КОЛУМНА: Опијело Инцковом мандату

Славко Митровић
КОЛУМНА: Опијело Инцковом мандату

Било је то право опијело и опроштај са службовањем Валентина Инцка, задњег високог представника у антидејтонској БиХ. Опијело су одржали амбасадори САД, Велике Британије, Француске, Њемачке, Белгије, Аустрије, на неформалном засједању земаља чланица Савјета безбједности Уједињених нација.

 Било је баш дирљиво колико су подржавали Инцка и ОХР. Као да Дејтонски споразум постоји због Инцка и ОХР-а, а не као основ за изградњу мира и стабилности у БиХ уз поштовање њене уставне структуре са два ентитета и три конститутивна народа.  Како то рече њемачки амбасадор, на опроштају: “Инцку захваљујемо на раду и очувању мира и помирења у различитим сегментима друштва, настављамо подршку вама и вашој канцеларији. Поздрављамо рад Уставног суда БиХ и међународне судије. Њихово искуство је кључно како би се успоставило судство у складу са Дејтоном. Вербални напади и непримјерен језик против суда не смију бити толерисани” додајући да мисли да ће “овај састанак отворити могућност за дијалог о ситуацији у БиХ.” Притом су подржавали  и суверенитет БиХ, што је супротно високом представнику као узурпатору законодавне, извршне и судске власти и страним судијама који заједно са бошњачким судијама то потврђују у Уставном суду БиХ. Супротно је и елементарној логици, али амбасадори не морају говорити логично ни у складу са оним што стварно пише у Дејтонском споразуму. Можда би оно што је изговорио њемачки амбасадор могло проћи да је сада новембар 2000. године, а не већ далека 2020. година. Причати овако након 25 година од неупитног наступа мира оствареног одмах након парафирања Дејтонског споразума још у новембру 1995. године, значи да је све осим мира било неуспјешно. И пропало.

Наступ западних представника у Савјету безбједности био је видљиво усаглашен како по садржини, тезама па чак и по формулацијама, од којих је најважнија да је “успостава ОХР-а била кључна компонента Дејтона”. Прво је то изрекао амерички представник, а онда су то понављали и остали. То што су причали западни амбасадори личило је на крпљење шупљег бурета селотејпом. Још горе што је у питању малигни западни утицај који крши међународно право и најважнији Анекс 4. Дејтонског споразума – Устав БиХ. У том Уставу пише да је БиХ суверена, политички независна и да функционише у складу са владавином права и има слободне и демократске изборе. На тим изборима не учествује високи представник и његова канцеларија ОХР, не учествују ни стране судије које бира предсједник Европског суда за људска права као појединац који такође не учествује на изборима у БиХ, још  мање Управни одбор Савјета за имплементацију мира као самоизабраног тијела самоизабраних земаља и организација. Узгред, тај фамозни Савјет како се самоизабрао, тако се и самоукинуо, јер се задњи пут састао прије 20 година. Тих 20 година су највеће промјене у свијету од завршетка Другог свјетског рата, а господа амбасадори причају причу без основа. Изгледа да нису никад озбиљно ни прочитали Дејтонски споразум и његових 11 проведбених анекса. Изгубљени у преводу у времену и простору. 

Откуд онда право свима њима да и послије 25 пропалих година и даље једу наше вријеме прописујући свима нама у БиХ, какви год да смо, шта морамо и шта је најбоље за нас. Ни сарајевски амерички амбасадор није хтио остати по страни, па поручује да  “бх. грађани и изабрани лидери морају покренути дијалог и постићи широк консензус о уставној реформи” ?!?  

Анекс 10. са Високим представником и ОХР-ом је као и већина других анекса Дејтонског споразума, привременог карактера. Изузетак је Анекс 4. који је Устав БиХ и који није сачињен ни потписан као привремени документ. Анекс 10. јесте, јер како је формулисано на неколико мјеста у Дејтонском споразуму - извјештаји се достављају Високом представнику описаном у Анексу 10. Општег оквирног споразума “све док та канцеларија постоји”, што значи да не мора постојати.

Бошњачке координате

Бошњачку политику одређују три координате:

ПРВА: Алија Изетбеговић и његова Исламска декларација, са изјавом: „Жртвоваћу мир за независну БиХ”. О томе пишу и на бошњачким порталима, у јулу ове године: “Мало ће њих признати да је рат у БиХ отпочео са идејом исламске државе - Исламска Декларација Алије Изетбеговића која је по изјави сина Бакира срж програма СДА, по сваку цијену и по све жртве, а који план се у режији СДА још рационализује и остварује.” За независну прикривено исламску државу, свакако је везано одустајање од Кутиљеровог лисабонског споразума плана по коме би био избјегнут рат, а Муслимани би добили 43% територије БиХ. На наговор америчког амбасадора Цимермана, Алија је одустао од свог потписа на Лисабонском споразуму о БиХ као унији три републике три народа. Да није одустао не би „било рата ни Сребренице”, како је Кутиљеро казивао годинама послије. Алијиној “републици БиХ” није помогло ни признавање од стране других држава ни експресни пријем у Уједињене нације. Заправо, то је био допринос страног фактора распаду БиХ и разбуктавању вишегодишњег грађанског рата у коме су ратовали сви против свих, а Муслимани-Бошњаци су још ратовали и међусобно. Био је то класични грађанско-вјерски рат, а не агресија како упорно и нетачно годинама понавља бошњачка политичка-вјерска и медијска сцена. Бошњачка политика је и данас  на нивоу блиндиране памети како је друго име сарајевског аутизма.

ДРУГА координата  је бошњачки сабор одржан крајем септембра 1993. у Сарајеву на коме је промијењено име народа - умјесто Муслимани, од тада су Бошњаци. Овај сабор је познат још по свједочењу Хакије Мехољића, ратног командира полиције у Сребреници. Тада је Алија Изетбеговић, пред свим учесницима рекао: “Амерички предсједник Клинтон нуди да уђу четници у Сребреницу и изврше покољ пет хиљада Муслимана и биће интервенција НАТО снага на српске положаје”.

ТРЕЋА координата - “геноцид у Сребреници”  је и најважнија за стварање идентитета Бошњака. Агресија, геноцид и етничко чишћење, прокламовани су још у мају 1992. године као одреднице којима ће се руководити СДА и Муслимани у остваривању независности. Зато је Алија још 1993. године у обраћањима и изјавама, најављивао “геноцид у Сребреници”. Западне земље су, ради прања своје савјести за жртве грађанског рата у БиХ, од чега су Бошњаци били најбројнији, сразмјерно учешћу у броју становника мало више него друга два народа, формирале Међународни кривични суд бившу Југославију, познат као Хашки трибунал. Формирао га је Савјет безбједности умјесто Генералне скупштине Уједињених нација чија би то била надлежност. САД  и друге западне земље битно су утицале на његов рад, нетачне оптужнице, пристрасне пресуде и пресуђивање Срба и Хрвата за удружене злочиначке подухвате и командну одговорност, насупрот симболичним казнама за муслиманске злочине. Није тај суд основан ради правде и помирења већ ради продубљивања подјела и вјечне мржње међу народима у БиХ. Најважније пресуде су оне за “геноцид у Сребреници” који је био стријељање ратних заробљеника припадника Армије БиХ и што је још страшније голобрадих младића које су извршили припадници ВРС. Муслиманске жене, дјеца и старци, евакуисани су из Сребренице према Тузли, што поништава конструкцију „геноцида” . Тако је „сребренички геноцид” као бошњачко-западни конструкт заробио Бошњаке и учинио их опсједнутим и неспособним да сагледају и туђе жртве. Истовремено, тај огромни бол онемогућава било какво озбиљно помирење и након 25 година. И Срби и Хрвати имају свој бол, али за злочине које је бошњачка Армија БиХ починила према њима, најчешће се каже: за ове злочине нико није одговарао. У саставу 3. корпуса Армије БиХ била је и јединица муџахедина, миљеници Алије Изетбеговића и Расима Делића,  који су чинећи злочине према српским заробљеницима добро увјежбали  и презентовали на интернету одсијецање глава што сада чине по западној Европи.

Три бошњачке координате везане су дјеловањем западних сила коју оне приказују као помоћ и подршку не само Бошњацима, већ генерално исламском свијету. Евидентно је да се помоћ Бошњацима највише огледала у чињењу дугорочне штете, али ту помоћ-штету трпимо сви у БиХ.  

Бакир – Комшић – Вукота – Бореновић

Очекиване су реакције из Сарајева на дискусије у Савјету безбједности. Бакир Изетбеговић је мудро саопштио да су сви  чули Инцка “и мислим да је много боље да он буде адвокат БиХ него да то радим ја”. Без скривања, тиме по ко зна који пут потврђује да Инцко ради искључиво за бошњачке интересе. За разлику од бошњачког адвоката Инцка, два представника српског и хрватског народа у БиХ са дугогодишњом највећом изборном подршком својих сународника, Милорад Додик и Драган Човић, сваки на свој начин, аргументовано су  указали су на једностраност дјеловања Инцка и ОХР-а. Инцко са ОХР-ом је систематски и успјешно радио на подјелама и нестабилности у БиХ некритички подржавајући само бошњачку страну и интересе.

Послије бурне сједнице Савјета безбједности, сарајевска политичка чаршија славодобитно кличе како су се Додик и Човић обрукали као што вели ситни шибицар из Предсједништва. Није било ни очекивати да бошњачке структуре спознају своје заблуде и кажу странцима - немојте нас више бранити. Узаврели су очекујући да новоизабрани амерички предсједник Џо Бајден прогласи Алију Изетбеговића муслиманским Томасом Џеферсоном, као што је Хашима Тачија оптуженика за најгоре ратне злочине, прогласио косовским Џорџом Вашингтоном. Неће тога бити, иако је тачно да су обојица писали декларације – Џеферсон о америчкој независности, а Алија Исламску. Исто тако очекивано, сарајевске ставове о Додику, подржали су и бивши предсједници пробосанских странака СДС-а и ПДП-а - Вукота Говедарица и Бранислав Бореновић, коме је било мучно гледати како Додик отворено и аргументовано говори о штетности дјеловања Валентина Инцка. Говедарица је преплашено поручио: “Неодговорном политиком Додик изазива ОХР”.

Хрватски интерес или “шутња”

Хрвати имају двије могућности. Да одустану од коначно вјеродостојно  започетог пута заштите својих минималних колективних права. Изборни закон за избор хрватског Хрвата, а не бошњачког Хрвата за члана Предсједништва БиХ. Затим РТВ јавни сервис на хрватском језику, поврат дејтонског принципа непрегласавања у федералном Парламенту и федералној Влади. И  Мостар као стони хрватски град у БиХ, онако као што је Сарајево бошњачки, а Бања Лука српски. Ако се помире са статусом кво, због дреке из Сарајева, уз  опрезни Загреб, који је и сада на клацкалици стани-крени клизећи ка “хрватској шутњи”,  вајкаће се још горе него за одустајање од “ливањског питања”. Све је Загреб, а потом и Хрвати у БиХ, радили што им је Запад тражио. Прикључили су се муслиманском референдуму о независности БиХ, заправо сецесији  од Југославије, потписали Вашингтонски споразум којим су угасили Хрватску Републику Херцег-Босну,  пристали на Дејтонски споразум без гаранција за свој национални статус. Сада чак и Мате Гранић, Туђманов министар спољних послова, каже да Хрватска не би пристала на Дејтонски споразум да је знала да ће се то извргнути у мајоризацију Бошњака над Хрватима у БиХ. Други хрватски пут је трасиран јединством у Хрватском народном сабору који окупља све хрватске странке у БиХ. Наставак зависи од њих, а мање од Загреба који неће имати избора већ да то подржи. Жртвовао их је од почетка кризе, распада и ратова, па и касније, ради своје себичне позиције стварања једнонационалне државе и  евроатланског пута. Тиме је Загреб слао поруку и бошњачким структурама да Хрвате могу не само прегласавати. Тероризам је убиство Леутара, бомбе у Мостару и Витезу, убиство хрватске породице Анђелић на Бадње вече. 

Штеточина и пензионер Инцко

Не бјежи Инцко да се спрда са немоћи Хрвата што им Бошњаци три пута бирају Жељка Комшића за такозваног хрватског члана Предсједништва БиХ. Инцко каже: „Комшић је изабран по истом закону, по истом уставу као господин Човић прије њега. Ништа се није мијењало. Једино што се вјероватно мијењало јесте да више не постоји повјерење у господина Човића.” Фино брутално подсмијевање, да не кажем народску ријеч за то. Иначе, неки Бошњаци се гаде љигавог Комшића и његовог “бошњаклука”, али упорно га бирају без обзира да ли је на листи СДП, ДФ, ПТТ или ОФК.

Инцкова фирма “Високи представник” успјешно послује већ дванаесту  годину и биљежи милионску добит у еврима. И прије њега Педи Ешдаун и Волфганг Петрич су имали своје фирме, дебело зарађивали изводећи разне акробације којима су оправдавали свој криминал у кршењу међународног права, али су  морали бар нешто смишљати. Инцко није,  иако га сарајевска политичка и свака друга чаршија пали на гурање и прозивају што не користи “бонска овлашћења”.  Потцјењују  Инцка, јер он јесте њихов, али није будала.

А што се тиче Валентина, он  ће током следеће године бити склоњен уз ријечи захвалности које је већ изговорио њемачки амбасадор. Нови високи представник није ни потребан, јер тај посао узгред може обављати неко из америчке или британске амбасаде у Сарајеву.  Ионако је Инцку било најважније да буде сагласан са оним што се мисли у тим амбасадама које нису чланице ЕУ. Уз то иде и подилажење политичком Сарајеву као трећи  стубом Инцковог службовања. Уствари, Инцко подваљује Бошњацима, јер се оглашава само у одређеним интервалима да им не би угасио очекивања за кориштењем измишљених бонских овлашћења. Неоглашавањем би изгубио милионски плаћено нерадно мјесто са ништа резултатом. Његов мандат је  штета коју чини свима у БиХ, коме више – коме мање. Инцко очекује и подсвјесно прижељкује да се ријеши бесмисленог звања високог представника, да би могао мирно да троши вишемилионски неопорезовани износ добитка у еврима, а не треба искључити ни друге аранжмане. Још да на одласку наметне бошњачки закон о негирању геноцида, па да га обрадује још која пара.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана