Милан Благојевић: Питање од судбинске важности за владавину права и Српску

Срна
Милан Благојевић: Питање од судбинске важности за владавину права и Српску

БАЊАЛУКА - Општи избори у БиХ, који ће бити одржани 2. октобра, једни су од најважнијих до сада, али ће и послије њих остати стратешки важно питање које је изнова актуелизовано недавном одлуком Уставног суда БиХ која се своди на неуставно одузимање непокретне имовине Републици Српској којој та имовина припада Уставом БиХ, нагласио је професор уставног права Милан Благојевић.

Ауторски текст професора Благојевића  преносимо у цијелости:

Ако имамо у виду значај те одлуке, који се своди на неуставно одузимање непокретне имовине Републици Српској, којој та имовина припада према Уставу БиХ, суштина стратешког питања на које желим да укажем своди се на то како правно уредити организацију и рад Уставног суда БиХ, како би се избјегло да тај суд ствара своје норме и суди према њима, а не према ономе шта пише у Уставу БиХ? Другим ријечима, како се (из)борити против неправа које нам мало-мало излази из тог суда?

У вези с тим вези указујем на то да у Уставу БиХ не постоји ниједна одредба којом би експресис вербис (expresis verbis), а ни имплицитно, било забрањено Парламентарној скупштини БиХ да донесе закон којим се уређују поступак пред тим судом и начин избора судија, нити је иједном ријечју у том уставу прописано да само Уставни суд БиХ може да доноси прописе и опште акте који се тичу његове организације и рада.

У компаративном уставном праву не наилази се на нешто што су дале себи судије Уставног суда БиХ на самовољан начин, написавши, вјеровали или не, у Правилима Уставног суда БиХ да наводно само он може да доноси прописе који се тичу његовог рада и улоге, иако га на тако нешто не овлашћује Устав БиХ ниједном својом одредбом. Јер, ова питања се на примјер у САД, Аргентини, Канади, СР Њемачкој, Белгији, Венецуели и другим државама свијета уређују законом, а у Руској Федерацији уставним законом. Списку ових држава треба додати и све републике настале на простору бивше СФРЈ, јер су у свакој од њих организација и рад тамошњих уставних судова уређени посебним законом, уз напомену да је у Републици Хрватској то учињено уставним законом.

То што је Уставом БиХ прописано да ће Уставни суд БиХ већином гласова свих чланова усвојити своја правила о раду, није забрана законодавцу (Парламентарној скупштини БиХ) да донесе закон о том суду. Да се хтјела прописати та забрана законодавцу, онда би у Уставу БиХ било прописано да само Уставни суд БиХ има право да својим правилима уређује свој рад. Међутим, Устав БиХ то није прописао нити се такав закључак може извести посредним путем. На то указује и одредба Члана 6 Устава БиХ, према којој се иностране судије у Уставном суду БиХ, без промјене Устава БиХ, одатле могу одстранити законом усвојеним од Парламентарне скупштине БиХ.

Дакле, очигледно је да законом требају бити уређена питања организације и рада Уставног суда БиХ те поступка пред њим и правног дејства његових одлука. Важно питање у том погледу је оно које се тиче гласања и потребне већине судија да би се одлука сматрала усвојеном. Јер, негативна искуства из рада Уставног суда БиХ, када се прегласавањем доносе одлуке на штету надлежности Републике Српске које су од виталног значаја за њу, доказују спремност одређеног кадра у том суду да у поступку апстрактне контроле уставности злоупотријебе тај суд ради остварења политичких циљева одређених снага.

Када се та искуства имају у виду, с опрезом треба гледати на учења каква се затичу у науци уставног права, с обзиром на то да их демантује пракса попут оне у Уставном суду БиХ. Наиме, у уставноправној науци се износи да је Ханс Келзен, творац уставног судства као независне државне функције, заговарајући консензуалну, а не већинску демократију, сматрао да је поступак пред уставним судом наводно адекватан инструмент у рукама мањине за одбрану од неуставних повреда њених права. Ово схватање наилази, када је ријеч о уставном судству, на несавладиве препреке.

Наиме, оне неумољиво доказују како у праву, а и у социологији и политикологији, данас готово да ништа не може да се каже са извјесношћу којој не би могла бити супротстављена ваљана супротна аргументација и докази, који нису плод пуке контемплације него имају емпиријску потврду. Хоћу рећи како негативна искуства у раду Уставног суда БиХ јесу управо та емпиријски потврђена супротна аргументација и доказ о томе да уставно судство није, нити га само тако треба гледати, "адекватан инструмент у рукама мањине за превенцију неуставних повреда њених судски заштићених интереса", него и инструмент којим мањина судија уставног суда, мањина у односу на државу и друштво, може, и то злоупотребом те функције, своје идеје (и идеје снага које стоје у њиховој позадини) да намеће свима у датом друштву, односно држави, иако су супротни важећем Уставу БиХ који прописује обавезу свих судија да штите тај устав.

Зато би овдје код нас, у ономе што се зове апстрактна контрола уставности (одлучивање о уставности закона и других прописа), а нарочито у питањима која се тичу расподјеле уставних надлежности између ентитета и БиХ те имовине која према слову Устава БиХ припада ентитетима, требало законом прописати да се одлуке у тим предметима у Уставном суду БиХ доносе једногласно од свих судија, јер је, како је показало искуство, само то одређена гаранција да неће доћи до злоупотреба у уставном суду.

За оне који ће се овоме насмијати и ову идеју сматрати ридикулозном, рећи ћу да имају у виду пресуду Врховног суда САД у предмету Ramos v. Louisiana, од 20. априла 2020. године. Та пресуда Врховног суда садржи пропис уставног ранга који, у суштини, изражава исту мисао, само на терену кривичног права, коју сам претходно изнио у вези са неопходношћу доношења једногласних одлука у Уставном суду БиХ када се ради о апстрактној контроли уставности, а нарочито у питањима која се тичу расподјеле уставних надлежности између ентитета и БиХ. Такво правило би се односило и на предмете непокретне имовине (шуме, пољопривредно земљиште, грађевинско земљиште, ријеке, језера) која према слову Устава БиХ припада ентитетима.

Потоње истичем зато што Устав БиХ ниједном својом одредбом не прописује да БиХ има своју имовину, односно да су земљиште, шуме, ријеке, језера и друге непокретности имовина БиХ, а не прописује ни да Парламентарна скупштина БиХ има надлежност да ова питања уређује законом, нити се такав закључак може извести посредно, систематским или било којим другим тумачењем.

Дакле, у предмету Ramos v. Louisiana Врховни суд САД је, тумачећи одредбу Амандмана шест на Устав САД којом је прописано право лица оптуженог за кривично дјело да у кривичном поступку има суђење пред непристрасном поротом, одлучио да појам "суђење пред непристрасном поротом" значи да оптужено лице не може бити проглашено кривим нити осуђено за кривично дјело без једногласне одлуке у том правцу од свих 12 чланова судске пороте.

Ово правило, да они који суде могу оптуженог огласити кривим и осудити га за кривично дјело само ако су у томе једногласни, прихваћено је у САД. Тамо се оно сматра рационалним и јединим средством за обезбјеђење непристрасног суђења, али и инструментом којим се обезбјеђује избјегавање свих могућих злоупотреба судске власти.

Поред оваквог рјешења, могуће је и рјешење на које се наилази у компаратвном уставном праву - у Уставу Уједињене Републике Танзаније. Ова држава, као и БиХ, има сложено државно уређење. Чине је територија која се некада звала Тангањиком (на афричком континенту) и острво Занзибар у Индијском океану. Танзанијски Уставни суд има посебну надлежност, прописану Чланом 126 Устава Танзаније, да одлучује у споровима везаним за тумачење и примјену танзанијског Устава, као и његову примјену у споровима између савезне Владе и Владе Занзибара. Тај суд чине судије од којих половина долази са острва Занзибар, као једне од јединица Танзаније, док преостала половина судија долази из континенталног дијела ове државе.

Према Члану 128 став 3 Устава Танзаније о сваком питању због којег се захтијева одлука Уставног суда одлучује се тако да за одлуку суда мора гласати двије трећине судија изабраних на острву Занзибар те двије трећине судија изабраних из континенталног дијела Танзаније. Суштина оваквог уставног рјешења, које се код нас може преточити у слово закона о Уставном суду БиХ, је у томе да се онемогући да судије изабране у једној федералној јединици кршењем савезног устава прегласавају судије из друге федералне јединице и тиме доносе одлуке које су на њену штету.

С обзиром на бројна негативна искуства у раду Уставног суда БиХ, разлози за неко од рјешења на која је претходно указано постоје, боље рећи акутни су и овдје код нас, у Уставном суду БиХ. О њима се мора повести рачуна већ првог дана послије октобарских избора, јер је ријеч о питању од судбинске важности за истинску владавину права и Републику Српску.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана