Александар Савић, предсједник Предсједништва Борачке организације РС: Ако заборавимо војску, ни нас неће бити

Поручио је то за “Глас” предсједник Предсједништва Борачке организације Републике Српске Александар Савић.

Почетком деведесетих година прошлог вијека војник, командант, а данас на мјесту са којег треба да у миру штити на хиљаде и хиљаде оних који су безрезервно стали на бранике отаџбине те породице оних чији су животи заувијек уграђени у темеље Републике Српске.

- То је у посљедњих 200 година вјероватно генерација која је рођена у право вријеме и на правом мјесту. Нема заборава за оно што су урадили. Ако не будемо очували сјећање на нашу војску, све ће изблиједити. Имамо борце који заслужују епитет хероја, а ако их ми не забиљежимо, не знам ко ће. Ако ми не дамо прилику да их дјеца виде, бојим се да ће њихове слике нестати. Слике једне цијеле генерације која је извојевала што никад до тада нисмо имали на овим просторима. Ако се не будемо сјећали бораца, официра, генерала, корпуса, бригада, нестаћемо. Морамо бринути, причати и писати о њима јер тако можемо у миру добити битку са временом и заборавом - истакао је Савић.

Српска је, каже, имала војску, генерале, јунаке, а веома брзо организовали су се по општинским бригадама, а касније корпусима.

- Тако је настала часна војска са сједиштем у Хан Пијеску. Можемо бити поносни на војнике, официре, становништво које је свесрдно подржавало војску. Слобода је скупо плаћена. Хиљаде живота је однио Одбрамбено-отаџбински рат. У њему су учествовале готово све породице. Свака пета је дала жртву – истакао је.

ГЛАС: Због чега је то јединство било толико јако?

САВИЋ: Чини ми се да смо, што би рекао народ, били сатјерани у ћошак. Били смо приморани да се бранимо. Преговори су ишли у смјеру супротном од мира и заиста смо морали да се организујемо. Као што је то већ урађено у бошњачко-хрватском дијелу земље. Ово што смо крвљу и тешком муком извојевали треба да остане трајна тековина која ће потомцима омогућити да лагодније живе у Републици Српској.

ГЛАС: Шта Вам је највише остало урезано у сјећању из ратних дана?

САВИЋ: Видио сам доста, доста тога. Имао сам и веома незахвалан задатак - да сахраним наше борце. Да им читам говоре на сахранама. Саопштим да се синови јединци, најмилији, најхрабрији неће никад више вратити, утјешити породице, али ето. Написао сам око 150 говора. Највећим дијелом их и прочитао. То је остало у мени. Траје. И још, понекад кад останем сам, видим сваког човјека кога смо сахранили. Ни године које су прошле, чини ми се, то не бришу и мислим да неће ни моћи.

ГЛАС: Ријечима је тешко препричати све кроз шта су војници прошли.

САВИЋ: Народ зна рећи било, не поновило се. Надамо се да ће тако и бити. Мислили смо, када је био рат у Книну, да је то много далеко. Када је дошло до Крајине, па још ближе, видјели смо да је сасвим близу.

ГЛАС: Да ли довољно причамо и знамо о Војсци РС? О наставку, ратном путу.

САВИЋ: Не. Генерали у хрватској војсци су дошли до небеских висина. Дају им се све привилегије, неки имају и острва. Не кажем да то треба давати и нашима, али чињеница је да су већина сада већ времешни људи који нису остварили права. Добро би било да се поведе рачуна о њима и да се створи атмосфера да љепше проживе године које су пред њима.

ГЛАС: Једном је неко рекао да ВРС треба да поштује и слави сав српски род, ма гдје био, док с друге стране многи цијелу војску поистовјећују са пресудама из Хага и неким домаћим судовима.

САВИЋ: Процеси против појединаца с друге стране се воде тек сада када је остало мало живих свједока. Према нашим генералима тај је процес почео веома рано, у првим послијератним годинама. Објективно гледајући, овдје је био грађански рат. Шта смо могли очекивати послије Брода? Ту су пале прве жртве и тако даље. Убиство човјека код нас у Вишеграду 9. јануара на слави. Много прије почетка рата имали смо бројне српске жртве. Шта је наш народ могао да очекује послије тога? Ништа добро. Морао је да створи своју војску. Да га брани. То нисмо имали у Другом свјетском рату. Имали смо војску југословенску, која се распала онако како се распала, и остали смо без војске, али смо ми створили јединствену војску Републике Српске која се својски трудила да нас одбрани и успјела је. Без обзира што смо до 1995. имали противнике међу другим народима са којима и данас живимо, био је ту и НАТО, јака војска Хрватске. Једној малој Српској није било лако да се одбрани, али успјели смо. Видио је то и свијет. Да овај народ жели државу. Да буде свој на своме и да је заслужио да има нешто своје, а то је Српска која је уз своју војску имала и свој народ.

ГЛАС: Имају ли данас борци разлога за задовољство?

САВИЋ: Не можемо бити задовољни, али покушавамо поправити положај свих бораца. Стално се мора водити рачуна о борачкој популацији. Желимо бити равноправни са свима, али ни изузетак да имамо више него остали. Онима од 50 до 65 година, који нису запослени, који ни снагом ни лопатом, не могу зарадити треба омогућити да живе. Има помака у борби за права, али мора више и боље. Највећи дио тих људи је заиста скроман и чини ми се да глас подижу онда када су сатјерани у ћошак. Кад не могу даље.

ГЛАС: Може ли се рећи да је скромност нит која сеже од деведесетих година до данас и повезује овдашње борце у миру и оне који су, како сте рекли на почетку, исто били сатјерани на исто мјесто?

САВИЋ: То је та спона. Та скромност је красила људе 1992. и краси и данас, са енормно великим жељама да Република Српска остане. То су праве патриоте.

Жал

ГЛАС: Да ли се осјећа жал јер није сачувана Војска Републике Српске, имајући у виду да је данас једино видљива у оквиру пука у Оружаним снагама БиХ?

САВИЋ: Осјети се то на свим свечаностима. Недостатак онога што имамо, а немамо. Трећи пук је наставио да баштини традицију ВРС, али чини се да наш народ то не доживљава.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.