ИДЕ ГАС Влажна плијесан рушевина

“Што је рат са Русијом ближи, језик у европским медијима је све небрижљивији и грубљи. Као да више нико не може да издржи ову напетост, чека се да Руси већ једном нападну Украјину, да почне рат па да сви коначно одахнемо и вратимо се у своје ледене куће без гријања! Колики је дио европских јавности који подржава провоцирање Русије тешко је рећи, али да се ратничко расположење шири и потпирује кроз велике медије, нема сумње”. Ако би заиста дошло до рата у Украјини, десило би се то тачно стотину година након што је на том истом подручју бјеснио грађански рат. Један од војника из тог рата прославио се пишући приче о његовом трагизму, приче које - како то с врхунском књижевношћу бива - говоре заправо о свим ратовима. Баш те 1922. године тај је писац почео писати приче које ће четири године касније укоричити у своју прву књигу прича, славну књигу “Црвена коњица”.

Писац се звао Исак Бабељ и рођен је 1894. године у Одеси, граду на обали Црног мора. Одеса је - како каже Нада Маринковић – “град смелих мислилаца, град пун духа, смелости, толерантан и без предрасуда, варош богатих традиција и широких, бујним крошњама обраслих булевара”. Одеса је такође и град културе. За Одесу су, међу осталим, везани и Пушкин и Гогољ и Достојевски и Мицкијевич и Чехов. Бабељ се, дакле, родио у инспиративном граду. Његов је отац био трговац, а Бабељу је открио Библију и Талмуд. У Бабељовим реченицама могуће је открити утицај језгровитог стила ових светих књига. У годинама прве младости Бабељ се школује и убија вријеме по крчмама уз пиво и билијар. Прве приче објављује као двадесетдвогодишњак. У овим приповијеткама препуним специфично јеврејског горког хумора он слика свој родни град и тамошњу јеврејску заједницу. Руском књижевном класику Максиму Горком приче ће се допасти, но такође ће младом Исаку Бабељу савјетовати да - како се то каже - види свијета. Као у неком античком миту, Бабељ ће проживјети седам година животног и књижевног науковања. Тих седам година војничког живота породиће “Црвену коњицу”. Књига “Црвена коњица” у цјелини је објављена 1926. године, а двије године касније публиковане су “Одеске приче”. У наредним годинама Бабељ ће написати и двије драме. Ни он, међутим, неће избјећи стаљинистичке чистке. Ухапшен је 1939. године, а умро је у 1941. у логору.

Заједничка повест

У есеју “Романи на длану” Данило Киш каже: “Једно америчко издање Бабељове “Црвене коњице” носи поднаслов “а новел”, роман, и ту назнаку не би требало сматрати искључиво рекламним триком: приповетке у “Црвеној коњици” нису приче из оба џепа, него један разбијен роман, роман из којег су избачене старинске спојнице засноване на једном лажном временском низу, везе и клишеи толико чести код слабих романсијера”. У “Црвеној коњици” стварно има нечег романескног. Постоји јединствен наратор, као и тематско јединство; Бабељове приче зато можемо читати и као поглавља - како би уосталом казао сам Киш – “једне заједничке повести”. “Црвена коњица” јесте књига о рату, књига добрано друкчија од готово свих ратних књига, једна од најбољих ратних књига свих времена. Бабељова књига је аутентично антихеројска: у њој рат није славна епопеја нити величанствена битка. Бабељов рат је прави рат: ружан, окрутан и прљав. Ту старог Јевреја кољу, а посљедња му је жеља да то његова кћерка не гледа; ту човјека бичују до смрти; ту рањеници једу по јарковима; ту дјеца умиру од тифуса; ту мртви војници имају изрешетано лице и ишчупан језик; ту се мокри по лешу; ту болеснике кундацима избацују с воза; ту се ране гноје од шуге. Па, ипак, кроз сву грозоту рата и окрутности људске понегдје засија љепота природе као у пољима пурпурног мака на првој страници књиге. Бабељ, међутим, ни оне ствари које су већ уобичајени симбол љепоте не описује без ратних асоцијација. За Бабеља и сунце на заласку личи на одрубљену главу.

Бабељ нам приказује насиље у његовој прозаичној ружноћи. Код Бабеља нема тарантиновске барокности у насиљу. Насиље је ружно, приземно, животињско, људско, одвише људско, но није кул и није гламурозно. Исто тако, Бабељов се наратор не упушта у моралистичке трактате. Он једноставно биљежи стварност око себе. Овако вели Бабељ: “Попаљен град (...) изгледао ми је да лебди у ваздуху, удобан и фантастичан као сан. Наги мјесечев сјај обасјавао га је неисцрпном енергијом. Влажна плијесан рушевина пресијавала се као мрамор у ложи опере.” Он лежи на прљавом лежају и слуша плач трудне Јеврејке, док његов сусјед уз свјетлост свијеће гледа фотографије Рима. Нереду рата супротставља се једино сан. На крају приче “Моја прва гуска” каже се: “Ја сам сањао и снивао сам жене и само ми је срце крваво од убиства цвилило и крварило.” На крају “Пана Аполека” опет стоји: “Градом је тумарао мјесец бескућник. И ја сам ишао с њим подстичући у себи неостварене снове и нескладне пјесме.” То је Бабељ: у његовим причама мијешају се пурпур крви и пурпур макова, залазеће сунце и одрубљена глава, магловити брезици и застава сумрака те увело цвијеће и мртви лептир, женске бунде и људски измет.

Србин Дундић

Бабељова књига није пропагандна епопеја о храбрости. У њој је права храброст ријетка као доброта. Само на једном мјесту у “Црвеној коњици” Бабељ погибију једног свог друга описује као губитак “једног од најхрабријих људи које смо имали”. Тог човјека писац описује помињући му презиме и националну припадност. Тај човјек је, Бабељовим ријечима, “Србин Дундић”.

Поменути Дундић је стварна, историјска личност и засигурно Јужни Словен с најзначајнијом улогом у Октобарској револуцији и настанку Совјетског Савеза. По неким изворима није био Србин него Хрват. У неком новом рату у Украјини, било би, по свој прилици, и Срба и Хрвата, и то на супротним странама.

Уз сав технички напредак конвенционалног наоружања, евентуални рат у Украјини тешко да би био много другачији од рата који је описао Бабељ, барем када је ријеч о патњи обичних људи. Највећи дио Европе не памти рат већ скоро осамдесет година па је стога ваљда и могуће да се ријеч рат толико олако користи. На Балкану, међутим, није тако и ми бисмо требали бити свјесни какво је зло рат. И због Украјине и Украјинаца и Руса, али још и много више због нас самих. Од рата нема срећа ни богатства, осим за профитере. Обичном свијету остаје само бабељовска влажна плијесан рушевина.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.