КОЛУМНА: Хипокризија Трибунала у Хагу

Милан Благојевић
КОЛУМНА: Хипокризија Трибунала у Хагу

Након изрицања другостепене пресуде генералу Ратку Младићу вријеме је за свођење рачуна о Трибуналу у Хагу, за извођење општих судова и закључака о њему. Ако бисмо те судове и закључке сажели у само неколико ријечи, које би изразиле саму суштину овог конструкта Запада, биле би то ријечи које стоје у наслову овог текста. Дакле, хипокризија Трибунала у Хагу.

У најопштијем смислу хипокризија или дволичност представља не само људску особину него и особину која, како ћемо видјети у наставку, може бити својствена и институцији да у својим јавним наступима наводи како се држи појединих стандарда или других карактеристика као неспорних вриједности, али их у стварности не само крши него их разграђује и уништава.

Све је, али баш све, плод хипокризије када је ријеч о Трибуналу у Хагу. Почећу од самог чина његовог стварања који је противправан, а јавности се све вријеме о томе говори сасвим супротно. Наиме, Трибунал за бившу Југославију створио је Савјет безбједности Уједињених нација (СБ УН), кршећи Повељу Уједињених нација. Ниједном нормом тог врховног општег правног акта УН није дато право СБ УН да оснива међународне судове било којим поводом, па ни када СБ УН врши своје функције очувања свјетског мира према Поглављу VII Повеље УН. Чак ни Генерална скупштина УН нема то право, јер Повеља УН га ни њој није дала. Ово стога што се, сагласно међународном праву, судови оснивају одговарајућим међународним уговорима које закључују државе потписнице тих уговора, на који начин је основан и стални Међународни кривични суд, за који су државе његове чланице усвојиле Римски статут.

С обзиром на то да је створен на противправан начин, не чуди нелегалан рад Трибунала у Хагу, кроз стварање противправних конструкција каква је тзв. удружени злочиначки подухват, затим тзв. пресуђене чињенице или правно недозвољена ретроактивна примјена инкриминације злочини против човјечности.

Пошаст

Једна од најважнијих противправности је она звана удружени злочиначки подухват. Ту конструкцију не прописује ниједан извор међународног права, па ни Статут Трибунала у Хагу, нити је прихваћена у данас важећем Римском статуту Међународног кривичног суда. А није могла бити прихваћена у том статуту, као првој свјетској кодификацији међународног кривичног права, управо због њене правне и моралне изопачености, усљед чега се ради о правој пошасти. Та пошаст је створена искључиво самовољом Тужилаштва и судећих вијећа Трибунала у Хагу. Са њом је почело у предмету “Тужилаштво против Душка Тадића”, за шта је нарочито важна пресуда жалбеног вијећа у том случају од 15. јула 1999. године. Наравно, да би судско вијеће могло да створи такву конструкцију било је неопходно да је најприје осмисли Тужилаштво Трибунала у Хагу и да је произвољно унесе у своју оптужницу, што је оно и учинило. Након што су му у том случају ударени темељи, тзв. удружени злочиначки подухват се могао примјењивати у предметима који су за Запад и НАТО били најважнији, а то су предмети против др Радована Караџића и генерала Ратка Младића. За сваку од пресуда у тим предметима суштина је иста. Она се своди на голе, ниједним доказом потврђене тврдње да су оптужени наводно “били укључени и да су активно промовисали стварање паралелних државних, војних, полицијских и политичких структура”, те да су те наводно паралелне структуре, а то значи цијела Република Српска, јер државне, војне, полицијске и политичке структуре (Влада и Народна скупштина) нису ништа друго до сама Република Српска, биле креиране да би наводно “омогућиле ширење циљева општег удруженог злочиначког подухвата да се трајно уклоне босански муслимани и босански Хрвати”. На овај начин Трибунал у Хагу је правно неутемељено износио у својим пресудама да су државни органи Републике Српске (њена Народна скупштина, Влада, МУП, Војска Републике Српске - ВРС) наводно злочиначки. Само помоћу ове противправне конструкције Тужилаштво и судећа вијећа Трибунала у Хагу могли су оптужити и осудити, рецимо, др Радована Караџића и генерала Ратка Младића, за извршена појединачна убиства, разбојништва и друга кривична дјела иако ниједан од њих нема било какве везе са тим, нити уопште зна да су се догодили и ко је њихов извршилац, а ко жртва. Е, али онда тужилац и судско вијеће смисле унутар те нелегалне конструкције морбидну идеју да су оптужени, наводно креиравши подухват протјеривања босанских муслимана и Хрвата, знали, односно за њих је било природна и предвидива посљедица да ће се десити такви појединачни догађаји да тамо неки њима непознати Србин у мјесту стотину километара удаљеном од њих убије муслимана, па су оптужени одговорни за сваки од таквих њима непознатих догађаја.

“Ја сам Јевреј”

Овакве правне морбидности створене су, дакле, у пракси Трибунала у Хагу и примјењиване у предметима против оптужених Срба из Републике Српске, чиме је пресуђивано не само тим појединцима него и Републици Српској. И на крају свега тога, у Резидуалном механизму Трибунала у Хагу у поступку издржавања затворских казни лица српске националности која су осуђена због те противправне конструкције, од њих се у суштини тражи да изразе кајање за то, што је услов да би им био одобрен условни отпуст. Другим ријечима, иако су та лица у поступку до доношења пресуде негирала извршење дјела која су им стављена на терет и негирала постојање тзв. удруженог злочиначког подухвата, сада, ако хоће да им се одобри условни отпуст, треба не само да издрже двије трећине казне него и да још изразе кајање за ту противправну конструкцију како би тиме доказали да су се “успјешно рехабилитовали”. Уколико то не учине, предсједавајући Резидуалног механизма одбија њихов захтјев, као у случају Радослава Брђанина, уз “образложење” да “није показао да је успјешно рехабилитован”.

Зато је лицемјерно када Трибунал у Хагу, као и његов Резидуални механизам, говоре о томе да се руководе владавином права. Ту њихову хипокризију напросто разбијају све претходно изложене чињенице, као и оно што слиједи у наставку.

С обзиром на такву морбидну суштину тзв. удруженог злочиначког подухвата, не чуди што је Трибунал прибјегао још једној таквој конструкцији. Ради се о тзв. пресуђеним чињеницама, то јест наводним чињеницама које су као такве утврђене у ранијим пресудама Трибунала у Хагу. Једној таквој (квази)чињеници, оној о наводном плану Републике Српске и њених органа и институција о наводном “ширењу циљева општег удруженог злочиначког подухвата да се трајно уклоне босански муслимани и босански Хрвати”, обилато је прибјегавао Трибунал у Хагу у свим својим предметима против оптужених лица из политичког и војног руководства Републике Српске. У пракси је то значило да, ако је трибунал у неком ранијем предмету, у пресуди против сасвим другог оптуженог, рекао да постоји наводни удружени злочиначки подухват, онда се то у предмету против наредног оптуженог политичког или војног руководиоца Републике Српске више не треба утврђивати, већ се узима и свима намеће као пресуђено.

Са оваквом праксом наставио је Суд БиХ у својим предметима против оптужених лица српске националности. Од бројних таквих примјера овдје наводим правноснажну пресуду у предмету тог суда број Х-КР-08/549-2 од 10.9.2009. године којом је оптужени оглашен кривим да је “у својству резервног милиционера свјесно и вољно учествовао у удруженом злочиначком подухвату цивилних и војних власти општине Приједор, с циљем прогона особа бошњачке и хрватске националности и вршења злочина над њима”. Да правна и општељудска трагедија буду веће, све ово се каже у поменутој пресуди иако Кривичним законом БиХ није уопште прописана инкриминација удруженог злочиначког подухвата, што значи да је Суд БиХ том пресудом оптуженог огласио кривим за нешто што домаћим законом није прописано као кривично дјело.

Суд БиХ у својој пракси крши и начело забране ретроактивне примјене кривичног закона. Он то чини у предметима против оптужених припадника МУП-а и ВРС осуђујући их за кривично дјело злочини против човјечности иако је обавеза прописивања ове инкриминације код нас настала тек у марту 2002. године, када је објављена одлука Предсједништва БиХ о ратификацији Римског статута Међународног кривичног суда којим је прописано то кривично дјело. Упркос томе, Суд БиХ неуставно ретроактивно примјењује ту инкриминацију у својој пракси и на догађаје који су се десили током грађанског рата у БиХ, тј. знатно прије 2002. године, што чини јер је то исто прије њега на противправан начин чинио и Трибунал у Хагу у својим предметима.

За крај ове кратке ретроспекције хипокризије Трибунала у Хагу оставио сам догађаје у Сребреници из јула 1995. године, које је Трибунал у Хагу правно неосновано оквалификовао као геноцид, иако докази изведени пред њим указују да се не ради о геноциду, већ о ратном злочину против ратних заробљеника. Сигурно најбоља анализа те неистине долази из самог Трибунала у Хагу, из уста и пера његове судије Приске Матимбе Нијамбе. Она је у два наврата, најприје у предмету против генерала Здравка Толимира, а затим и прије неки дан у предмету против генерала Ратка Младића, у свом издвојеном неслажућем мишљењу савршено аргументовано указала да није било присилног премјештања босанских муслимана из Сребренице нити је у том правцу постојао наводни удружени злочиначки подухват било ког органа или институције Републике Српске. Када је ријеч о смртно страдалима, судија Нијамбе исправно указује да је претресно вијеће у својој пресуди против генерала Младића пропустило да утврди ко су биле жртве стријељања, а ко је погинуо у борби приликом пробоја муслиманске војне колоне. Указавши на ове пропусте, судија Нијамбе је с правом указала и на пропуст претресног вијећа које се у том погледу опет ослонило на тзв. пресуђене чињенице како би по сваку цијену установило да су сви смртно страдали наводно били жртве злочина и да су сви наводно били цивили, чиме је пало у сопствену противрјечност јер је и само утврдило да је муслиманска војна колона имала борбене губитке. Изостанак такве анализе у првостепеној пресуди је, како је с правом закључила судија Нијамбе у параграфу 735, имао за посљедицу да је пропуштено да се утврди стваран број жртава и њихова веза са било којим злочином, а камоли геноцидом.

Међутим, неистину која се о догађајима у Сребреници жели наметнути из Трибунала у Хагу не разобличује само судија тог суда Приска Матимба Нијамбе. Њу разобличује и документ какав је Извјештај Независне међународне комисије за истраживање страдања свих народа у сребреничкој регији у периоду 1992 - 1995, који је представљен 11. јуна ове године. Ријечи господина Гидеона Грајфа, свјетски познатог стручњака за ова питања који је предсједник наведене комисије, напросто одзвањају, разбијајући тиме и хипокризију Трибунала у Хагу у вези са догађајима у Сребреници из јула 1995. године. Јер, и тиме завршавам, господин Грајф је гостујући 11. јуна 2021. године на РТРС-у рекао: “Ја сам Јевреј, знам шта значи геноцид. Припадам народу који је био жртва тоталног геноцида у историји људске врсте. Нико ми не треба говорити шта је то геноцид. Овај догађај није био геноцид. Не уопште, доказали смо то, не кажем то зато што ми тако мислимо, него зато што смо доказали да није био геноцид и да се не може звати геноцидом”.

Милан Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана