Маћић: Пред термоелектранама велики еколошки трошкови
ТРЕБИЊЕ - Све земље региона које буду ушле у ЕУ мораће у оквиру декарбонизације да прихвате систем трговине емисијама угљен-диоксида, што ће проузроковати велике трошкове, посебно за термоелектране, изјавио је Срни консултант у Економском институту из Београда Љубо Маћић.
Он је истакао да је један од основних механизама којим се подстиче декарбонизација у Европи увођење трошкова емисије или опорезивања емисије угљен-диоксида, што највише погађа енергетску област, а нарочито термоелектране, које су највећи емитер тих гасова.
Маћић је појаснио да постоје два механизма којим се уводе трошкови емисије угљен-диоксида у Европи, а то су систем трговине емисијама и таксе на емисије угљен-диоксида, које су унапријед одређене и обично их регулишу владе земаља.
Он је указао да би до тада било добро да земље региона примјењују лакше механизме, да не би имале велике трошкове за емисију угљен-диоксида за енергетска предузећа, а посредно и за становништво.
"Било би добро да свака земља пре него што одлучи како и кад ће да примени систем трговине емисијама или карбон таксе, да направи озбиљну анализу о томе како то утиче на потрошаче, енергетска предузећа и како се та средства прикупљају и зашто се она користе", навео је Маћић, који је и бивши предсједник Савјета Агенције за енергетику Србије /АЕРС/.
Он је појаснио да би по правилима ЕУ било добро да се та средстава користе за декарбонизацију и да се врате у енергетски сектор, помогну постепеном изласку из угља и да подстакну развој обновљивих извора енергије, енергетску ефикасност и енергетски сиромашније купце.
Маћић је истакао да се ради о великим средствима и трошковима, наводећи да на примјер у Србији, а слично је и у Републици Српској, емисија угљен-диоксида из енергетских постројења представља практично половину свих националних емисија тог гаса.
"Ако се уведе трошак који сада важи у Европи по систему трговине емисијама, то би на примјер за `Електропривреду Србије` био трошак већи од две милијарде евра годишње", рекао је Маћић, наводећи да сада тај трошак у Европи износи око 90 евра по тони угљен-диоксида, а циљ му је да дестимлише коришћење угља за производњу струје из термоелектрана.
Он каже да, међутим, постоје модерне технологије које омогућују коришћење угља без толиких трошкова, а уз истовремену елиминацију угљен-диоксида, али да су оне још веома скупе и нису комерцијално расположиве.
Маћић је појаснио да би такво коришћење угља по конкурентним условима било могуће по технологији захватања и складиштења емитованог угљен-диоксида која се очекује се да ће бити повољнија за 10 до 20 година.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
