Александра Нинковић-Ташић, коаутор књиге “Хрватима с љубављу”: Пуштамо Хрвате да нам отимају баштину

Милош Васиљевић
Александра Нинковић-Ташић, коаутор књиге “Хрватима с љубављу”: Пуштамо Хрвате да нам отимају баштину

Није највећи проблем што их узимају и присвајају, него то што их ми пуштамо. Нема побуне, а мора је бити. Ова књига је вид борбе за истину. Увијек истина, јуче, данас и сутра. Наша нада је да истина не може умријети.

Истакла је ово у интервјуу за “Глас Српске” Александра Нинковић-Ташић, која је заједно са историчарем Браниславом Станковићем написала књигу “Хрватима с љубављу”, чија је промоција 3. јуна у крипти Храма Светог Саве у Београду.

Њихова превасходна намјера је да чистог срца, хладне главе и мирне савјести представе најочигледније примјере похрваћења српске културне баштине, приближе истину сваком добронамјерном и истинољубивом, како Хрвату тако и Србину, јер дубоко вјерују да нас само истина може ослободити од зла. Овом “завјетном” књигом одлучила је да дуг мора да се врати и да заједно са Станковићем са којим је већ објавила двије књиге, заштити српство великих умова и великих срца.

ГЛАС: Како је дошло до идеје да књига буде написана?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Мом пријатељу са којим сам писала књигу историчару Браниславу Станковићу и мени није дало мира да ћутимо о свему овоме па смо истраживали и дошли до многих занимљивих информација. Мене ће сви препознати по Михајлу Пупину, отимају га и продају Македонцима, Албанцима, Цинцарима, само да није Србин, а он је био Србенда. Из Банетове и моје жеље настаје књига.

ГЛАС: Одакле баш овакав назив књиге “Хрватима с љубављу?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: У књизи је истина, а пошто се односи на крађу српског културног насљеђа од стране Хрвата, ми главу не окрећемо. Е због тога је “Хрватима с љубављу”. Књига се истопила у истини, све је поткријепљено архивом, управо због сумњи да би свако могао да стигне до докумената, писама, преписки, есеја, телеграма, фотографија. Чудо је у књизи, доказ над доказима.

ГЛАС: Колико је било тешко пронаћи сва та документа и којим сте се изворима све служили?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Тесла је моја дугогодишња тема, тако да ми то није био велики изазов. Ја сам већ имала прилику да видим преписку Тесле са породицом у којој стоји потпуно другачија прича од ове која се нама пласира. Нити је био Марсовац, нити будиста. Био је Србин, православац и верујете ми и сам је о томе најбоље писао. Много писама има у Њујорку, много записа чува Америка, али и донекле и архива у Београду.

ГЛАС: Неке занимљиве податке нашли сте и у Конгресној библиотеци?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Конгресна библиотека ми је послала право чудо информација, њима српство не смета, ни српство ни Теслина вера, али наука смета. Ако ту загребете, стајете, не можете далеко, али ове две ствари нису проблем. Тако да сам сазнала да, када је Никола Тесла преминуо, на грудима му је била пјесма “Смрт мајке Југовића”. Вукова књига окренута на тој песми.

ГЛАС: Књига је најбоље свједочанство да су Никола Тесла, Руђер Бошковић, Иво Андрић о Иван Гундулић Срби. Откривате у књизи и детаље који су апсолутна непознаница?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Музеј Иве Андрића и све о њему тек је посебна прича, а колега Бранислав пуно је о томе истраживао. Сва документа су на једном месту, где пише да је Србин, а да му је држављанство српско. Није то један документ, то су сва документа током много година. Руђер Бошковић је моја тема. Отац Руђера Бошковића, ово вам говорим премијерно, Никола Бошковић, пре спаљивања моштију Светог Саве, купио је од Турака његову руку, коју чувају у манастиру Милешева.

ГЛАС: Ту су и преписке Иве Андрића са породицом?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Можда није политички коректно, али је истина да 1894. године њему пише његова најмлађа и омиљена сестра Марица. Ми имамо у Београду оригинал те у књизи стоји овако: “Драги брате, читала сам превод оног што си написао змају српском Србобрану, веће ти је то дело, брате, за српство од свих твојих великих дела”.

ГЛАС: Ту су Теслина писма и са Американцима?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Пронашли смо и писмо из 1924. године. Никола Тесла пише свом пријатељу адвокату Американцу. Парафразирам: “Ти, пријатељу, знаш да сам сам ја Србин, то где сам рођен данас ће неки назвати Аустријом, то није народна припадност пријатељу, ти знаш да сам ја Србин, следим презиме свог оца и своје мајке”.

ГЛАС: Одакле право да га и данас Хрвати својатају?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Посебно постаје тешко када знате да су урушили споменик њему, а надгробни његовог оца, да су скоро стотину чланова најближе породице његове убили у НДХ. Уз то, много више их је са презименом Тесла убијено. Е то ме посебно боли, та црква у којој је његов отац служио била је срушена до краја па је обновљена. Данас више тамо Срби не живе.

ГЛАС: Колико смо ми криви за све то?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Ми смо криви јер се повлачимо. Релативно скоро ниједна институција није одреаговала, а изашао је човек, академик, у Загребу и рекао да је Мирослављево јеванђеље најстарији хрватски споменик. Требало је да гори цело српство, ниједна институција није реаговала. Осјећам да само одговорни и ми сами.

ГЛАС: У књизи “Хрватима с љубављу” читаоци ће мало боље упознати и Ивана Гундулића, највећег барокног пјесника код Срба?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Читајте “Османа” и подвлачите колико пута помиње Немањиће, Милоша Обилића и Србију и све ће вам бити много јасније. “Британика” почетком 20. века пише да је он српски песник. Зашто нама увек неко други треба да нам каже, то је наша обавеза и дужност. Видећете и то како је наш краљ дао новац и како су шабачки ђаци правили прославу. Како су Срби скупљали новац да му буде направљен споменик, све то има у књизи.

ГЛАС: О Иви Андрићу знамо већ неке ствари, ипак аутори књиге пронашли су и занимљивости?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: У Београду постоји цела преписка у музеју и да се не објави била би права страхота. Те 1943. године Иво Андрић говори нешто што му није било својствено, да је атеиста. Пријатељ га пита, “Па зашто, Иво, у доба комунизма пишеш да си атеиста, а рећи ће да си комуниста. А Иво Андрић му каже: “Нећу никада да припадам цркви као и Степинац”.

ГЛАС: Нобелову награду примио је уз Марш на Дрину?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Добио је Нобелову награду, а дао је плочу да му се свира мелодија уз звуке “Марша на Дрину”. Највећа дела, па и “На Дрини Ћуприју”, написао је ћирилицом.

ГЛАС: Руђер Бошковић никако није могао бити Хрват?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: То ме посебно дира, мајка му је била Италијанка, отац Србин, какве то има везе са Хрватима? Најлепше о њему је причао Милутин Миланковић. Једном приликом су ми у САНУ рекли да не дирам Руђера Бошковића. Рекох: “Зашто”, кажу: “Ми ми смо се о међи давно договорили. Хрвати неће Теслу, ми нећемо Руђера Бошковића”. Е па мислим се - хоћемо. Руђер сам пише у једној књизи да Бугари пишу сличним језиком којем га је отац учио.

ГЛАС: Имате и посебна документа?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Имамо документ издат одмах послије Другог свјетског рата, из 1946. године, који показује да су Буњевци и Шокци морали да се изјашњавају као Хрвати, чак и када то нису. Тако да се хрватско језгро ширило, а све да српство буде ослабљено.

ГЛАС: Тесла је и добитник четничке повеље?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Удружење четника му је дало велику повељу, захвалницу, као свом највећем добротвору. Ту повељу имамо и оштампана је. Био је ктитор цркава и манастира у Америци, то се ништа не зна или баш мало, што је наша срамота. Надам се да ћемо открити те ствари, не оружјем него истином.

ГЛАС: Какав је осјећај када читате књигу?

НИНКОВИЋ-ТАШИЋ: Свом сину стално говорим: “Читај наглас, толико је важно”. Ја вама не могу да опишем тај бес док не отворим књигу, а онда се смирим када све то читам. Ми као да пристајемо да они припадају некоме другом, они припадају српству, они су Србенде и ова књига ће открити многе непознанице.

Биографија

Александра Нинковић-Ташић постала је позната као творац “Пупинизације”. Лично је вратила Идворског пастира Михајла Пупина у све земље Светога Саве.

Аутор је седам изложби и одржала је бише од 300 предавања. Предсједник је Образовно-истраживачког друштва Михајло Пупин. Носилац је титуле амбасадора УНЕСКО клуба Универзитета Сорбона. Награђена је и од Уједињених нација због доприноса популаризацији науке и имена Михајла Идворског Пупина. Ово јој је десета књига коју је написала. Брине се о историји српске науке, Пупину, Тесли, Миланковићу, али и о Ивану Ђаји, Јовану Цвијићу, Атанасију Николићу и Руђеру Бошковићу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана