КОЛУМНА: Ревизија (с)вијести

То су истовремено извори сталних тензија и узроци нестабилности, који се од случаја до случаја распламсавају и злоупотребљавају у свакодневном политичком животу, али су и дуговјечно складиште конфликтних потенцијала који надилазе приземне играрије савременика и кроз историјску вертикалу прожимају судбину ових простора. Због тога, Дејтонски споразум није само зауставио четворогодишњи рат, како се често представља у неким западним дипломатским и научним круговима, а посебно међу сарајевском политичком и културном елитом, већ се током ових 25 година потврдио и као једина каква-таква равнотежа три горепоменуте супротстављене политичке воље, национална идентитета и културе сјећања.

Наравно, правно-политички акт на којем почива данашња БиХ током ове двије и по деценије претрпио је значајне измјене, махом међународним посредовањем или, зашто не рећи, притисцима, изнудама, уцјенама, наметањима рјешења од стране високих представника (Добровољно и компромисом овдје ништа осим мржње и не може да се постигне). По много чему то више није онај исти Дејтонски споразум из 1995. године, којег бошњачка страна и даље жели да распакује и докусури, хрватска преокрене у своју корист селективним интерперацијама и конзумацијама, а српска на исти начин тобоже врати изворним поставкама. И тако већ четврт вијека егзистира ова државна заједница у којој се, упркос силним улагањима и упињањима извана и изнутра, није много одмакло од стања колективних свијести које су и довеле до Дејтона, али не само њега већ и грађанског рата на који је тај споразум ставио тачку или, пак, само запету!

Кључ балканских врата

Три различите интерпретације прошлости, садашњости и будућности остале су истовјетно различите, неодрживо самоодрживе, спремне да се повампире када год то поново буде потребно интересима Запада и његовим геополитичким пројекцијама Балкана. Нећемо погријешити ако додамо да национална питања на простору бивше Југославије до краја нису ријешена, да линије које уцртавају границе нису завршене, иако се пред нама отварају сладуњаве, перспективне и логичне идеје о регионалном повезивању, “мини Шенгену”, санитарном коридору и слично.

Истовремено, уз неријешена национална питања на западном Балкану, гдје ниједна јавна/државна/национална/званична политика не доводи у питање свој (и регионални) европски пут, напротив, са мање или више успјеха свих ових година активно раде на испуњавању критеријума које је Европска унија пред њих поставила, дејтонска БиХ налази се у специфичној ситуацији која може бити, али неће, кључ балканских врата! Неће, не само што то умногоме зависи од одлука великих сила, већ и зато што сама нема ништа што би је чинило самосвјесним и далековидим актером у креирању властите судбине. Нема јединствено стајалиште, јединствену визију, јединствену одговорност, баш као што нема ни јединствену спољну и унутрашњу политику, заједнички јавни интерес, колективну вољу да опстане у јединству својих различитости.

Паралелно, у таквој атмосфери, Босном и Херцеговином господаре партијашење, криминал и корупција, политички клијентелизам, социјална раслојавања, сузбијање и прогон критичке мисли, кршења људских права и слобода. Иако у њој постоје закони, институције, процедуре, све је компромитовано самовољом појединаца и поданичком, ауторитарном политичком културом, уз потиснуто, понижено, инфантилно цивилно друштво. Ту се налазе и разлози због којих БиХ не испуњава политичке критеријуме за чланство у Европској унији и убраја се међу дефектне, хибридне режиме са коктелом демократије и тоталитаризма. Другим ријечима, институције и ресурси су плијен међупартијског поткусуривања, уставна и законска ограничења се игноришу и исмијавају, одржавају се избори, али је власт немогуће промијенити, опозиција и медији су под контролом и притисцима, некажњено се крше слободе и права појединаца и мањинских група. Као резултат таквог амбијента неизбјежно се увећавају грађански цинизам, неповјерење у институције и сопствене потенцијале, малодушност и песимизам, а онда и јефтина трговина гласовима, мандатима, преконоћне промјене мишљења, масовни одласци у иностранство итд. Ко о томе проговори постаје државни непријатељ, издајник нације, страни плаћеник, сумњиво лице!

Позиција грађанина

Јеретички је и само тематизовање питања статуса грађанина, принципа грађанства и грађанског друштва као главне ознаке политичког идентитета, појединца као носиоца права и политичких слобода, чувара јавног добра, заједничких интереса, контролора, надзорника, независног регулатора, демократске снаге заједнице! У Републици Српској и ФБиХ четврт вијека говори се о свему и свачему, али најмање се води рачуна о томе каква је позиција грађанина, његова перцепција и самоперцепција, каква је његова политичка компетенција, колика морална аутономија. Шта више, ова тема је толико дискредитована и оклеветана у јавној сфери, толико компромитована и злоупотребљавана на различите начине, да је њој неопходно посветити посебну дебату, свакако правећи оштар отклон од термина “грађаниста” као тобожње политичке опције у БиХ, одвећ демаскиране и прочитане политичке подвале или уобразиље. Ријеч је о питањима улоге и статуса грађанина којег бисмо позиционирали у Републици Српској, ФБиХ или пак унутар српске, бошњачке или хрватске политичке заједнице, са амбицијом да уочимо неизграђене грађанске идентитете, неафирмисани статус грађанина, важност и вриједност грађанског активизма у јачању ентитета изнутра, подизање свијести о одговорности, солидарности, националном сабрању, мултикултурализму, политичкој партиципацији, борби против криминала и корупције, јачању институција, чувању јавних интереса итд.

Да. Четврт вијека постдејтонске БиХ прошло је без неопходне демократизације друштва, без политичке (ре)социјализације за живот појединца и заједнице компатибилне демократском политичком уређењу. То понајмање има везе за Дејтонским споразумом, бројем ентитета или адресама надлежности, али и те како се дотиче виталних националних интереса - српског, бошњачког и хрватског народа. Републике Српске, ФБиХ и њених кантона, БиХ као цјелине. И никоме не може да штети. И свима само корист доноси. Свима којима је истински стало до њихових идентитета, народа, република, држава. До родољубља и мултиетничке слоге. До слободе, правде, реда, будућности. До човјека!

Умјесто ревизије Дејтона, можда би требало да размислимо о ревизији свијести! Или је и то издајнички приједлог?

Пише: Ђорђе Вуковић, професор на Факултету политичких наука у Бањалуци

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.