КОЛУМНА: Становништво и (не)људи

Сигуран сам да ову мисао нећу заборавити док сам жив, не само због њене истинитости него и због чињенице да је она данас актуелна више него икад. Она ми је, нарочито у дијелу који указује на све мање људства у становништву, одмах пала на памет када сам прије неки дан прочитао наслов чланка на порталу Српска инфо, написан од стране новинара Николе Мораче. Из наслова тог чланка напросто избија потреба да ме се, потпуно неосновано, оцрни и као човјека и као судију. Јер, у наслову је, истргнуто из контекста, написано да сам ја као судија наводно само рекао да “Савремене жене немају разумијевања за шамар”. Из тога би необавијештени читалац, који није склон или нема времена да чита више од наслова, закључио да у мени чучи мизогинија и спремност да наводно дискриминишем жене, и то ни мање ни више већ као судија.

Досљедан оваквом наслову поменутог чланка, његов аутор даље наставља да у окљаштреној форми, која му одговара, износи само одређене дијелове мојих питања као судије члана вијећа са суђења у Окружном суду у Бањалуци од 19. јануара 2021. године, одржаног у једном кривичном предмету. Написа, дакле, новинар да сам ја наводно “коментарисао како савремене жене немају разумијевања да се свађа између мушкарца и жене може завршити шамаром”, због чега бих, да сам то којим случајем изјавио, с правом требао бити подвргнут јавној критици и одговорности.

Али, ја то нисам тако ни рекао нити помислио такво нешто, па стога није професионално, а ни људски да ми аутор поменутог чланка ставља у уста претходно цитиране ријечи које сам цитирао из његовог текста. Умјесто тога, ја сам кроз питања која сам као судија постављао једној свједокињи рекао нешто сасвим друго, чији садржај и смисао се може разумјети тек када се узме у обзир оно што је та свједокиња најприје одговорила на питања поступајуће јавне тужитељке, што аутор предметног чланка није хтио да напише, а вама, поштовани читаоци, остављам да сами закључите због чега то тај аутор није хтио да учини, узимајући у обзир и оно што ћу написати у наставку.

Саслушање

Дакле, јавна тужитељка је током саслушања питала ову свједокињу да ли ју је оптужени тукао док су били у браку. На то питање свједокиња је изјавила да јој је можда ударио шамар-два, те је одмах додала да је и она можда била крива због тога. Ништа од овога нема у тексту предметног новинског чланка против мене, иако је важно, јер сам управо због таквог одговора, који је, искрено говорећи, био изненађујући за мене, рекао свједокињи “С обзиром на то да савремене жене немају разумијевање за шамар, необично ми је да сте ви имали разумијевање”. Тиме сам је на посредан начин желио питати, а и испровоцирати да појасни то своје разумијевање за шамар,  те сам јој као судија поставио и питање чија суштина се своди на то да одговори да ли ју је оптужени тукао.

Оно што представља занимљивост је да овом суђењу није био присутан само новинар аутор поменутог чланка, већ и новинар “Гласа Српске”, те новинарка “Независних новина”. У чланцима тих новинара објављеним послије суђења нема ништа од инсинуација из предметног чланка новинара Николе Мораче. Умјесто тога, ти новинари су у својим чланцима написали оно што господин Морача није хтио да напише, а то је да је свједокиња изјавила да јој је оптужени можда ударио шамар или два и да је можда и она била крива због тога, а новинар “Гласа Српске” је у свом чланку написао и да сам након тог одговора питао свједокињу да ли ју је тукао бивши муж те јој, како стоји у том чланку “Гласа Српске”, рекао: “Савремене жене немају разумијевања за шамар. Необично ми је да сте ви имали разумијевање”.

Када се све ово пажљиво чита, очигледно је да оно што сам рекао на суђењу представља само моју констатацију једне општепознате чињенице да савремене жене немају разумијевања за шамар, па ми је због тога било необично што ова иначе млађа жена има разумијевање за то што ју је муж ошамарио. Очигледно је да тиме што сам рекао нисам изнио никакав свој вриједносни суд, а нарочито не суд којим бих осуђивао то што савремене жене немају (као што и не треба да имају) разумијевање за шамар. Није то што сам рекао ни неслана шала, како је новинар Морача назива у свом тексту против мене, пишући како се “нада да је у питању неслана шала судије”, иза које наде је у ствари потреба да ми на посредан начин импутира да ја оним што сам рекао нисам изнио констатацију, већ вриједносни суд којим сам наводно осудио савремене жене што немају разумијевања за шамар.

Вјероватно ће се многи од вас запитати због чега овај мој текст. Написао сам га најприје као природну људску реакцију на неосноване квалификације и инсинуације господина Мораче против мене. На ту реакцију сваки човјек, па и судија, има право, јер се браним од неоснованих оптужби и напада. Чинећи то, ја никоме зло не желим или чиним, нити доводим на било који начин право новинара да истинито извјештавају са суђења.

Аутоцензура

Али, написао сам овај текст и да бих указао на још једну погубну појаву код нас. Да би се она разумјела, морамо замислити једну не само хипотетичку, већ и сасвим реалну могућност. Замислимо, наиме, да је судија и у својој пресуди, оцјењујући исказ неке свједокиње, написао оно што сам ја рекао на суђењу 19. јануара 2021. године, то јест да “С обзиром да савремене жене немају разумијевање за шамар, необично је да конкретна свједокиња има разумијевање за то што ју ошамарио њен бивши муж док су били у браку”. Заиста треба имати изопачен ум и образ дебео као ђон па инсинуирати судији који ово напише у пресуди да је тиме испољио мизогинију или вриједносни суд у виду наводне осуде савремених жена што немају разумијевања за шамар. Не само што су такве инсинуације нељудске, већ представљају и вид цензурисања судија од стране новинара. Тиме се на велика врата утјерује страх у кости судијама који ће се, када чују за случај попут овог о којем овдје пишем, још више аутоцензурисати.

Кажем ово с разлогом, јер сам у протеклих скоро девет година континуираним непосредним запажањем као судија на бројним кривичним суђењима установио нешто што нико не износи, иако је чињеница, а то је да су кривична суђења, када је ријеч о судијама, суштински гледано ништа друго до пука театралност. Наиме, у маси тих случајева запазио сам да судије углавном не постављају суштинска питања од значаја за правилно пресуђивање предмета. То сам уочио не само у кривичним предметима него и у судским поступцима друге природе, попут парничног поступка, у којима је плафон од питања ако судија пита свједока или вјештака да ли потражује накнаду за долазак у суд и у којем износу. И онда се чудимо зашто нам је правосуђе овакво какво јесте. Кад се тако односе према суштинским питањима судских предмета, не треба да чуди што судије на суђењу неће да изнесу своја запажања, а не вриједносне судове, о необичности у казивању свједока којег саслушавају, па тако и о необичности да жена има разумијевање за шамар. Ако је забрањено да судија укаже само на то, како би тиме посредно на одређени начин испровоцирао свједокињу да додатно појасни то своје разумијевање, те да судија због тога буде таргетиран од новинара или било кога другог и да дисциплински тужилац због тога покреће истрагу против судије, као што је покренуо против мене како су пренијели бројни домаћи медији, онда је завршено са истинским судовањем и са истинском слободом изношења мисли од стране судије којом судија, као и у овом конкретном случају, никога не вријеђа нити угрожава или повређује било чија права.

Милан Благојевић, судија Окружног суда у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.