Иво Голдштајн, историчар: Цијела Европа се бори са ревизионизмом
О Јасеновцу мора да се говори. Лично сам емоционално и породично везан за Јасеновац, али никоме то не желим да набијам на нос. Међутим, не могу као професор и истраживач занемарити чињеницу да се тај Јасеновац мора видјети у ширем контексту у једној групи питања која омогућава да се културе сјећања приближавају и мире, а не да доприносе даљем међусобном антагонизирању.
Рекао је ово у интервјуу за “Глас Српске” историчар из Загреба Иво Голдштајн. Аутор је више од 20 књига о историји средњег вијека, историји Јевреја, али и о Другом свјетском рату, а 2018. године објавио је књигу “Јасеновац” која је доживјела и српско издање. По питању Јасеновца наилазио је на бројне критике, како од Хрвата, тако и од Срба. Заступа став који је између максималистичких тврдњи о броју страдалих и ревизионистичког приступа који ово мјесто трагедије описује само као радни логор. Због тога није био по вољи нити једној страни, али ријетко ко је успио да га аргументовано оспори.
ГЛАС: Претходних година обиљежавања годишњице пробоја из Јасеновца су изазивали бројне подјеле у Хрватској. Каква је атмосфера ове године?
ГОЛДШТАЈН: Што се тиче Јасеновца, ситуација је остала иста. Комеморација је тек врх санте леда. Много се тога ту наталожило, премного за један кратак интервју.
ГЛАС: Посљедњих година бројни су инциденати у којима доминира усташка симболика, а посљедњи је прослава годишњице оснивања злочиначке НДХ у Сплиту. Може ли се рећи да се у Хрватској повампирило усташтво?
ГОЛДШТАЈН: Не, то свакако не. Ја бих рекао да је ово у Сплиту изоловани инцидент. Не знам да ли се игдје у Хрватској догодило нешто слично. Тим више је парадокс што се то догађа у Сплиту који је 1941. године постао дио Италије. Та 80. годишњица је обиљежена тако да је у различитим медијима објављено неколико чланака с јасном антифашистичком поруком. Ја сам раније дао један дужи интервју објављен под насловом “Усташе нису никакви представници хрватског народа, а НДХ је била, не само злочиначка, него и издајничка творевина”.
ГЛАС: Раније сте изјавили да је Андреј Пленковић “бриселски ђак”, али да је недовољно оштар ка овим инцидентима. Је ли њихово некажњавање највећи проблем?
ГОЛДШТАЈН: Хрватска се бори са ревизионизмом. То је, нажалост, нешто што се дешавало и деведесетих година. Онда се мало смирило, а од 2015. године се из различитих разлога опет интензивирало. Ја бих рекао да је то карактеристика, не само Хрватске, него шире регије, па и Европе.
ГЛАС: Али Хрватска је дио Европске уније и НАТО гдје је то неприхватљиво.
ГОЛДШТАЈН: То је закон спојених посуда. Иако смо чланица НАТО и ЕУ, на простору бивше Југославије везани смо у једну заједничку историјску меморију са Србијом и БиХ. У вријеме социјалистичке Југославије она је била генерално прихватљива у смислу антифашистичке оријентације. Али, у појединим дијеловима није била баш посве досљедна, те се није могла суочити с неким неугодним и трауматичним епизодама. Нажалост, након 1990. ситуација се додатно закомпликовала. Културе сјећања свих народа и држава су сада оптерећене новим ратовима. Политичке елите у протеклих четврт вијека нису успјеле успоставити дијалог којим би се бар постигло да те различите културе сјећања, у најмању руку, не служе за даљу радикализацију и антагонизирање народа и држава.
ГЛАС: Како коментаришете све чешће минимизирање злочина почињених у вријеме НДХ?
ГОЛДШТАЈН: Негирање геноцида и свакаквих грозота имате и дан-данас. То није ексклузивни феномен у Хрватској, већ и у другим земљама бивше Југославије. Док год преовладава став “сви други су криви, само ја праведан”, неће бити добро ни за кога.
Сарадња
ГЛАС: Уколико Вас Лордан Зафрановић позове да сарађујете на филму “Дјеца Козаре”, да ли бисте прихватили позив?
ГОЛДШТАЈН: Ми смо се се то начелно и договорили, али не знам у овим условима да ли ће то бити могуће и да ли ће Лордан уопште радити филм. Али, ако ће ме позвати, ја ћу му се радо придружити.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
