ПОГЛЕДИ Мусолини и фашизам

Срђа Трифковић
ПОГЛЕДИ Мусолини и фашизам

Ријеч “фашист” сковао је Бенито Мусолини 1919. године и она се још користи као увредљив израз. Џорџ Орвел је примијетио тај тренд још 1946. године у свом есеју “Политика и енглески језик”. Он је схватио да као што мисао квари језик, језик може покварити мисао.

Професор са Универзитета Колумбија Роберт О. Патон написао је недавно да се “дуго опирао примјени фашистичке етикете на Доналда Трампа”, али Трампово подстицање инвазије на Капитол “отклања његов приговор на фашистичку етикету”. И професор Тимоти Снџдер рутински назива Путинову Русију “фашистичком”, без наговештаја анализе која би доказала да тренутни руски политички систем припада традицији тоталитарних режима. Постоји и легија уредника који називају Виктора Орбана и Марин Ле Пен, фашистима.

Настанак

Као прво треба знати да је фашизам настао из кризе европског либерализма у крхком времену када су традиционалне политичке снаге делегитимизоване Великим ратом, потресене каснијом унутрашњом нестабилношћу и уплашене револуцијом у Русији. Његови рани регрути били су преживјели ветерани огорчени због тога што су “убодени ножем у леђа” код куће. Међу неколико варијанти фашизма у Европи између ратова, истакнуто обиљежје било је слављење славне прошлости њихове нације, Римског царства у случају Италије и обећања одговарајуће прослављене будућности, засноване на наводним особинама те нације и њеној мисији коју је одредила “провиђење”.

Осјећање је нашло плодно тло прије него што је постало идеологија. Париска насеља из 1919. показала су се као главни извор слабости за оне за које се чинило да су добили највише. Источне територије Пољске и њен апсурдно исцртани коридор до Балтика, чехословачки посјед Судета и незаслужено удвостручење Румуније у Трансилванији, Буковини и Бесарабији, створили су сталан извор реваншистичких реваншистичких злонамјерника који испољавају своју злоћу међу губитницима две деценије касније. У сличном положају нашла се и новостворена јужнославенска држава. Најактуелнији проблем односио се на Италију. Они нису били вољни одустати од онога што им је обећано у Лондону 1915: Далмације с већином јадранских отока. На њихову ужаснутост, у децембру 1918. Италијани су установили да је ова непријатељска територија чином југословенског уједињења постала “савезничка” земља.

Мусолинијев успон поздравили су многи Италијани, не због идеолошке привлачности фашизма, која је тада још била нејасно дефинисана, већ зато што се чинило да нуди практична рјешења за проблеме “црвене пријетње” код куће и “осакаћене побједе” у иностранству. Уочена неправда која је задесила Италију 1919. била је снажно осјећање.

Мусолини је то схватио. Више није био подвргнут туторству каријерне дипломате који су му помагали у раним данима. Некадашње дипломате су му испрва хтјеле удовољити. Његови циљеви су, на крају крајева, одговарали италијанским националистичким, а не специфично “фашистичким” циљевима: анексија Ријеке, упориште у Албанији, будућа експанзија на Медитерану.

Савези

Почетком тридесетих Мусолини је покушао да учврсти односе са Аустријом и Мађарском и тако се ближе поистоветио са ревизионистичким табором у дунавском басену. Мусолинијево удварање ревизионистима у средњој Европи илустровало је његову збрку циљева и средстава. Његова политика довела га је у везу са шароликом групом европских незадовољника, од аустријских корпоратиста до мађарских ревизиониста и хрватских сепаратиста. Његови потези су се, међутим, поклопили и са доласком на власт у Берлину ревизионисте пар екселанс.

Настојећи да Аустрију и Мађарску одржи под утицајем Италије у првих годину и по дана Хитлеровог успона, Мусолини је привремено деловао као бранилац постојећег поретка. Неуспјели нацистички пуч у Бечу и слање четири италијанске дивизије на Бренер 1934. учинили су да Италија изгледа као чувар европског статуса кво. У то вријеме Мусолини је очигледно схватио потенцијалну пријетњу коју је нови режим у Берлину представљао за положај Италије, посебно за њено дуготрајно држање на бившим аустријским земљама.

Прва половина 1935. могла је бити прекретница у спољној и безбједносној политици Италије, због чега је постала чувар Версајског поретка. Све се промијенило са Етиопијом. Планирана као старомодна колонијална експедиција, ескалирала је у међународну кризу. Мусолини је одговорио на свој ад хок начин: промјеном суштине своје спољне политике и тиме мијењањем политичке карте Европе.

Осовина

Фундаментална, и на крају фатална, контрадикција у италијанској спољној политици била је инхерентна Мусолинијевом изуму “Осовине” с Берлином. Хитлерово поновљено одрицање од било каквих тежњи у Јужном Тиролу захтијевало је да Италија заузврат прихвати Аншлус. Хитлер је жртвовао Јужни Тирол, али било је неизвјесно да ли се исто односи и на друге италијанске добитке из јесени 1918. Суморна могућност је била да је Хитлер био спреман, на крају, да рискира италијански савез спонзоришући њемачку акцију о Трсту који се могао заснивати ​​само на хабзбуршкој традицији и економском детерминизму.

Мусолини је 10. јуна 1940. запечатио своју судбину објавом рата Француској и Британији. Његово обраћање одушевљеној публици са балкона било је знак слабости, искушења које је генерал Франко мудро избјегао када се срео са Хитлером пет мјесеци касније. Остало је историја. Наводна стратешка заједница интереса између Италије и Њемачке остала је нејасна. Ова двосмисленост је имала озбиљне посљедице. У потрази за својим релативно ограниченим циљевима Мусолини је често био несталан и недосљедан. На крају је ограничио своје могућности до тачке у којој је играо подређену улогу Хитлеру.

Два диктатора су често повезана, али су се разликовали у погледу на свијет, основним претпоставкама, стратешким циљевима, темпераменту, а прије свега по степену моралне изопачености. Мусолинијев неуспјех да схвати импликације његовог Фаустовског пакта с Хитлером коштао га је живота и угледа, коштао је његову земљу много живота и много патње, а његов покрет је коштао потпуне дискредитације. Међутим, он није био чудовиште које заудара на сумпор као Хитлер. Он је био човјек с дубоком грешком, а ипак препознатљив човјек.

Ништа од наведеног неће ни најмање занимати “антифашистичке” силеџије у нашим ужим градовима и њихове елитне подстрекаче. Њихово незнање и непоучљивост пропорционални су њиховој жудњи за безобзирним уништењем. Они не заслужују да их се назива марксистима, јер им недостаје кохерентан поглед на свијет и интелектуално дисциплинирана метода анализе, колико год била мањкава.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана