Рајко Кузмановић, предсједник Српске од 9. децембра 2007. до до 15. новембра 2010.: Ко нема Републику, нема ни слободу

Тако за “Глас Српске” почиње интервју академик Рајко Кузмановић који је био на челу Српске у периоду од 2007. до 2010. Република Српска је за њега трајна категорија која је потребна народу јер “ко нема Републику, или неки други државотворни облик, ни слободу нема”.

- Увјерен сам да је сви грађани воле и бране свим демократским средствима, јер смо сви ми Република. Још у римском периоду, за вријеме Републике, настала је секвенца “ Vivat crescat floreat Republiko ”, што би за нас значило “Нека живи, расте и цвјета Република Српска” – поручио је Кузмановић.

Присјећајући се мјесеци проведених на позицији првог човјека Српске, каже да је током тог трогодишњег предсједничког мандата било тешких, али и релаксирајућих тренутака.

- При томе држао сам се максиме да је свако питање рјешиво, само неко се рјешава брже и лакше, а неко дуготрајно и теже. У свему сам претежно био оптимиста. Вјеровао сам у себе и институције Српске. Имао сам срећу што сам имао снажне личности за прве сараднике, предсједника Владе Милорада Додика и предсједника Народне скупштине Игора Радојичића, па је свако питање, било домаћег или иностраног карактера, адекватно рјешавано. Добру сарадњу имао сам и са српским чланом Предсједништва БиХ Небојшом Радмановићем. Питања која су долазила од представника међународне заједнице, најчешће су била неповољна, јер су задирала у наша аутохтона права, утврђена Уставом Српске, Уставом БиХ, Дејтонским споразумом и другим актима међународног права. Међутим, питања која су долазила из Српске била су повољна и релаксирајућа. На примјер, добра вијест је била завршетак Рафинерије нафте у Броду, као руске инвестиције, број запослених је знатно порастао, увоз и извоз уравнотежени, оспособљен аеродром Маховљани за међународне летове, а интензивно је почео рад на изградњи аутопута Бањалука - Градишка - напомиње Кузмановић.

ГЛАС: У вријеме Вашег мандата питања уставних промјена била су доминирајућа, а било је и наметања.

КУЗМАНОВИЋ: Од Дејтонског споразума до данас доминирале су уставне промјене. У ствари, иако се тинта на потписима високих представника великих свјетских сила у Дејтону и Паризу није ни осушила, домаћи и инострани унитаристи, на челу са високим представницима, траже начина да се изврше уставне промјене, с циљем да се развласти, што је могуће више Српска и да се конституише унитарна БиХ. Добро је познато да се уставне промјене могу ријешити искључиво у складу са чланом 10. Устава БиХ. Пошто нису могли извршити своје намјере уставним путем, прешли су на вануставне методе, које је спроводио високи представник. Снажан покушај атака на Устав и уставно уређење БиХ и Српске за вријеме мог мандата вршен је два, три пута. Први пут појавио се тзв. Априлски пакет 2006, којим је покушано да се изврше уставне промјене у Предсједништву БиХ, Скупштини Српске и др. Други удар био је тзв. Бутмирски пакет 2009., којим је требало развластити Српску уставним реформама. Трећи талас био је исте те године када је амандманом један на Устав БиХ, стављено у надлежност Уставном суду БиХ све што се односило на правосуђе у дистрикту Брчко.

ГЛАС: Успјели сте довести пет предсједника држава у Српску што до тада никоме није успјело.

КУЗМАНОВИЋ: За Републику Српску веома је значајно да буде видљива на међународној сцени. То је врло тешко, али изводљиво. Још у току рата су нам долазили у Пале неки државници, ради тражења рјешења за ратни сукоб. Од 1996. до 2006. готово да није ни долазило много државника, а они који су долазили били су нижерангирани званичници, међу којима и високи представник. Чак је један званичник имао ранг замјеник замјеника министра. Од 2007. до 2011. почели су долазити високи представници – министри, предсједници влада и предсједници држава. Први предсједник који је дошао био је предсједник Србије Борис Тадић, па Словеније Данило Тирк. Занимљиву посјету имао је предсједник Хрватске Иво Јосиповић, који нас је пријатно изненадио, па је на свечаном ручку одсвирао партитуру на клавиру. Предсједник Црне Горе Филип Вујановић био је као гост на свечаности поводом Дана Републике. И на концу, предсједник Сјеверне Македоније Бранко Црвенковски, кога сам примио на Јахорини. Занимљиво је да су долазиле бројне делегације, а најзначајније су биле руске Думе и делегација Доњег дома британског парламента.

ГЛАС: Колико има сличности, а колико разлика између тадашње и данашње Републике?

КУЗМАНОВИЋ: Српска је трајна категорија утемељена на домаћем и међународном праву и вољи грађана. Њен политички и правни живот траје у континуитету три деценије и трајаће и даље. Развојни пут ишао је кроз три фазе. Прва је ратна до Дејтона, конституисана Уставом, као држава са свим битним елементима: територија, становништво и организована власт. Друга фаза започела је Дејтонским споразумом, по коме је Српска добила статус федерално-конфедералне јединице, означене као ентитет са високим степеном самосталности. У овој фази вршен је снажан притисак на Српску, нарочито високих представника, да се умање њене надлежности. Трећа фаза развоја започиње 2006. и траје до данас. Њена карактеристика је у томе да се почиње снажно одупирати нелегалним радњама високих представника. Пуно је сличности и организованости, јер су циљеви и задаци исти у свим фазама. Чувамо и градимо Српску истим жаром и вољом, као и прије 30 година. Што је више притисака, то смо све снажнији и одлучнији за очување Републике. Разлика је што смо данас још одлучнији, снажнији, организованији и економски стабилнији, него у вријеме дјеловања високих представника.

ГЛАС: Шта бисте поручили данашњим руководиоцима, али и онима који ће тек доћи на важне функције?

КУЗМАНОВИЋ: Порука је свима и свакоме, да је настајање Републике скупо плаћено и да нико нема право да нарушава њене темеље, већ су дужни да је чувају и његују. Сви морају да ставе далеко испред друштвени - републички интерес, па онда лични. Руководство свих нивоа је дужно да увећа напоре да се што боље и брже развија Република у свим областима друштвеног живота, а нарочито у области економије, културе, образовања и науке. Нужно је очувати суверенитет и идентитет Републике и народа, као што су језик, писмо, име, историја и обичаји.

Раме уз раме уз коловођу

ГЛАС: По чему ћете посебно памтити вријеме на челу Републике? Да ли има неки детаљ, до сада непозната анегдота из тог периода?

КУЗМАНОВИЋ: Тај период био је интензиван по много чему. Посебно се истичу сусрети са грађанима, када се на њиховом лицу видјела снага воље да се чува и брани Српска и да се високо диже застава Републике и жеља да се што прије установи грб и химна, које нам је отео Уставни суд БиХ. Остао ми је у сјећању долазак у Чајниче. Затекао сам велику масу грађана који су играли коло и пјевали. Коловођа ме позвао да заиграм са њима на челу кола. И заиграо сам, али ни данас не знам како. Или, дошао сам на Озрен и затекао испред манастира на ливади велики број грађана. Прво ми је пришао човјек који је рекао да је 200 пута дао крв. Обећао сам му орден и добио га је. С друге стране на платоу је био народни гуслар који је пјевао своју компоновану пјесму “Предсједниче Рајко”. Овакви сусрети, а било их је много и они службени, давали су ми снагу да што боље обављам дужност предсједника Републике.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.