Данило Бећковић, редитељ, писац и сценариста за Глас Српске: Недостатак нереалних циљева ствара све наше проблеме

Александра Глишић
Данило Бећковић, редитељ, писац и сценариста за Глас Српске: Недостатак нереалних циљева ствара све наше проблеме

Потребна нам је и политика и културна политика високих циљева. Сећам се да су почетком деведесетих Србима обећавали "шведски стандард", а данас им поручују да буду срећни ако не крепају од глади - бар они који нису довољно способни да се докопају неке работе по Немачкој и Аустрији.

Данас нам, дакле, нико више ништа и не обећава, остали смо без циљева и отуда сва наша незадовољства и проблеми.

Овим ријечима почиње разговор за "Глас Српске" редитељ и писац Данила Бећковић, који је својим филмовима успио да привуче бројну публику у биоскопе, али и одушеви критичаре и колеге.

- Дакле, није успех то што је неки филм уопште снимљен и није успех кад репрезентација успе да се пласира на светско првенство, па тамо изгуби све утакмице и служи за спрдњу. Узмимо пример Јужне Кореје - у питању је земља чија је кинематографија до пре двадесет година била потпуно непозната ван сопствених граница. Ове године је "Паразит" освојио "Златну палму" у Кану и постао најгледанији страни филм године у Сједињеним Државама. При том, ни у једном тренутку нису покушали да се додворе страним гледаоцима, нити да праве филмове за западну публику - указује Бећковић.

Напомиње да је њихова кинематографија окренута корејској публици, бави се корејским темама, али је опет успјела да буде занимљива цијелом свијету.

- У Кореји, ово је резултат културне политике, и то пре свега озбиљног улагања у образовни систем. Исто тако, ово је резултат једне културе која нема потребу да се било коме додворава, нити да буде вреднована туђим мерилима. Дакле, треба бити нереалан и себи поставити највише циљеве: "Златну палму", милион гледалаца у биоскопу, шведски стандард, прво место на Мундијалу. То је једини начин да се нешто стварно учини - истиче Бећковић чији је нови филм "Малишан" имао међународну премијеру у Јужној Кореји, у званичном такмичарском програму фестивала у Бушону, највећем и најважнијем такве врсте у Азији. 

Овај филм је приказан и на највећем европском жанровском фестивалу у Сиђесу, затим на фестивалима у Котбусу и Трсту, а очекује га и фестивал у Хелсинкију.

- Димитрије Војнов је написао духовит и паметан сценарио и било је јако забавно вратити се тој форми, десет година након што сам снимио последњи кратки филм - каже Бећковић.

ГЛАС: Ваш дебитантски играни филм "Мали Будо" једно је од најгледанијих остварења српске кинематографије, са око 400.000 гледалаца у биоскопима. Шта је било пресудно за овај успјех?

БЕЋКОВИЋ: Много тога мора да се поклопи да би филм био хит, а нама се током рада на "Малом Буду" то и десило. Имали смо сјајну поделу и одличну атмосферу на самом снимању, и та атмосфера се пренела и у биоскопе. Прошло је већ пет година од премијере, а филм је и даље и те како жив, често се приказује на телевизији и сваки час срећем људе који знају целе дијалоге напамет. Мислим да је то најплеменитије што једном филму може да се деси, да постане део колективне свести. Наравно, на тако нешто никада не можете да рачунате са сигурношћу, али никада нисам желео да снимам филмове који ће трајати једну фестивалску, односно биоскопску сезону.

ГЛАС: Снимили сте и документарац "Црњански". Које Вам је омиљено дјело Милоша Црњанског?

БЕЋКОВИЋ: Не бих бирао омиљена дела, али јако бих волео да добијем прилику да снимим серију по Другој књизи "Сеоба", коју је неко назвао српским "Ратом и миром". У питању је најважнији непрочитани роман српске књижевности. (Када кажем непрочитани, не мислим на стручну јавност, већ на широку публику. Скоро сам чуо податак да су Срби четврта читалачка нација у Европи, али су из неког разлога прескочили ову велику и важну књигу.)

ГЛАС: Са "Јесени самураја" сте такође одушевили публику. Ова филмска прича добила је статус најгледаније српске комедије у посљедњих десет година и трећег најгледанијег филма на Балкану. Је ли то доказ да људи воле романтику?

БЕЋКОВИЋ: И романтику, и хумор, и тучу. Постоји стара филмаџијска фраза да филм чине ове три ствари, и чини се да је заправо тачна.

ГЛАС: Режирали сте и прву сезону серије "Сенке над Балканом", уз још неколико редитеља.

БЕЋКОВИЋ: "Сенке" су пре свега ауторски пројекат Драгана Бјелогрлића, који је осмислио цео пројекат, одлучио шта ће бити концепт и стил серије, а ми остали смо окупљени како бисмо му помогли да своју замисао изведе до краја. Не бих сада да претерано хвалим пројекат на ком сам радио, али мислим да су "Сенке" изузетно важна серија, између осталог због храбрости да се ухвате у коштац са великом темом и да покушају да освоје нове приповедачке и продукционе стандарде за нашу телевизију.  По реакцијама на обе сезоне, чини ми се да су у томе успеле, а "Кобра филму" и није први пут да помера ствари у српској кинематографији. 

ГЛАС: На који начин можемо сваком малом мјесту да вратимо биоскоп?

БЕЋКОВИЋ: Веома једноставно, није то никаква велика инвестиција. Нема града у Србији и Српској који нема неку салу са сто или двеста столица. Опрема за биоскоп кошта још неколико десетина хиљада евра, што свака општина себи може да приушти, а уколико се неколико градова удружи и купује опрему одједном, вероватно могу да добију и попуст. Биоскоп никада није био скупа забава, филм је од свог настанка окренут најширој публици.

ГЛАС: Српска кинематографија нема често филмове о јунацима из ближе и даље историје. Да ли је ту ријеч о недостатку новца?

БЕЋКОВИЋ: То је и ствар новца, јер су филмови епохе јако скупи, али и ствар културне политике о којој смо малопре говорили. Највећи део наше кинематографије заправо већ годинама није окренут домаћој публици и филмови које правимо смисао добијају тек ако их призна неки страни жири. Последица је то да је наша публика већ годинама углавном препуштена страном филму, пре свега холивудском. Немам ништа против страног филма, напротив, али то не сме да буде једини садржај у нашим биоскопима. Црњански је скоро сто година упозоравао да постајемо "колонија стране књиге", а сада се исто дешава и у кинематографији. Још већи проблем је то што смо онеспособљени да мислимо о себи и да о себи нешто кажемо. Филм на историјске теме има смисла ако преко њега умемо да кажемо нешто о себи данас. Ако ћемо правити пригодне, комеморативне илустрације историјских догађаја или хагиографске портрете историјских личности, онда боље да ништа на ту тему и не почињемо.

ГЛАС: Осим режију дипломирали сте и књижевност. Може ли се ређи да сте књижевник међу редитељима и редитељ међу књижевницима?

БЕЋКОВИЋ: Студије Опште књижевности сам јако волео и мислим да сам ту јако много научио и о филму. Нису то супротстављене ствари, напротив.

ГЛАС: Снимили сте и документарац о Миловану Ђиласу. Можемо ли очекивати још неки сличан филм?

БЕЋКОВИЋ: Радимо на једној серији, видећемо хоћемо ли успети да је снимимо.

ГЛАС: Имате ли глумце са којима најрадије сарађујете?

БЕЋКОВИЋ: Мислим да је то лако закључити по одјавним шпицама, нека имена се стално понављају и не бих их сада набрајао да некога не прескочим. Али, пошто је ово разговор за "Глас Српске", могао бих да поменем Јована Јовановића, младог глумца из Требиња од кога много очекујем.

ГЛАС: Оглашавате се често о питању Косова. Рекли сте да су самураји и они који чувају Косово.

БЕЋКОВИЋ: Самураји су они који чувају завет, а Срби другог завета осим косовског немају. И овде треба бити нереалан и захтевати од себе највише. Пре свега, треба завршити са причама о исплативости наше борбе, са плашењем народа измишљеним демографским подацима, са калкулисањима шта би могло да се добије ако продамо душу ђаволу и да ли бар можемо да сачувамо део душе северно од Ибра. Најважније ствари у животу су увек трошак и увек неисплативе, али због њих се живи. Пре неки дан спречен је терористички напад на Дечане. Сада је спречен, зато што се још увек рачуна да би донео више штете него користи, јер се од Србије још увек нешто тражи. Нека се нико не заварава и не умирује своју савест да ће у случају неке трговине и поделе Срби јужно од Ибра остати у својим кућама, а Дечани и Грачаница на својим темељима. Они се држе још само на нашем Завету, а ако се Завета одрекнемо, све ће то нестати у диму и ватри.

ГЛАС: О чему разговарате када се видите са стрицем Матијом Бећковићем?

БЕЋКОВИЋ: О "Задрузи".

ГЛАС: Како гледате на тренутну политичку ситуацију у Црној Гори пошто сте рођени и живјели у Подгорици?

БЕЋКОВИЋ: У Црној Гори се у последњих седамдесетак година догодило неколико великих ломова, за које то друштво никако није било спремно. Требало је директно из бојева са Турцима прећи на информатичко доба. Мало је познато да су последње турске главе које су пободене на Табљу послужиле и као инсталација за прво цетињско бијенале.

Сећам се једне епизоде стрипа о Мистер Ноу, у ком он дубоко у џунглама Амазоније проналази племе Индиоса, од којих је један неком приликом посетио Њујорк. Урођеници су онда на основу његових прича покушали да направе Њујорк у свом селу, са дрвеним аутомобилима и семафорима који ничему не служе, са имитацијом Емпајер Стејт Билдинга и Кипа Слободе направљеним од блата и балеге. По истом принципу настала је данашња Црна Гора. Данашња Црна Гора је заснована на лажи и то лажи која је толико велика да је тешко поверовати да може дуго да преживи, и некако делује да ће у једном тренутку тај чир који је израстао на Црној Гори морати да пукне, пре или касније - а свакако ће за све бити боље уколико се то деси што раније. У међувремену је тај део српског народа (укључујући и оне који се тренутно не изјашњавају као Срби) заробљен у нечему што би се могло назвати мешавином окупације и шизофреније. При том, не смемо заборавити да је окупација Црне Горе озбиљан ударац за цео српски народ, не само за оне који тамо живе.

"Жигосани у рекету"

 

ГЛАС: Какво је за Вас искуство представљао рад на серији "Жигосани у рекету"?

БЕЋКОВИЋ: "Жигосане" још радимо, тренутно смо на половини друге сезоне. Пројекат је јако велики, снимамо укупно 90 епизода за две године и то по оригиналном сценарију. Суштински, правимо амбициозну драмску серију са габаритима теленовеле, тако да су захтеви које смо поставили пред себе доста високи и све то тражи велики труд целе екипе, и испред и иза камере. Срећом, публика је лепо прихватила "Жигосане" и после првих 45 епизода, изгледа да јој још увек нисмо досадили.

"Андрија и Анђелка"

ГЛАС: Колико Вам је био инспиративан пројекат "Андрија и Анђелка"?

БЕЋКОВИЋ: Андрија је мој брат од тетке, али је и један од мојих омиљених глумаца, са специфичним, несвакидашњим смислом за хумор и харизмом праве звезде. Анђелка је такође изванредна глумица, и било је јако лепо и забавно радити са њима. Ја сам серију преузео на неко време од Марка Манојловића, који је са глумцима већ урадио сјајан посао, већ су били уходана екипа, тако да је мени припало да се завалим у столицу и уживам, готово као гледалац.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана