ИДЕ ГАС Софија: Град без Бреговића

Мухарем Баздуљ
ИДЕ ГАС Софија: Град без Бреговића

Током скорашње посјете Сарајеву патријарх Српске православне цркве Порфирије рекао је, између осталог, како се у том граду “на само неколико стотина метара налазе богомоље народа других вера, које све потичу из истог корена - стваралачке љубави своје”. Да, то је један од темељних призора по којима се Сарајево препознаје у свијету, а ја сам се, прочитавши то, присјетио свог прошлогодишњег боравка у Софији, главном граду Бугарске.

Памћење има своју логику, па је некад у поетском смислу истинитије од документа. То су оне старе приче како Богарт нигдје у “Казабланци” не каже Сему да то поново свира, односно да Шерлок Холмс нигдје не појасни како је нека ствар заправо елементарна. Има онај спот који је ТВ Сарајево годину прије рата емитовало милион пута, гдје Горан Бреговић са сунчаним наочалама стоји изнад замагљеног Сарајева док се чују звона и езани. Па каже како се тај град испод њега зове Сарајево, како је сада подне у Сарајеву, па се чују езани, како каже, “џамије, цркве, катедрале”. Па још каже да је то једино мјесто на земаљској кугли да се све то скупа може чути у исто вријеме и да звучи толико лијепо. Завршава реченицом која показује да оно што се десило догодине и није било неко изненађење: “Било би штета да то једног дана стане.”

У мом сјећању он каже једино мјесто, а заправо, провјерио сам, каже “једно од ријетких”. Зашто сам ја то погрешно упамтио. Зато што се у локалној митоманији у пракси заправо увијек сугерише уникатност. Недостаје, наравно, још помињање синагоге, али то ћете свакако чути у некој од сарајевских варијација у првих пола сата након што стигнете у град, па чак и прије него стигнете, у практично сваком туристичком летку.

Не знам како се Софија представља туристима, али знам да прва асоцијација на Софију није такозвана мултикултура, а опет спрам склада богомоља које сам видио у најмртвијем центру Софије, Сарајево дјелује као лоша копија.

Погледи

Кад се одозго спушташ према Булевару Витоша, тој жили куцавици центра града, софијској Кнез Михаиловој/ Грабену/ Ферхадији/ Господској, угледаћеш најприје онај фазон какав у Бечу постоји код улаза у Хофбург, ону конзервацију историјског палимпсеста односно археолошких налаза, који га да су инспирисани оним што прича Дефосе након што се врати са друма за Калибунар у “Травничкој хроници”. Поглед, значи, сам од себе иде према доље. Кад подигнеш главу и погледаш десно, угледаш - џамију. Лијепу, не превелику, овако класично балканско-отоманску. Џамија је окер-црвенкасте боје, само је врх мунаре плав, као небо у које се забија. Обилазим око џамије. Заправо је већа него што из даљине изгледа. Има неку чудну монументалност. Зове се Бања Баши, а пројектовао ју је лично Мимар Синан.

Директно преко пута, с друге стране истог булевара, што се зове по кнегињи Марији Лујзи, је стара градска наткривена пијаца, што би се рекло - Маркале. (Бугари кажу Халите.) А с друге стране ове зграде је синагога; не било каква, огромна, трећа највећа у Европи, јер веће су само оне у Будимпешти и Амстердаму. И није ова синагога само историјски споменик, као они конзервирани археолошки налази из доба старог Рима. У Софији још постоји јеврејска заједница зато што су Бугарска и Данска једине европске земље што су биле или окупиране од стране Њемачке или су биле дио Сила осовине, а које своје Јевреје нису предале нацистима. Различите су то историје, али једнако фасцинантне. О бугарском случају је јако лијепо писао Цветан Тодоров у књизи “Крхкост доброте”. А начин на који су своје суграђане, земљаке и људску браћу другог вјерозакона штитили пловдивски и софијски митрополит Кирил и Стефан ако и није прича каква код нас нема преседана, јесте прича заслужено прослављена широм свијета. Било би лијепо кад би барем приближно позната била, рецимо, прича о тузланском муфтији Курту.

Недалеко од синагоге је лијепа, необично калдрмисана улица по имену Пиротска. У уличици лијево кафана Трето полувреме. А буквално два минута хода даље - католичка црква, заправо катедрала, што носи име Светог Јосифа. Испред је споменик папи Јовану XXIII који је благословио Војтила кад је 2002. био у Софији. Напосљетку, наравно, у граду са изразитом православном већином, православних цркава је безброј. Али она најближа, она која се дословно наслања на ове три богомоље, удаљена од сваке од њих једва коју стотину метара зрачне линије је Саборна црква свете Недеље.

Мошти краља Милутина

По званичним подацима изворно потиче из 10. вијека, мада је наводно на истом мјесту био хришћански храм још у четвртом вијеку, прије него је хришћанство постало званична религија у Римском царству. На мјесту старе дрвеног храма у деветнаестом вијеку је направљена велељепна црква. У њој се 1925. године десио чувени терористички напад бугарских комуниста када су покушали да убију краља Бориса III. У томе нису успјели, али јесу убили више од стотину и педесет људи. Напосљетку, црква је славна и по томе да се у њој чувају мошти српског краља Милутина, па је многи стари вјерници називају и црквом Светог краља.

Улаз у цркву као цркву је, наравно, бесплатан, али је фотографисање забрањено ако се не плати карта од пет лева. Достојевски би, помишљам, доживио нервни слом код овакве варијације на римску праксу. Подсјећа то, наиме, на чињеницу да колико год улазак у фамозну римску базилику Светог Петра у ланцима био бесплатан, рефлектор који освјетљава Микеланђеловог Мојсија који је у дебелој сјени оперише на бази евро-кованица; убациш два евра и рефлектор свијетли ваљда минут-два.

Размишљао сам послије: комад земље на којем су у Софији и џамија и синагога и катедрала и саборна црква је подједнак оном на ком су у Сарајеву стале четири богомоље иста четири вјерозакона. Међутим, Бегову џамију није саградио баш Мимар Синан, синагога никако не спада међу највеће у Европи, сарајевска Саборна црква макар лијепа по важности не спада у исту категорију са Црквом свете Недеље, једино би катедрале по некој умјетничко-историјској вриједности могле евентуално бити ту негдје.

А опет, ником у Софији не пада на памет да свој град назове “европским Јерусалимом”. Људи су можда само паметни, јер зашто би се сами од себе, што би рекао Тарик Хаверић, поредили са “неуралгичном тачком планете, градом који је постао симбол 'убилачких идентитета', подигнутих зидова и комунитарне подијељености.”

Свака част Сарајеву, али да је Софија имала свог Бреговића, гдје би јој био крај.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана