КОЛУМНА: Месићев бијег од небитности

Потребно је бити маштовит па замислити да усред националне политичке и идеолошке кризе која се догађа у Америци, суочавајући се са бројним и често насилним нередима, пандемијом, економским играријама са Кином и увијек натегнутим односима са Русијом, у току транзиционог периода између два предсједника неко од сарадника жустро прекине састанак и пред Бајдена стави писмо очигледно забринутог господина Месића.

Међутим, наравно да то није поента. Јасно је да су очекивања таква да ће промјеном на челу Америке значајнији простор добити онај дио америчког естаблишмента који заговара агресивније методе у својим спољнополитичким интервенцијама и стратегијама. Зна то врло добро и осјећа и сарајевска јавност, која је не само свесрдно јавно подржавала Бајдена него су и активно лобирали у његову корист код своје емиграције. У ту сврху су, након избора, алармирани и упитани за мишљење сви савезници и телали идеје унитаристичке БиХ како би се у јавности створила атмосфера неминовности промјене устава и уређења БиХ. Са друге стране, таква атмосфера требало би да отвори простор и направи медијску припрему за структуре које сам споменуо раније да искористе повољне прилике у Вашингтону како би дубље пенетрирали у унутрашња питања БиХ и престројили државу онако како то одговара бошњачкој политичкој елити, а која ће заузврат понудити безграничну лојалност и проточност воље америчких интереса кроз своје институције. То није никакав нови рецепт, није ништа што већ раније нисмо видјели, покушај државе зване Косово* дословно функционише по том принципу.

Голи интереси

Наивно је и дјетињасто очекивати било какву принципијелност када је међунационална и међународна политика у питању, ту нема Бога нема ни правде, постоје само голи интереси и сила која стоји иза њих. Велике империје, односно њихове спољне стратегије никада не зависе у значајној мјери од унутрашњих прилика током свог историјског трајања. Углавном су разлике у финесама. Али када говоримо о систему великих бројева, за нас на периферији свјетске политике и те финесе могу бити од пресудног значаја. Нико не може порећи да је за вријеме Доналда Трампа било много више простора за унутрашњи дијалог на западном Балкану. Црна Гора је конкретан примјер.

Што се тиче проатлантских групација на Балкану смјена власти у Вашингтону долази у веома важном тренутку, будући да су догађаји у Црној Гори прошлог љета узбуркали духове у цијелој регији. Пораз Мила Ђукановића, ако је судити по реакцијама у медијима, заболио је Сарајево и атлантисте у Србији више него њега самог. Дритан Абазовић, који у Црној Гори прича и заступа скоро па исто оно што начелно говоре и либерали у Србији, преко ноћи је постао најгори могући четник и протагониста идеје Велике Србије. Разлика између њих и Дритана је у томе што Дритан изгледа заиста мисли оно што говори, па тако и ради (да ли је то што мисли и ради погрешно или не - то је већ друга тема), док се српски либерали своде на “фондашење” и борбу за грантове, измишљајући проблеме и тамо гдје их нема, прилагођавајући их ономе што донатор жели да чује.

У Сарајеву такође знају да је од пресудног значаја да се одржи и појача прича о Републици Српској и Србима у БиХ као бастиону “малигног руског утицаја” на Балкану, што је апсурдно само по себи, будући да Русија није имала никакве интервенције нити спољнополитичке захтјеве од БиХ. Све што је Република Српска радила у претходном периоду резултат је искључиво воље њених грађана и општег интереса Срба у БиХ. Руси су народ са којим постоје сентименталне и културолошке везе, и да се не лажемо, наравно да постоје и политичке, али оне се ни по чему не могу одредити као “малигне”. Цртајући мету на челу Републике Српске лакше ће придобити америчке интервенционисте да посегну за силом и инсистирају на промјени унутрашњег уређења БиХ - а све под плаштом промјена и нефункционалности државе. Због тога се и дигао читав оркестар да се одсвира балада о нефункционалној држави и једноставном рјешењу за њен убрзан развој - стрпати све у један лонац. Нажалост, рецепт опробан, лош и несварив. Ко не вјерује, нека пита Бењамина Калаја.

Црвена линија

Међутим, да не би прогнозе изгледале овако црно као да ништа не зависи од нас, мора се истаћи и да у свему томе “има и наша ставка”, дакле о судбини БиХ питамо се и ми као један од два равноправна ентитета. Од суштинске важности је да се постигне максимална кохерентност на нашој политичкој сцени када је ријеч о стварима које се тичу очувања аутономије и надлежности. Зрелост или незрелост политичке културе може се видјети, између осталог, и у томе да ли знамо задржати унутрашње разлике и ривалитете а при том остати јединствени у наступу према другима. Могуће је задржати и разлике и достојанство, упркос томе што има појединаца који то не могу разумјети. Веома битну улогу у том процесу играју и медији, односно сви људи који на овај или онај начин утичу на креирање јавног мњења, кроз стварање оквира у којем се неће свака сарадња тумачити као слабост.

Откуд сад у свему томе Стјепан Месић? Зашто је за било кога данас релевантно шта он има да каже, а камоли зашто пише предсједнику САД? Од идеје да се прекопава Јасеновац и ревидира историја до идеје о насилном стварању грађанске БиХ танка је линија. Управо по тој линији плеше и Стјепан Месић, као Аска пред вуком, бјежећи од пакла небитности. Месић има своју улогу да оно мало препознатљивости што му је остало стави у службу једне велике стратегије (за коју не можемо рећи да је сама по себи планирана, али се подразумијева за све актере у сарајевској јавности) и ту се његов посао завршава. Знамо да се политичари тешко одвикавају од пажње. Политичка смрт и одсуство из јавности је за њих неријетко исто што и физичка смрт. Није немогуће и да му се омакне и неки савјетнички ангажман, мотиви су шаролики.

Али ево све и да се направимо луди па узмемо као чињеницу да господина Месића брине једино мир у свијету и поштовање грађанских права у БиХ, остаје нејасно зашто своје хуманистичке идеале чува само за БиХ, зашто би грађани Белгије или Швајцарске били ускраћени за његове идеје о уређењу државе? Зашто да се дијеле кад је боље да све буде централизовано? Не би било лоше да је у писмо Бајдену уметнуо и мисао о укидању савезних држава у самој Америци. Зашто да плаћају толику администрацију и подгријавају подјеле међу грађанима, кад могу сви живјети у једној федералној јединици - Уједињеној држави Америка? Волио бих да видим господина Месића како ће се ушетати у двориште неког ранчера у Тексасу и увјеравати га како да уреди своју државу и подреди све бирократама у Вашингтону. Биће срећан ако га ноге послуже више од памети па да утекне зрневљу из сачмарице.

Професор Роберт Хејден је у тексту који је недавно објавио у америчком часопису Национални интерес, између осталог, написао и једну добру реченицу - БиХ није оваква каква јесте захваљујући Дејтону, него је Дејтон овакав због природе друштва БиХ. То је кључна теза коју наше комшије по сваку цијену желе изврнути наопачке, па тако и господин Месић.

Поента је дакле у томе што се федерализам и конфедерализам, као једни од стубова консоцијативне демократије, само у случају БиХ представљају као црно зло и кочница за развој, док то сасвим добро функционише у свим другим земљама које имају сличне проблеме и дијагнозу као ми овдје. Једни то раде из незнања, други по инерцији, а трећи свјесно, али за све њих одговор са наше стране увијек мора бити исти. Дејтон је црвена линија, а иза тога не може. На то имамо право, а ако сила проговори, онда нам право и не помаже много. Међутим, то је за нас већ одавно познат терен.

(Аутор је дипломирани политиколог)

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.