хидропотенцијали или изградња постојећих пројеката може зависити од институција БиХ. Тренутно у вези с тим имамо проблем у вези са изградњом ХЕ “Бук Бијела” коју су заједнички требало да граде “Електропривреде” Српске и Србије, при чему је посебно значајно што се “Бук Бијела” не гради у дијелу Дрине која представља граничну линију, већ у њеном унутрашњем току. Подсјетићу, 2012. године се годину дана преговарало са њемачким компанијом РЊЕ и уговор је скоро требало да буде потписан, а да нико није имао никакву примједбу у вези с тим што Република Српска преговара и што треба да буде давалац концесије. Али када је у питању заједнички пројекат са Србијом, онда је то проблем.

ГЛАС: Ако се не варам, када Уставни суд дефинише појам државне имовине, он ту дефинише и саобраћајнице и саобраћајну инфраструктуру, зар не?!

РАДИЋ: То је у домаћој јавности прошло испод радара, а то у ствари значи да би у будућности могао да се појави поново неки захтјев за оцјену уставности, који би за резултат могао да има проглашење путева као јавног добра државном имовином. Одлична парадигма је концесија дата Кинезима за изградњу аутопута Приједор - Бањалука, јер замислите ситуацију да Уставни суд БиХ каже да је тај аутопут државна имовина, а Република Српска је ушла у уговорни однос и очекује концесиону накнаду?! У том случају Кинези могу са туже БиХ и да се сви нађемо у проблему.

ГЛАС: Шта се суштински може десити ако Српска у складу са спорним одлукама остане без своје имовине?

РАДИЋ: Одговорићу хипотетички. Ако Српска остане без те имовине, у року од неколико година ће бити сведена на ранг неке културне и образовне аутономије без озбиљнијих атрибута државности, што суштински и јесте циљ оних који раде све ово о чему говоримо. Ако не управљате својом имовином, ако не можете давати концесије и омогућавати стране инвестиције, онда остајете без прихода за финансирање институција. Даље, дошло би до формирања корпорација и министарства на нивоу БиХ, чиме ће наша министарства, рецимо Министарство пољопривреде постати сувишно. Значи, ради се о двоструко опасном процесу.

Логички неисправно

ГЛАС: Бошњачки политички функционери отворено призивају међународни интервенционизам. Како се договорити са политиком која тражи од ОХР-а да заштити државни суверенитет БиХ?

РАДИЋ: То је јако тешко за разумјети, јер како то да хоћеш да развијаш своју земљу да буде суверена, а тражиш интервенцију од онога који представља негацију њеног суверенитета. То је логички неисправно. Не може се бранити суверенитет путем институције која је његова негација.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана