КОЛУМНА: Косово и поуке историје

Љубодраг Димић
КОЛУМНА: Косово и поуке историје

Историчари знају да је политика која се води на кратак рок, “на парче” и без плана, уз уцене, ултиматуме и наметнута решења, најчешће штетна, а резултати који се тако постижу изнуђени и краткорочни. Историја нас, такође, учи да често и “замрзавање” конфликата не даје очекивани резултат.

Морамо бити свесни да Албанци 140 година, почев од Берлинског конгреса из 1878. до данас, упорно “раде” на реализацији пројекта о великој Албанији и да је сада потребно да и Срби, са подједнаком истрајношћу и енергијом, раде на обесмишљавању те идеје. Другим речима, треба дипломатским средствима, у центрима који креирају светску политику, саопштити и изборити се за подршку ставовима српске стране, дефинисати српске интересе, указати на погубне последице постојећих решења, подстаћи критичко преиспитивање свега учињеног, те са великим дипломатским умећем представити своје интересе као интересе великих сила.

Целокупна историја 20. века показује да је простор на коме живи српски народ важан за велике силе, да су на њему перманентно присутне. Та борба најдиректније оставља траг на “унутрашња кретања”. Отуда је дијалог са великим силама нужан, али је истовремено и прилика да се на местима где се креира светска политика и доносе далекосежне одлуке саопшти и сопствено мишљење. Тиме се постаје субјект у светској политици. 

Дестабилизација

Сматрам важним да укажем и на следеће. Идеја о великој Албанији данас је једина балканска “мегало идеја” која се реализује уз подршку САД и ЕУ. Албанске политичке елите су у континуитету дугом 140 година тражиле и налазиле кредиторе идеје о великој Албанији међу великим европским силама, најчешће сучељених интереса и заинтересованих за Балкан - Османско царство, Хабзбуршка монархија, Италија, Трећи рајх, Совјетски Савез, Кина, САД и ЕУ.

Са сигурношћу можемо рећи да се албанска политичка елита неће добровољно одрећи ове идеје. Тако размишљајући, сваки пристанак на признање самопрокламоване државе Косово истовремено ће отворити питање других делова Србије, али и других балканских држава. О томе говоре “Платформа за решавање албанског националног питања” коју је октобра 1998. објавила Академија наука у Тирани и “Платформа о природној Албанији” из 2009.

Могућност за сталну дестабилизацију Србије је несумњива. При том напомињем да је границе између српске државе и Албаније одредила међународна заједница и да би свако пристајање на “нову границу” потенцијално пружало могућност да она, уз благонаклон однос Запада према Албанцима, буде повучена знатно северније, источније и западније, рецимо код Ниша или Крушевца уз запоседање Санџака и целог копаоничког простора.

Подсећам и да део великоалбанског програма заговара “свети рат” против хришћана, тако да постоји реална могућност да заговорници великоалбанске идеје, у наредној фази, свог покровитеља пронађу унутар оних снага које заговарају радикални ислам и формирање калифата. Скренућу пажњу и на чињеницу да су највећи погроми и исељавања Срба на КиМ били везани за периоде анархије - време Албанске лиге 1878-1981, Пећке лиге 1899, балканских ратова и Првог светског рата, Другог светског рата, албанских побуна и немира из 1969. или 1981, НАТО бомбардовања и рата на КиМ 1998. У тим временима мењана је демографска слика простора, а српски народ доживљавао егзодус. То нас упућује на закључак да перманентним преговорима, уз стално алармирање “међународне заједнице”, треба избећи и спречити ситуације које провоцирају хаос, јер се тада реализују идеје о чистом етничком простору.

Косово се никада није бранило само на том простору, већ у центрима моћи који одлучују о судбини Балкана. То српској дипломатији и науци одређује важан задатак за будућност. Свесни смо да је подршка идеји о великој Албанији мотивисана конкретним интересима држава запада и ирационалним страхом од панславизма (Русије). Потенцијал русофобије уграђен је у идеју о великој Албанији. Он ће, вероватно, бити веома експлоатисан од стране албанске политичке елите и “међународне заједнице” у притисцима на Србију. То на сваки начин треба дипломатски предупредити. И чињеница да Србија има добре односе са Кином и да преко њене територије “прелази” пројектовани “Пут свиле” вероватно ће бити злоупотребљавана у политици Европе према конфликту Срба и Албанаца на Балкану.

Дијалог

С друге стране, површна сазнања која имамо из медија говоре нам о неуспеху мисије “међународне заједнице” на КиМ. Основни циљ присуства, остваривање “позитивног мира”, није остварено. Масовнија комуникација међу грађанима различитих етничких група не постоји. Међусобно поверење није успостављено. Финансијска улагања нису обезбедила економски напредак, али су повећала корупцију, којој нису одолели ни чланови међународне мисије. Разлози нетрпељивости нису умањени. Демократски поредак није успостављен. Злочини нису расветљени и процесуирани. Страх и даље обузима целокупно неалбанско становништво. Процес повратка избеглица се омета и административним мерама и неформалним поступцима албанског становништва. Власници имовине из редова српског народа нису у прилици да је поврате. Страни фактор еболира ратне злочинце и употребљава их у складу са својим политичким циљевима. Имплементација договореног у Бриселу није реализована са албанске стране. Заједница српских општина није формирана. Присуство Срба у државним институцијама још увек има декоративни карактер. Албанска страна северни део КиМ сматра делом “Републике Косово”, док Срби одбацују косовску независност.

Наведене чињенице нас не охрабрују у уверењу да би признање једнострано проглашене државе Косово могло да промени било шта од наведеног. За промену постојећег стања потребно је много више од обећања и непоузданих гаранција - за почетак, одрицање од идеје о великој Албанији и терора као начина постизања политичких циљева. Мишљења сам да дијалог треба наставити, али му и лагано, у мери у којој је то могуће и реално,  наметнути услове, теме и темпо који Србији и краткорочно и дугорочно више одговара. Косово не треба признати. То не значи да се треба супротстављати ставовима Запада, али ни да треба нерационално попуштати под уценама истог тог Запада. По мом мишљењу, треба пажљиво процењивати ситуацију и своје интересе уклапати у интересе водећих држава света. Оне који одлучују треба убедити да ми штитимо њихове интересе у овом делу Европе. Време ће, надам се, донети повољнију историјску ситуацију у којој ће Србија, економски јача, модернија, ослобођена од наметнутих хипотека, моћи да решава постојеће проблеме на међународном плану. Рађање биполарног света то наговештава.

Љубодраг Димић, члан Српске академије наука и уметности

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана