Владимир Цуцић, комесар за избјеглице и миграције Србије: Прича о повратку у Хрватску завршена

Слика на терену, како је нагласио, није добра.

- Капиларних одлазака ће увек бити. Колеге из Хрватске ће увек да кажу “па знате ли ви колико је узело наша документа”, али је питање где су ти људи. И даље су у Батајници, у Бусијама, Бањалуци... јер нису имали избора осим да их узму у случају да су хтели да заштите то мало имовине и права која су имали - истакао је Цуцић.

ГЛАС: Ни након 25 година многе избјеглице из Крајине још нису ријешиле свој статус. Како Ви видите ствари након четврт вијека?

ЦУЦИЋ: Двије и по деценије су мало да би се ствари решиле када је реч о избеглицама. И 125 година је мало, имајући у виду то шта се десило у тих неколико дана и касније падом Дрвара и потом осталих општина. Сваке године понављам да је највећи губитник онај ко протера своје држављане, људе који ту нису дошли јуче, већ 400 и кусур година раније и који су ту државу и стварали. Они који су протерани су зидали и тргове у Загребу, и хидроцентрале и мостове. То је рађено од њихових плата и пореза, али се завршило тако.

ГЛАС: Цијели регион је укључен у Регионални стамбени програм којим требало да буде трајно ријешено стамбено питање избјеглих и расељених. На чему се ради тренутно у Србији, када је ријеч о Србима избјеглим из Хрватске и БиХ?

ЦУЦИЋ: То је ствар на коју смо веома поносни. До сада је урађено више од 5.000 решења и идемо према 7.600. Добро напредујемо и када саберемо све што смо урадили када је ријеч о изградњи станова, то је један нови град, већи од Чачка. То је велика ствар и надам се да ћемо бити у прилици да помогнемо и расељенима са Космета, да би и они имали кров над главом јер док год сте без крова или под туђим кровом, за вас рат још траје. А тешко је живети у рату 20 и кусур година.

ГЛАС: Представници неких удружења и из Српске сматрају да се могло брже радити када је ријеч о овом програму у региону, а институције, које су дио пројекта, истичу да доста коче и процедуре. Шта Ви кажете?

ЦУЦИЋ: Од када је договорен пројекат, три године се чекало на почетак имплементације јер је то спор механизам, али од момента када је почело, иде добро. Све ово што радимо, радимо за малог човека који мора да буде заштићен и морамо да се ставимо у његову кожу, али не иде ни баш тако да позовемо неког Харија Потера па да он порани једно јутро и направи све. Има ту доста посла, али мислим да је програм дошао у добру фазу. Јесмо дуго гурали камен узбрдо, али смо и изгурали. Сада је то већ лавина. Имали смо прије неколико дана у Пазови 169 станова, а идуће седмице више од 60 у Темерину. Надам се да ће тим темпом ићи и у Српској и генерално у регији.

ГЛАС: Каква је ситуација када је ријеч о мигрантима, можемо ли очекивати лавину, или како сте ви рекли стампедо у региону због попуштања мјера?

ЦУЦИЋ: Настојим да ово питање пуно не коментаришем. Србија је дала све од себе да до прије двије године у БиХ не уђе ни један мигрант. То није било лако. Србија се залагала да постоји један ток који је лако контролисати и то је функционисало, али се сада разлило и иде као делта. Ово што је у Србији изаћи ће на Румунију, Мађарску, Хрватску, БиХ, а све уђе код нас. Замислите пешчани сат. Србија је најужи део. Ту мора све да прође. Мигранти су код нас мирни као бубице, сарађују јер смо се јасно поставили. Знају се правила понашања, казне. Знају да смо озбиљни и да ће им бити боље ако се добро понашају. Србија се јасно поставила и дан-данас нудимо помоћ БиХ, када је реч о мигрантима. Они су дошли да прођу, и кроз Србију и БиХ.

Мигранти

ГЛАС: Са прославе “Олује” у Книну је послата порука да је важно да Срби не треба да виде у тој акцији само егзодус свог народа, већ и завршетак рата који је створио услов за њихов повратак. Како то коментаришете?

ЦУЦИЋ: Постоје ствари о којима ћемо се сагласити са било ким, али ако неко ово означи као прославу, не знам шта можемо да делимо. Да је неко рекао обележава се, да је употребљен неки други термин, али учешће на прослави се није требало десити, ма колико био тежак положај Срба у Хрватској. Не знамо ми како је бити Србин у Хрватској, али у неким стварима треба да се усагласимо са матицом. Не знам, заиста не знам. Није ми чак ни парало уши то крај рата, већ то што неко слави што су деца побијена, на Петровачкој цести. Нема ту славља. Нема ни среће, а камоли разлога за славље. Не знам ни како тај пилот живи са спознајом да је побио децу.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.