Јосип Грубеша, министар правде БиХ, за “Глас Српске”: Мектић не зна да и не постоји “државни удар”

ГЛАС: БиХ потреса криза у вези са доласком већег таласа илегалних миграната, а Савјет министара БиХ је о томе расправљао на посљедњој сједници. Да ли су донесене икакве одлуке којима је јасно речено на које локације ће бити смјештени мигранти?

ГРУБЕША: Вјерујте да сам био изненађен потезом министра безбједности БиХ Драгана Мектића када је покушао аутобусима пребацити мигранте у Херцеговачко-неретвански кантон (ХНК) и када је поступање овлаштених службеника ХНК окарактерисао као “државни удар”. Савјет министара БиХ није и не може одлучивати гдје ће мигранти и азиланти бити смјештени. Министар Мектић је Савјету министара БиХ презентовао информацију с приједлогом мјера које треба хитно предузети с фокусом на илегалне мигранте и пропусност границе, прије свега са источним сусједима БиХ. Тим приједлогом мјера је предложен начин превазилажења тренутних проблема. То је разматрано на сједници Савјета министара и закључено да акциони план који је доставио министар Мектић може бити даље разматран на надлежном тијелу као нацрт. Значи, о доношењу одлука на основу те тачке дневног реда није било говора.

ГЛАС: Како коментаришете Мектићеве потезе који су услиједили након блокаде уласка аутобуса са мигрантима у ХНК коју је он назвао државним ударом?

ГРУБЕША: Треба ли поново да наглашавам да не постоји прописано кривично дјело “државни удар”? Ради се више о народном термину који нема правно упориште у нашем систему. Не треба ни да говорим да се чак ни према увријеженом схватању овог колоквијалног термина он не може примијенити на законито поступање овлаштених службеника ХНК. Недостојно је једног министра да у оваквој ситуацији користи колоквијалне, али неуставне термине којима карактерише поступање уставних структура ХНК. То се посебно односи на државног министра који је у конкретној ситуацији требало да искористи свој статус координатора и ову, иако неодобрену, акцију пребацивања миграната изведе на пуно прихватљивији начин. Министар Мектић, као ни било који други министар у БиХ, не би смио позивати Тужилаштво БиХ да ради свој посао и пријетити законитим органима кантона, већ се понашати као дипломата и проблеме рјешавати политички коректно.

ГЛАС: Још нису усвојене измјене Закона о кривичном поступку. Ви сте имали свој приједлог, који није никада ни разматран на сједници Савјета министара. Како то коментаришете?

ГРУБЕША: Неозбиљно је од Савјета министара БиХ да ни не разматра нацрт закона који предлаже Министарство правде као овлаштени предлагач. Залажем се за то да аргументовано разговарамо о предностима и евентуалним недостацима мог нацрта закона, али нисам за гурање прописа на мишиће и игнорисање овлаштених институција када то некоме одговара. Нацрт који сам спреман бранити продукт је радне групе састављане од стручњака институција свих нивоа власти у БиХ, али изгледа да институције власти са свих нивоа за неке нису довољно стручне па су очигледно тражили друге “стручњаке” са прихватљивим мишљењем.

ГЛАС: Шта ће се догодити уколико Уставни суд БиХ стави ван снаге одредбе постојећег закона које је прогласио неуставним?

ГРУБЕША: Истражни органи ће морати користити друге видове доказивања, што ће бити тешко за проневјеру и превару у служби, али то је свакако СДА избацила из свог приједлога закона.

Непотребно дуго прислушкивање

ГЛАС: Савјет министара БиХ је усвојио измјене Закона о Обавјештајно-безбједносној агенцији (ОБА) БиХ и упутио их у Парламент БиХ. Тим приједлогом се прописује да посебне истражне радње могу трајати 48 плус 48 мјесеци. Како коментаришете тај приједлог и да ли ће тиме бити спроведена одлука Уставног суда БиХ?

ГРУБЕША: Кориштење ових мјера захтијева ресурсе и усмјеравање пажње особља које није неограничено. Кориштење мјера у периоду од осам година против истих особа не може бити ефикасно и економично, а посебно не може користити за заштиту грађана у борби против најтежих облика криминалитета. Особу која понашањем у периоду од максимално четири године не покаже криминалне радње које захтијевају да се њеним понашањем баве друге институције и правосуђе, није оправдано пратити још четири године. Са оперативне стране је сасвим довољно да посебне истражне радње од стране ОБА буду вршене двије године, а у изузетним случајевима још двије. Ако протеком тог рока не буде пронађен доказ да се особом или групом особа треба бавити правосуђе, ресурси и особље треба да се баве другим пријетњама. Надаље, ако узмемо у обзир одлуку Уставног суда у смислу одредаба Закона о кривичном поступку, јасно је да је интенција била да се разграничи трајање сваке од мјера према врсти кривичног дјела, што је овдје у потпуности изостављено.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.