Бањалучанка Маја Тошић чувена америчка блогерка

Мајка Јасна и отац Саша, заједно са својом јединицом заувијек су напустили Босну и Херцеговину 1992. године и најприје избјегли, а потом се трајно населили у Сједињеним Америчким Државама.

Тата има успјешну љекарску праксу, а мајка је јавни правобранилац. Маја је блогерка чувеног "Huffinton posta", те колумнисткиња дневних новина њене државе, "Michigan Daily ". Њени текстови прије свега плијене зрелошћу и начином промишљања америчке стварности. На свом путовању по Европи, што је сан сваког младог Американца, Маја је свратила до Радија Слободна Европа.

Рођена си у Босни и Херцеговини, а одрасла у САД-у. Како се заправо осјећаш - као Босанка или Американка?

Тошић: Обоје. Никад није само једно. Увијек ме други подсјећају да нисам ни једно, ни друго, него обоје.

Које су твоје везе данас са БиХ? Колико често одлазиш тамо? Кога имаш?

Тошић: Идем углавном једном годишње. Кад сам била млађа, ишла сам углавном цијело љето, по три мјесеца. Моји родитељи су хтјели да не изгубим везе са својом фамилијом која тамо живи, са баком и дедом који су тамо били, па сам ишта тамо чешће него други људи које знам из БиХ. Сада имам тетку која тамо живи, а многе моје нерођене сестре су отишле из БиХ и студирају по Европи. Све мање људи које знам има који су тамо остали.

Па онда и ријеђе одлазиш. Кад си посљедњи пут била?

Тошић: Била сам за Нову годину. То је био први пут да сам тамо била зими. Сада сам на факултету и у Америци је битно да радиш нешто преко љета, па нисам ишла толико често.

Када боравиш у БиХ, да ли се осјећаш као гост, који је ту дошао, или се осјећаш дијелом те средине.

Тошић: Осјећам се ипак као гост. Када сам била мала, говорили су да долазе Американци. Тако нас доживљавају. Сваке године су ме моје нерођене сестре научиле неке нове ријечи. Ипак смо другачији.

Ти си у вријеме свог школовања, до децембра ове године, писала један врло запажен блог на Huffinton postу. Неки су ме постови заинтригирали. Бака ти је оставила књижицу својих рецепата од биљака, па их ти дијелиш са својим читаоцима.

Тошић: Моја бака је увијек била врло здрава и себе чувала када многи нису. Сада је у Америци постала модерна органска храна. Постало је модерно правити сам себи маске. Они никада прије то нису радили, али моја бака јесте. Када је она била мала, тако је научила. Хтјела сам да напишем нешто тако, како бих показала другима да то није нешто ново. Американци, најчешће бијели Американци, увијек нађу нешто ново и мисле да су они то нашли, али то је, уствари, нешто што су они узели од других.

Да ли сама примјењујеш неки од бакиних рецепата?

Тошић: Она је увијек правила маске од глине. Када год смо путовали у БиХ, куповали смо глину и носили је назад са собом. Сад се већ глина може наћи у радњама по Америци, али прије је није било. Моја мама увијек ставља поврће из супе на лице, па и ја. Мимо тога, има много малих ствари које не раде само Босанци, али кад живиш негдје другдје, то можеш да примјетиш.

Један од твојих постова, који ми је посебно привукао пажњу, јесте онај о толеранцији међу младима. То је тема и на Балкану.

Тошић: Различити млади људи мисле различито. На мом факултету су људи који су ту, зато што су можда више образовани или су њихови родитељи више образовани. Многи од њих сматрају да постоји расизам и да се то мора промијенити. Много су толерантнији.

Други, пак, мисле да расизам више не постоји и да то није проблем. Најчешће су то бијели, млади момци. Они могу проћи кроз факултет, кроз те четири године, да никада не схвате шта се дешава око њих, зато што никада не морају да се суоче са тим.

На мом факултету се црнци осјећају другачије. На примјер, они су почели кампању на Тwitterу да кажу како се стварно осјећају и шта се њима стварно дешава. Многи мисле да су они ту дошли на стипендију, да нису довољно паметни, да не требају ту да буду. Почела сам један програм дијалога у мојој школи, чим сам дошла. Бројке говоре саме за себе.

На мом факултету има 60.000 студената, али врло мали број, можда три посто, су Афроамериканци. У читавој Америци њих има можда 20 посто. На нашем факултету, пропорционална слика не одговара стварној слици у Америци. Није ни чудо, пошто је већини њих много теже да дођу до тог нивоа, да иду на факултет. Многи од њих немају новца да иду у добре школе. За оне који дођу на наш факултет, бијелци мисле да они то нису заслужили, да нису довољно паметни и да је њима лакше уписати, пошто су црнци.

Уствари, није лакше јер постоји стални притисак који те кочи. Мислим да се на свим нивоима то треба промијенити. У нашој школи већ нешто раде по том питању. На примјер, многи студенти, који немају много новца, прије него крену на факултет, посјећују специјалне курсеве да би научили како да се понашају у школи гдје многи нису као они, гдје многи јесу богати и гдје ће други сумњати да они нису паметни.

Истовремено, не постоји никакав програм за бијелце, који имају новац, да се они науче како комуницирати са другима, да их не би малтретирали или понижавали. Таква врста едукације би се требала да постоји.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.