КОЛУМНА: Политички патуљци

Високи представник постоји на основу Анекса 10. Дејтонског мировног споразума - као помоћ, координатор, посредник, медијатор. То је оно што је записано. Супротно јасном и прецизном правном одређењу Анекса 10, временом је од високог представника, а поготово од његове канцеларије ОХР-а, створена монструозна конструкција за онемогућавање сваког унутрашњег договора о опстанку БиХ, а потом и за уништење сваке прилике. Након званичних разговора у Бањалуци, Инцко је у опуштеној атмосфери причао шта је претходило његовом доласку у БиХ, након што је номинован да замијени Мирослава Лајчака, који је (не)очекивано поднио оставку на мјесто високог представника. Било ми је занимљиво гледати Инцкову жовијалност у представљању разговора у Стејт департменту и имитирања Ричарда Холбрука, потом у Москви са замјеником министра иностраних послова, као и да га је аустријски министар спољних послова питао што му је требало да прихвати то мјесто на крају дипломатске каријере. Послије другог састанка коме сам присуствовао замолио сам Милорада Додика да ме убудуће не позива на разговоре са Инцком.

Од свих високих представника, а било их је шест (Карл Билт, Карлос Вестендорп, Волфганг Петрич, Кристијан Шварц Шилинг, Мирослав Лајчак) који су сви заједно на тој дужности били укупно 13 година, задњи и буквално задњи, Валентин Инцко ове године пуни 11 година на, за њега најбољој, функцији на свијету. Одавно је под знаком питања шта ће уопште високи представник у БиХ? Види се да је то најважније Инцку, због личног банковног рачуна, а потом и политичком Сарајеву. Паметни Инцко дозира своје активности тек толико да се не заборави да постоји и да уредно прима неопорезовану зараду од педесетак хиљада марака мјесечно. Појави се на пријемима, искључиво у федералној режији, каже коју о Сребреници, “неуставном 9. јануару”, огрне се фудбалским шалом, бивајући дијелом бошњачког мулти-култи фолклора.

Два пута годишње Инцко подноси извјештај Савјету безбједности Уједињених нација и то је једина дужност из Анекса 10. коју досљедно испуњава, само у погледу форме, а садржина тога нема везе са стварношћу “на терену” у БиХ. Имајући у виду количину лажи која се ваља свјетским медијима као резултат пропагандног стереотипа насталог током грађанског рата у БиХ, Влада Републике Српске је почела 2009. године достављати своје извјештаје Савјету безбједности Уједињених нација о ситуацији у БиХ. Уз сарадњу страних консултаната, ови извјештаји су допринијели да не постоји само бошњачко виђење коме приљежно служи ОХР, за кога су високи представници одавно постали лутке на концу. Након одласка Педија Ешдауна, колонијалног диктатора, ОХР је преузео улогу очувања својих позиција и опстанка на добро плаћеним нерадним мјестима. Корист има језгро у ОХР-у потпомогнуто бошњачким особљем, уз наду да ће ту остати до краја вијека и свијета.

Инцко дијели лекције. Тако у “Независним новинама” од 27. јануара Инцко каже: “Међународна заједница не може и не смије радити посао бх. политичара. То не значи да нисмо спремни да чувамо постигнућа и реформе остварене у постдејтонској фази и спријечимо могуће враћање унатраг.” У двије реченице искочила је истина и глупост. Истина - да међународна заједница преко високих представника и странаца у Уставном суду БиХ није ни могла ни смјела кршити дејтонски Устав БиХ и наметати законе и проширивати уско и стриктно одређену надлежност нивоа БиХ. Глупост - да ће оно што се није смјело ни могло чинити, чувати и спречавати да се укине као неправно и неуставно. Тако је Инцко још једном себи скочио у уста и стомак, али њему је важно да је “посо добар а пара лака”.

Инцко је одавно топ-листа надреалиста. Бошњачко Сарајево га оптужује да је лажни високи представник, јер не ради оно што су прије њега радили криминалци Педи Ешдаун и Волфганг Петрич, кршећи међународни Дејтонски споразум и право. Инцка сарајевска чаршија сваки час тјера “да ради свој посао” - да намеће законе, смјењује, укида, пријети, уцјењује. Он од свега пристаје да буде забринут и да упозорава. Уживио се у разне лажне улоге, па у посљедње вријеме тврди да је Тито. То не чуди, јер сам прије десет година уз молбу да не присуствујем састанцима са њим, као образложење навео да је он подлац и лажов. Ситни. А заправо, Инцко и сарајевски политички круг су патуљци из заборављене земље каквом су је правили странци ево томе већ 25 година. Чекају воз што доћи неће у станицу која се зове међународни интервенционизам. Та станица одавно је расточена одлучним ставом Републике Српске да прихвата дејтонску БиХ, али се не мири са оном коју су насилно створили ОХР и бошњачка политика.

БиХ се неповратно распада у агонији туђих добрих намјера. Политичко Сарајево упорно и агресивно креира и асистира у распаду, покушавајући да у свој филм уведе и НАТО. За разлику од више пута потврђених ставова Народне скупштине Републике Српске о војној неутралности, своје чланство у НАТО-у сваки дан потврђују СДС и ПДП, који се никако не могу опоравити од губитка власти и властитог растакања. Засад су уз СДС и ПДП, у НАТО “унишли” Комшић и Џаферовић. Бакир Изетбеговић вели да БиХ неће у НАТО ако то не жели Република Српска. Чекаће Бакир да се врати његов Младен Иванић и оно што остане од СДС-а.

Све НАТО структуре понављају да поштују различите ставове ентитета о чланству и да ће се о томе разговарати у будућности. Тако и Џејмс Меки, један од високих НАТО функционера, у интервјуу београдском “Данасу” 25. јануара 2020. јасно каже: “Од БиХ смо добили Програм реформи који ћемо користити као основ за нашу сарадњу са том земљом. Од БиХ зависи који ће пут изабрати у будућности. Њихов избор је да ли желе да се учлане у НАТО или не.”

А БиХ се није учланила, јер без Републике Српске и референдума њених грађана нема чланства у НАТО-у. Војна неутралност и демилитаризација су у интересу опстанка БиХ. Можда ће и патуљци једном схватити да се БиХ не може сачувати наметањем само једног виђења рата и само једног националног интереса. Каже пјесма - од намета нема селамета.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.