Бојан Симић, историчар: Стојадиновић и Павелић хтјели да сруше Титову Југославију

Њихов заједнички став био је рушење Титове Југославије и стварање Независне Србије и Независне Хрватске о чему су се обојица изјаснила у интервјуима аргентинској штампи. Осим изнесеног све остало спада у домен хипотеза и нагађања, па и питање граница те две будуће државе.

Каже ово у интервју за “Глас Српске” виши стручни сарадник на Институту за новију историју Србије Бојан Симић поводом изласка своје посљедње књиге “Стојадиновић у Аргентини”, у којој покушава расвијетлити још један спорни период живота овог контраверзног српског политичара.

- Што се тиче Стојадиновића очигледно је да један од његових кључних мотива да се упусти у ову акцију била жеља да му брат Драгомир Стојадиновић буде пуштен из затвора у Југославији и да му буде допуштено да емигрира у Аргентину. Постоје мишљења да је то радио у договору са новим југословенским властима у циљу дискредитације Павелића међу хрватским исељеницима како би откупио Драгомирову слободу, али и супротно да је тим разговорима притискао комунистичке власти како би их натерао да му пусте брата. На основу расположивих извора ја сам ближи другом објашњењу - каже Симић, који је посљедњих година велики дио свог научно-истраживачког рада посветио управо изучавању лика и дјела некадашњег предсједника Владе и министра иностраних послова Краљевине Југославије. 

У наставку овог интервјуа Симић открива и како је он постао један од најмлађих министара у влади Николе Пашића, и због чега је касније смијењен, како је изгледала његова избјегличка одисеја од Грчке до Јужне Америке, те како је уопште дошло до тога да га први човјек Аргентине Хуан Перон ангажује за свог личног савјетника.

ГЛАС: Написали сте неколико књига о животу и раду Милана Стојадиновића. Откуд идеја да се упустите у један тако обиман посао и зашто баш он? 

СИМИЋ: Идеја је настала пре тачно двадесет година када сам радио свој дипломски рад на Филозофском факултету у Београду. Била ми је занимљива личност Милана Стојадиновића о којој сам пре студија знао јако мало, а и то се базирало на црно-белој представи коју су о њему нудили уџбеници историје у СФРЈ. Поготово ме занимао сегмент пропаганде коју је он спроводио током тридесетих година, а која је била прилично модерна за то време. Од тада па до данас моје интересовање за ову ванредно интересантну личност није јењавало и поред других тема које су ми временом долазиле у фокус.

ГЛАС: Да ли се можете сложити са онима који сматрају како се радило о врсном економисти, а што је наводно показао и док је обављао дужност министра финансија у влади Николе Пашића 1924. године?

СИМИЋ: Стојадиновић је на позив Николе Пашића постао министар финансија 20. децембра 1922. године, са само 34 године. На овом положају се, са краћим прекидом, задржао све до 8. априла 1926. Постигнути резултати на месту министра били су позитивни. Током његовог мандата дошло је до повећања извоза, заустављања инфлације, стабилизације динара и до поправљања свеукупне економске и финансијске ситуације.

У овом периоду Стојадиновић је водио дефлациону монетарну политику, с посебним акцентом на уравнотежење буџета. Генерална оцена била би да Стојадиновић није био финансијски геније како је сам себе представљао, али да је био добар министар финансија и један од најбољих економиста своје генерације.

ГЛАС: Какви су тада били његови политички ставови?

СИМИЋ: Док је био на власти Стојадиновић је заступао званичну државну политику очувања Југославије и тога да су Срби, Хрвати и Словенци један народ. Та политика, међутим, није била тако ригидна као у време краља Александра. Економским развојем земље Стојадиновић је желео да некако надрасте националне поделе које су у њој постојале. Након пада са власти, а поготово после Споразума Цветковић-Мачек и формирања Бановине Хрватске, Стојадиновић и његови следбеници стају у одбрану српских интереса, што је и формализовано оснивањем нове странке – Српске радикалне странке почетком 1940.

ГЛАС: Многи му замјерају због његових блиских веза са министром спољних послова тада фашистичке Италије грофом Галеацом Ћаном. Шта сте открили у италијанским архивама о овом пријатељству и откуд он у тој причи? 

СИМИЋ: Стојадиновић и Галеацо Ћано су били министри иностраних послова у годинама непосредно пред избијање Другог светског рата. Југославија и Италије, које су у ранијим периодима често имале супротстављене позиције, тада су почеле да сарађују. Политику, којој су смернице давали шефови држава Мусолини и кнез Павле, два министра су спроводила и при томе јој давала свој лични печат. Ових година састајали су се више пута - у Југославији 1937. и 1939. и у Италији 1937. и 1938. године.

Радило се о двојици сличних људи, хедониста, који су уживали у животу, волели плес и лепе жене. Иако је један био старији од другог петнаест година, били су сличног духа и погледа на свет.

Однос Стојадиновића и грофа Ћана био је много блискији него што се раније претпостављало. Одликовало га је пријатељство, које се развило што у директном контакту што преко посредника, пре свега дипломатских представника двеју земаља. Било је ту честих размена мишљења о темама од заједничког интереса, па и размене докумената, али и директних молби за рад у складу са италијанским интересом, као и интересом Југославије. То се пре свега односило на Стојадиновићево деловање унутар Мале и Балканске антанте, односно италијански утицај на ревизионистичке земље. Те иницијативе су биле понекад успешне, понекад само делимично, а било је случајева када Стојадиновић није могао, а ни желео да тим молбама изађе у сусрет. Он их, наравно, није одбијао директно, већ се служио разноразним изговорима.

ГЛАС: Остаће упамћене његове ријечи: “Ни рат, ни пакт”.  Шта је под тим подразумијевао?

СИМИЋ: Ту формулацију сковао је Милан Стојадиновић у Аргентини након Другог светског рата пишући мемоаре који су добили тај назив. Тиме је желео да опише политику коју је водио као председник владе и министар спољних послова. Он је био убеђен да би његов останак на власти спасио државу и “понижења пакта и страхота рата”. Стојадиновић је, наиме, сматрао да је његов углед код водећих личности Немачке и Италије био толико велики да они од њега не би тражили приступање Тројном пакту и да би под његовим вођством Југославија као неутрална држава остала ван рата. С обзиром на ток историјских догађаја и његову смену фебруара 1939, та тврдња остаје у домену оног “шта би било кад би било”, што није у сфери историјске науке.

ГЛАС: Како је и због чега дошло до његове смјене 1939. године? 

СИМИЋ: Почетком 1939. кнез Павле је одлучио да се приступи решавању хрватског питања, а као препреку томе видео је свог дотадашњег председника владе. У сарадњи са словеначким и босанским делом владајуће партије, као и неким српским министрима предвођеним Драгишом Цветковићем, он је оборио Стојадиновићеву владу, а као званичан разлог наведена је неопходност решавања хрватског питања.

Оставка, коју је био принуђен да поднесе почетком фебруара, значила је за Стојадиновића дефинитиван одлазак са власти иако у том тренутку он то није схватао. Све што му се десило дочекао је потпуно неспреман. Јасно је да је увелико преценио свој позицију, нарочито код кнеза намесника.

Поред неспремности Стојадиновића за решавање хрватског питања на начин који би значило федерализацију или конфедерализацију земље, било је и других разлога за смену. Један од кључних био је губитак поверења кнеза Павла односно његова жеља да у турбулентним временима преузме кормило управљања државом у своје руке.

ГЛАС: Како је изгледала та његова избјегличка одисеја од Грчке до Аргентине?

СИМИЋ: Након интернације у Краљевини Југославији од априла 1940. до марта 1941. Стојадиновић је противно важећем Уставу предат Британцима у Грчкој. Одатле је пребачен на острво Маурицијус у Индијском океану где је провео наредних седам година.

Основ за његово задржавање без оптужби и суђења била су британска Генерална одбрамбена правила бр. 18 која су омогућавала да се грађани проглашени опасним по националну безбедност затворе. Дакле, Стојадиновић је држан у интернацији из предострожности због својих предратних веза са фашистичким и нацистичким првацима, а његова кривица се није ни доказивала. Стојадиновић је на Маурицијусу живео угодно, али је стално био оптерећен бригом о породици од којих је нередовно добијао вести.

Са завршетком Другог светског рата на ред је дошло питање његовог ослобађања. Након скоро три године напора и разних политичких и административних препрека, о којима пишем у најновијој књизи “Стојадиновић у Аргентини”, њему је дозвољено да се исели у Аргентину или Бразил. Он се након упознавања са ситуацијом у поменутим земљама определио за прву.

ГЛАС: Све до краја свог живота, 1961. године, Стојадиновић је живио и радио у Аргентини. Како је уопште дошло до тога да он постане савјетник предсједника Хуана Перона?

СИМИЋ: Моја истраживања аргентинске грађе указују на то да је Хуан Перон изгледа лично дао одобрење да се Стојадиновић усели у Аргентину. И сам Стојадиновић је у свом дневнику забележио да је преко једног пријатеља тражио контакт са Пероном још док је бродом путовао ка Аргентини. Такође, Стојадиновић је у разговору са представницима нових југословенских власти сведочио да је аргентинска влада платила смештај и трошкове за њега и његову породицу прве године боравка у Буенос Ајресу. Из наведеног је јасно да је Перон знао о ком се тачно ради и рачунао на његову помоћ на економско-финансијском пољу.

Стојадиновић је био финансијски саветник владе локалне провинције, Банке провинције Буенос Ајрес, док је о његовим пријемима код Перона писала целокупна аргентинска штампа. О конкретним пројектима које је радио за аргентинског председника за сада нема прецизних података. Стојадиновићев унук Хуан Радоњић помиње један економски план за Аргентину који на крају није спроведен у дело јер су се Перонови и Стојадиновићеви погледи “драстично разликовали”.

Прагматизам и морал

ГЛАС: Узимајући у обзир сву доступну документацију, али и све околности, да ли је он за Вас позитивна или негативна личност српске историје?

- Милан Стојадиновић, без сумње, је значајна историјска личност. Као и сваки човек и он је имао позитивне и негативне стране током свог турбулентног живота. С једне стране његова велика енергија и стручност, као и одређена достигнућа засигурно заслужују дивљење, а с друге његов сурови прагматизам и одсуство морала, како у политици, тако и у приватном животу, не могу бити пример који треба следити.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.