Данијела Мајсторовић, професорица, за “Глас Српске”: И женама и мушкарцима недостаје солидарности

Миланка Митрић
Данијела Мајсторовић, професорица, за “Глас Српске”: И женама и мушкарцима недостаје солидарности

Феминизам је борба и поглед на свијет који сматра да су жене потчињене на основу свог пола и поглед на свијет који ову неједнакост базирану на полној разлици увиђа и против које се активно бори.

Рекла је ово у разговору за “Глас Српске” професорица Филолошког факултета у Бањалуци Данијела Мајсторовић, чије области изучавања, између осталог, поред англистике, обухватају културолошке студије и феминизам.

- Код нас се борба води против укоријењених патријархалних вриједности угравираних у друштвену структуру предмодерних, аграрних, пасторалних економија и културолошки традиционалних и религиозних друштава у којој доминантна улога припада мушкарцу и у којој су жене потчињене у контексту заштитнички оријентисане породице и домаћинства. Овакве ставове перпетуирају и медији, црква и образовне институције и тешко је одупријети се нечему што се представља као “здраворазумско” - додала је Мајсторовићева.

ГЛАС: Зашто се одричемо права за које су се наше преткиње бориле? 
МАЈСТОРОВИЋ: Различити су разлози за ово одрицање. За неке су све битке извојеване па не виде разлога за борбу. За друге жене перпетуирају тзв. “самомржњу маргиналки” како то описује Марина Благојевић док ће Нира Јувал Дејвис рећи да жену чују само онда када говори као мушкарац. Ми у постјугословенским друштвима, а нарочито у БиХ имамо мало жена у јавном животу које заузимају позицију моћи, а да не говоре као мушкарци. Можда млађе генерације то промијене.

ГЛАС: Какво је значење обиљежавање 8. марта данас? 
МАЈСТОРОВИЋ: Осми март је преважан датум, не само због историјске тежине и повезница са социјалистичком и феминистичком историјом. Код нас је дио социјалистичке баштине СФРЈ и празнује се деценијама. Проблем је што је почео да обиљежава нешто традиционално, а не еманципаторно и радикално. Корумпиран је од стране капитализма, па се искључиво обиљежава куповином цвијећа, накита и парфема мајкама, учитељицама и супругама. Тај бјесомучни шопинг нема везе са вриједностима Кларе Цеткин и других које су у борби за права жена крајем 19. и почетком 20. вијека и тражиле боља радничка права и право гласа за жене. 

ГЛАС: Зашто је данас феминизам помало изокренут и зашто је створена нека врста одбојности према њему? 
МАЈСТОРОВИЋ: Феминизам има занимљиву путању на простору бивше Југославије. Прије Другог свјетског рата припадао је терену буржоаских грађанки у великим градовима. Са Другим свјетским ратом, око два милиона жена се укључује у антифашистичку борбу. У раним данима НОБ-а, кроз учешће у партизанској борби, раду КПЈ и Народног фронта те организован позадински рад унутар АФЖ-а, жене су почеле заузимати “упражњено мјесто моћи”. Тако се може условно говорити о привременој депатријархализацији или потенцијалу као привременом попуштању патријархалних стега које су изњедрили масовна организованост жена спремних на борбу и промјену, могућности бесплатног образовања, улазак у свијет рада, те социјална мобилност унутар једне генерације за све, а посебно жене. Југословенски социјализам није био имун на патријархат тако да 1978. на конференцији Друг/ца жена у Београду феминисткиње излазе са паролом “Пролетери, ко вам пере чарапе”. Током ратова деведесетих опет ће се догодити репатријархализација, па уплив страних тзв. пројектно-вођених женских организација које ће покушати “увести” феминизам у ратом разорену БиХ фокусирајући се на жене жртве силовања. Тек ће у посљедњих десетак година са умјетничким, теоријским и политичким интервенцијама у јавном простору долази до солидарности, трећеталасног феминизма и регионалног повезивања. То је посебно видљиво у новијој феминистичкој производњи знања, фестивалима, конференцијама и осмомартовским маршевима. 

ГЛАС: Сматрате ли да нам у образовању недостаје више пажње посвећене правом значењу феминизма, зарад подучавања млађих генерација? 
МАЈСТОРОВИЋ: Образовни моменат је кључан. Постоје и савремени научни трендови који код нас заостају. Данас не постоји само један феминизам као некаква оптику гледања на ствари. Изучавају се марксистички и радикални феминизам, а постоје квир студије. У Сарајеву, Београду или Загребу постоје женске студије, на Универзитету у Бањалуци се осим мене и проф. Милене Карапетровић нико не бави овим темама. А требало би да кренемо од основне школе.

ГЛАС: Зашто се, уз друштвене и социјалне оквире и напредак, као цивилизација још не можемо макнути од дискриминације? И зашто прича о правима жена не добија на тежини и озбиљности? 
МАЈСТОРОВИЋ: Зато што су казне мале,  друштво не осуђује насиље као што би требало, а жене нису довољно оснажене нити желе да сестрински оснажују друге жене преузимајући мушку, помало предаторску, логику. Женама и мушкарцима недостаје солидарности. То се поучава примјером, а таквих примјера је мало, обично сви гледају да ти подметну ногу.

ГЛАС: Зашто жене на високим позицијама, које су у могућности да на неки начин побољшају положај других жена то не раде?
МАЈСТОРОВИЋ: Вјероватно им није у интересу, посебно политичаркама. Међу академским радницама таква солидарност постоји посебно ако се узме шта је све у протеклих 20-30 година написано на ову тему.

ГЛАС: Према подацима Завода за статистику Републике Српске у билтену “Жене и мушкарци у РС” за 2018. годину више је жена здравствених и образовних радника. Директори установа за образовање (закључно са средњом школом) су чешће жене него мушкарци, док су ректори, декани и директори високих школа чешће мушкарци. Стопа запослености у пословним субјектима према степену образовања је, за жене у односу 99.215 наспрам 126.127. Да ли је, према Вашем мишљењу, то задовољавајуће? 
МАЈСТОРОВИЋ: Више је жена тамо гдје је мање новца, тако да ове бројке првенствено говоре о феминизацији професије као негативном тренду. Ако томе придодате број редовних или ванредних професорица, видјећете како се ситуација драстично мијења. На молбу Ректора Гајанина прошле године покушала сам са својим колегиницама да консолидујем и оснажим родну компоненту унутар УНИБЛ јер је важна за добијање европских и свјетских научноистраживачких пројеката. Но, борба на том терену тек предстоји.

ГЛАС: У свему овоме важне су једноставне, људске стране - пружање истих могућности свима. Зашто је то након толико вијекова и даље проблематично?
МАЈСТОРОВИЋ: Због постојећих, капиталистичко-патријархалних односа моћи. Заборавили смо борбене, социјалистичке захтјеве наших преткиња које су се (из)бориле за право гласа, и за могућност описмењавања и школовања, али и за бесплатне вртиће и школе за своју дјецу како би могле бити плаћене за рад ван куће. Ми још уживамо у тековинама њихове борбе, али само је питање дана када ће бити одузете, попут нпр. репродуктивних права или права на абортус. Ако то занемаримо, могле бисмо се наћи у улози Софке или у “Слушкињиној причи”.
 

 

НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ

ГЛАС: Подаци говоре да је, према прегледу СОС линије 1264, у 2018. години било 3.414 случајева насиља над женама, а над мушкарцима 60. Упркос свакодневици и константном насиљу над женама, зашто је заступљен феномен скретања кривице на жене? Зашто је често присутно порицање?
МАЈСТОРОВИЋ: Због различитих културолошких и класних разлика, жена која има довољно моћи, финансијске нпр. да напусти насилног партнера и одлучи да неће то више трпјети. Осим тога, нама је на Балкану породица битна и многе ћемо жртве претрпјети због своје дјеце. Треба да постоје механизми заштите и мреже које ће се бринути за оне које су побјегле од насилника, а које саме то не могу учинити. О томе је потребно више јавно говорити.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана