Бошко Бранковић, историчар, о српском идентитету у БиХ: Док трчимо за технологијом, зараста нам дједовина

Као носилац пројекта “Српски идентитет у БиХ” у оквиру којег заједно са још седам колега са Филозофског факултета држи предавања Србима широм БиХ, професор Бранковић каже да се пројекат спроводи у општинама гдје има Срба повратника или тамо гдје постоји јако историјско упориште дјеловања Срба, истичући да ће послије десетак локалних заједница завршно предавање бити одржано 21. октобра у Бањалуци.

- Јако интересантно је то што нам је у сваком мјесту гдје смо до сада држали предавања, публика постављала питање зашто академска заједница не ради више на заустављању демографског колапса - каже Бранковић.

ГЛАС: И шта сте им одговарали?

БРАНКОВИЋ: Ништа. Нико од нас није имао јасан одговор на то питање. Та лоша демографска ситуација проузрокована је са више елемената и већина људи сматра да је најзначајнији економски, али није само економски. Погледајмо уназад па се запитајмо колико дјеце просјечно у посљедњих двадесет година има један брачни пар. Доћи ћемо до поражавајућег податка да је то само једно дијете. То није због економије, јер ако је том брачном пару овдје лоше, они ће отићи тамо гдје ће им бити боље и коме ћемо за двадесет година говорити о српском идентитету.

ГЛАС: Какво је сада било интересовање за ваша предавања?

БРАНКОВИЋ: На десетак досадашњих предавања присуствовало је између 250 и 300 људи, што много говори. Што каже наш народ “у кафани смо сви Срби” и пуна су нам уста као друштву приче о идентитету, србовања, непобједивости, небеског народа, али кад треба да чујемо нешто из националне историје и о стварима о којима говоримо по кафанама, онда је интересовање никакво. Већина људи има јако слабо знање, па ћете на питање о именима националних бораца из периода аустроугарске окупације ријетко чути одговор, а просјечан становник Српске јако мало зна о историји Првог свјетског рата.

ГЛАС: Зашто је то тако, ко је за то крив?

БРАНКОВИЋ: Тешко је дати прецизан одговор ко је крив, али доста је и до нас самих. Зашто то кажем? Код нас веома често љубав и поштовање према прошлости, прецима и заједници креће из породице. А, ако је породица, ако су отац и мајка заборавили неке ствари они то не могу пренијети својој дјеци. Ако не причају дјеци о њиховом прадједу и прабаби, нормално је да то дијете не може знати много, да не кажем ништа, ни о националном идентитету. Али није баш све ни до родитеља.

Мој син од девет година боље користи телефон, него ја. Он је латиницу научио преко телефона, а ћирилицу у школи и већина дјеце је таква. Ми Срби смо генерацијски подложни тој асимилацији новитетима. Стално трчимо и хоћемо напријед зато што осјећамо да каснимо технолошки, економски, индустријски, а већини зараста дједовина. Упитајте људе гдје им је сахрањен прадјед и гарантујем да већина неће знати.

ГЛАС: Можда не зна зато што су уништавана и преоравана српска гробља?

БРАНКОВИЋ: У праву сте, али нека онда каже само како су му се звали прадјед и прабака. Већина неће знати, а то су генерације које су учествовале у Првом свјетском рату. Зато не знамо ништа о историји. Ко зна да је у манастиру Рмањ, послије обнове Пећке патријаршије, било сједиште Митрополије дабробосанске и да је митрополит који је тамо столовао био надлежан и за Лику, Кордун, Банију и Далмацију.

ГЛАС: Која је полазна тачка српског идентитета у БиХ и зашто смо дозволили да Бошњаци својатају Повељу Кулина бана која почиње ријечима: “У име Оца и Сина и Светога духа”?

БРАНКОВИЋ: Што се тиче идентитета Срба у БиХ, поновићу реченицу византијског историчара Јована Кинама па нека је оспорава ко год хоће. Он је рекао да Дрина дијели Босну од остале Србије. Значи, нема уопште потребе за расправом о томе који народ је био доминантан и чија је Босна била држава.

Вратићу се на манастир Рмањ. Зашто би се крајем 15. вијека српски православни манастир попут тога правио тако далеко на западу, ако нема Срба на том простору?! Или манастир Крка?! Па зар није природно да се такви центри праве у некаквом народном средишту, а не на граници. А питање зашто смо дозволили да неко други својата Повељу Кулина бана или неке друге ствари, то је питање за политичаре, а не за историчаре.

ГЛАС: Да ли се Срби требају одрицати Повеље Кулина бана?

БРАНКОВИЋ: Срби се не смију одрицати историје Босне, односно историје српског народа у Босни. Мислим да сам цитирајући Јована Кинама у рекао колики значај има тај документ о српском идентитету у Босни. Уосталом, ако се вратимо на ближу историју па ко је једини унио своју државност у Краљевину СХС. Босна, Хрватска и Словенија су биле покрајине или области у оквиру Аустроугарске, а само Србија је била држава прије формирања Краљевине, односно Краљевства СХС.

ГЛАС: Да ли је српски идентитет одвојив од припадности Српској православној цркви?

БРАНКОВИЋ: Тешко. Можда у данашње вријеме можемо говорити о неким сегментима који су одвојиви, али у историјском смислу ми не можемо причати о одвојивости идентитета од цркве. Ко је чувао народност, традицију, писмо у вријеме турске или аустроугарске окупације, него црква. Када говоримо о новијој историји, ваља истаћи да је Ватикан увијек био против стварања Југославије, јер је сматрао да је то некаква српска доминација.

С друге стране, Српска православна црква је била у другачијем положају и била је свјесна да ће имати проблем ако буде вршила отпор према држави. Сједиште СПЦ је у Београду, није нигдје вани и мала је могућност маневра, а велика опасност губитака ако уђе у сукоб са државом.

ГЛАС: Кажете да је неодвојив српски идентитет од СПЦ. А шта је са атеистима, односно људима који се поносе српском културом и традицијом, а не припадају СПЦ-у?

БРАНКОВИЋ: Управо то су те неке идентитетске нити које се могу одвојити од српске православне цркве, јер је лично схватање да ли ће неко бити вјерник или неће. Исто тако се неко може изјашњавати или осјећати Хрватом, а не бити вјерник римокатоличке цркве.

ГЛАС: Шта је највећа опасност за српски идентитет у БиХ?

БРАНКОВИЋ: Највећа опасност смо ми сами. Непоштовање наших обичаја, традиције, културе, историје и њено непознавање је највећа опасност. Ми смо стално у дефанзиви, а стално нас оптужују да смо у некаквој офанзиви и за некакву хегемонију, иако се и српска територија и српско становништво стално смањују. При томе је значајно истаћи да су Срби свијест о њиховом идентитету сачували за све вријеме турске окупације. Срби су све вријеме били свјесни да су имали своју државу и да су потпали под окупацију. Друга ствар је што смо ми тај свој идентитет уграђивали у неке друге државе и системе.

ГЛАС: Као рецимо у дејтонску БиХ?! Како видите данашњи положај Срба у БиХ, јер сте на почетку рекли да се Срби данас боре за оно за што су се борили прије 100 година?

БРАНКОВИЋ: Српски аутономни покрет појавио се и избио због репресалија аустроугарских власти над српским становништвом у БиХ, не толико због економских, већ због репресалија спровођених над националним именом, језиком и вјером. Тај покрет је у потпуности био заснован на национално-политичким питањима, гдје се није много размишљало о социјално-економским приликама, што је вође покрета винуло у висине као борце за очување српског националног идентитета. Све ово што говорим односи се на српски аутономни покрет са краја 19. и почетка 20. вијека и нека свако по својој вољи прави поређења са данашњим дешавањима. У сваком случају, политичари би требало да прочитају нешто из историје и да виде како су велике силе тада реаговала. Велике силе имају континуитет и сигурно је да ће озбиљне државе или државници да погледају шта су радили њихови претходници.

Пројекат

ГЛАС: Ко са Вама учествује у реализацији пројекта “Српски идентитет у БиХ”?

БРАНКОВИЋ: Носилац пројекта је Филозофски факултет у Бањалуци, подржало га је Министарство културе и информисања Републике Србије, а учествује још седам професора Филозофског факултета. То су Боривоје Милошевић са историје, Тања Станковић Јанковић и Сњежана Кевић Зрнић са педагогије, Срђан Душанић са психологије, Драган Драгомировић, филолог, Марко Аћић политиколог и два рецензента Славиша Јењић и Борис Бабић.

Ћирилица

ГЛАС: Да ли је пораз или побједа то што ћирилицу штитимо законом?

БРАНКОВИЋ: Не можемо рећи ни да је пораз ни да је побједа. Добро је што то питање улази у законске оквире, али закон посматрам као покушај да се код људи пробуди свијест о значају ћирилице, а не као средство да се људи натјерају да користе ћирилицу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.