КОЛУМНА Охаеризам и хитлеризам

Милан Благојевић
КОЛУМНА Охаеризам и хитлеризам

Немојте се чудити оваквом наслову текста, а нарочито немојте због наслова одустати од даљег читања текста. Јер, попут живота човјека као јединке која, ради сопствене користи, зна да повлачи паралеле између свог и живота других људских бића у садашњем или неком тренутку из прошлости, тако исто може бити корисно за друштво, народ и државу да упоређује свој садашњи тренутак са догађајима и процесима из прошлости.

Ако ништа друго, може бити од користи и сама спознаја о сличностима између нечега што је било у прошлости и онога што морамо да (пре)живимо и против чега треба да се боримо у садашњости. Једној таквој спознаји посвећен је овај невелики текст.

У јануару далеке 1933. године Адолф Хитлер је положио службену заклетву за канцелара Њемачке. Недуго потом, у марту исте године, успио је да у њемачком парламенту прогура један свој закон. Тај за Хитлера и човјечанство важан и трагичан догађај тицао се законодавног процеса у нацистичкој Њемачкој. Ријеч је о закону који је имао пресудну важност, а звао се Закон о хитном поправљању тјескобе народа и Рајха (Gesetz zur Behebung der Not von Volk und Reich) од 24. марта 1933. године, који је колоквијално називан Законом о овлашћењу. Тим законом Хитлеров Кабинет је добио овлашћење да у наредне четири године доноси законе без парламента, да би 1937. била продужена његова важност, па је тај закон у стварности остао на снази све до капитулације нацистичке Њемачке 1945. године. Чланом 2. Закона о овлашћењу било је прописано да закони које доноси Кабинет могу одступати од тада важећег Вајмарског устава Њемачке, све док се не односе на институционализацију домова њемачког парламента, што је значило да се једино не може мијењати структура тог парламента, коју су чинили Рајхстаг као доњи и Рајхсрат као горњи дом. Таква промјена Хитлеру није ни била потребна, јер иако је Закон о овлашћењу повјерио законодавне надлежности Кабинету као колективној институцији, у пракси је Хитлер самостални вршио те надлежности.

Ауторитарна уставност

Овај облик владања у основној (уџбеничкој) литератури из уставног права назива се тзв. “ауторитарном уставношћу”, којој је својствено негирање једне од основних нормативних функција устава, а то је функција конституционализације државне власти. Та функција се огледа у искључивању самовоље носилаца државне власти, који се уставом потчињавају владавини објективног права, због чега своје послове могу вршити само у границама устава. Уколико пређу те границе, устав својом конституционализујућом функцијом прописује механизме за дјелотворно остваривање не само политичке, већ прије свега правне одговорности таквих носилаца државне власти, и та њихова одговорност се не огледа само у њиховој уставноправној одговорности која се у крајњем испољава у смјени са функције, већ и у одговорности за евентуално учињено кривично дјело уколико су испуњене претпоставке за ту одговорност, прописане уставом и одговарајућим кривичним законом. Та функција устава је напросто збрисана у ауторитарној уставности, којој припада нацистички режим у Њемачкој од 1933. до 1945. године.

Све претходно речено о хитлеризму као Хитлеровој технологији владања неодољиво сличи на оно што се у дејтонској БиХ назива “Бонским овлашћењима високог представника” и из њих произашлом охаеризму, као ауторитарној и тоталитарној технологији владања високог представника у БиХ у протеклих четврт вијека. Казах ово зато што протеклих 25 година овдје кроз охаеризам сви ми свједочимо, а да тога нисмо ни свјесни, повампирењу ауторитарности и тоталитарности, наметањем самовоље високог представника која је и устав и закон у БиХ.

У чему је неодољивост сличности између хитлеризма и охаеризма? Једноставно казано, у начину на који је охаеризам прибавио нешто што правно неосновано назива својим наводним овлашћењима, баш као што је и Хитлер својевремено за себе правно неутемељено приграбио власт у Њемачкој. Наиме, Хитлер је, како је претходно показано, успио да у њемачком парламенту прогура Закон о овлашћењу и да онда, иако тако нешто није било прописано у том закону, елиминише чак и свој Кабинет, те да сам себе као јединку претвори у њемачког законодавца, супротно тада важећем Вајмарском уставу Њемачке. Можемо само замислити какве су игре игране у њемачком парламенту да се такав закон уопште изгласа, иако није било упоришта нити потребе за његово доношење.

Синопсис за представу

Е баш тако, попут хитлеризма, и охаеризам је најприје успио да од тзв. Савјета за примјену мира у БиХ 1997. године прибави тзв. Бонска овлашћења. У том дијелу једина разлика између хитлеризма и охаеризма је у томе што је хитлеризму крила дао њемачки парламент, као уставна институција, док је охаеризам окрилатио уз помоћ Савјета за примјену мира (у даљем тексту: Савјет), као противправне институције чије постојање није дозвољено ниједним извором права, усљед чега Савјет нема право да високом представнику даје икакво овлашћење. Та истина је прави синопсис за снимање филма или позоришне представе о криминалним и трагичним играма које су у децембру 1997. године игране између ОХР-а и Савјета. Знали су и једни и други да Савјет не може дати овлашћење ОХР-у да у БиХ, као сувереној земљи и чланици Уједињених нација, врши било какву власт, а камоли да намеће законе, јер је вршење власти искључиво право државе, а не појединца. Због тога се у синопсису за филм или позоришну представу може замислити дијалог између актера из Савјета и ОХР-а, у којем ови из Савјета кажу онима из ОХР-а: “Па знате да ми као Савјет нисмо прописани ниједним извором права и немамо никаква овлашћења, а БиХ је чланица УН па због свега тога немамо право да вас из ОХР-а овлашћујемо да вршите било какву власт у БиХ, а камоли да напишемо да можете доносити устав и закон у БиХ. Шта предлажете као рјешење? А ови из ОХР-а им одговарају: Биће довољно да ви поздравите нашу намјеру да интерпретирамо Анекс 10 Дејтонског споразума и да напишете да то интерпретирање значи да ОХР може доносити обавезујуће одлуке и мјере, а нама препустите да ваше ријечи - одлуке и мјере ми тумачимо да значе устав и закон”.

Закон о овлашћењу

Тако је, дакле, дошло до тога да Савјет није написао у својим Бонским закључцима да високи представник у БиХ може наметати уставне и законске норме, баш као што ономад ни њемачки парламент у Закону о овлашћењу из 1933. године није прописао право Хитлеру да он сам, као појединац, може доносити законе. Али, као што је Хитлер својевремено прибјегао злоупотреби, тиме што је “протумачио” да Закон о овлашћењу наводно значи да он сам, а не његов канцеларски Кабинет, може да доноси законе, тако су и високи представници (Вестендорп, Петрич, Ешдаун, Шварц-Шилинг, Лајчак, Инцко) злоупотријебили свој положај тиме што су нам наметали уставне амандмане и законе, као и бројне друге противправне акте, супротно Повељи Уједињених нација и свим осталим изворима међународног права, те супротно свим анексима Дејтонског споразума, укључујући и Устав БиХ.

Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана