ИДЕ ГАС Незаборављени романсеро

Мухарем Баздуљ
ИДЕ ГАС Незаборављени романсеро

Прослављени мексички пјесник нобеловац Октавио Паз такође је био и један од најлуциднијих свјетских есејиста на тему поезије. У својој књизи “Лук и лира” бави се, између осталог, модерном поезијом на великим свјетским језицима.

Након тезе да шпански стих комплетније неголи енглески и француски комбинира акценатску и слоговну версификацију, Паз ће рећи и ово: “Наши метри осцилирају између игре и галопа, док се наша поезија креће између два пола: романсера и духовне пјесме. (…) Романца нас увијек наводи на приповиједање. Када је такозвана 'чиста поезија' била на врхунцу, повучен ритмом осмерца Гарсија Лорка се враћа анегдоти и не устручава се да се упусти и у описне детаље.” Лорка је, дакле, у шпанској поезији двадесетог стољећа парадигма романтичног пјесника, пјесника романси, популарног пјесника и стоји насупрот заговорницима понешто елитистичке и интелектуалније поезије.

У књизи разговора које је водио са Ричардом Бергином Хорхе Луис Борхес је о Лорки говорио готово презриво. Његов саговорник се упорно трудио да код Борхеса пронађе барем зрно симпатије за Лорку, али све је било узалуд. Борхес је тврдио да су Лоркине драме ужасно глупе, да је Лорка био склон прецјењивању самога себе, да у поезији није имао дара за ријечи, него тек дара за блебетање. Може се, међутим, учинити да се барем дјеломично коријен тој антипатији налази у једном давном сусрету Борхеса и Лорке. Овако каже Борхес: “Оставио је на мене утисак драмског глумца. Који живи одређену улогу. Хоћу да кажем да је он професионални Андалужанин. (…) Кад сам срео Лорку, он је био професионални Андалужанин.” Борхеса по свој прилици иритира оно што би данашњи медији прозвали бригом за имиџ. Лорка вјероватно и јесте бринуо за имиџ, но то је чинио и један од Борхесу најдражих писаца, Ирац који је с Лорком дијелио и склоности одређеним сексуалним праксама, Оскар Вајлд. Супротности Лоркине и Борхесове ипак су, значи, поетичке природе. Очито је, дакле, да би управо Борхес (као пјесник) могао бити примјер антипода Лоркиног: он је заправо један од оних који су се развили на супротном крају поетског спектра о којем говори Паз.

Смрт на мјесечини

Борхеса и Лорку по години рођења одваја тек једна цифра: Лорка је годину дана старији - годиште 1898. Рођен је у селу Фуенте Вакерос недалеко од Гранаде. Лоркин је отац био земљопосједник, а мајка му је прије него се удала радила као учитељица. Лоркино дјетињство и прва младост везани су за Гранаду, гдје се школовао и гдје је уписао студиј права. С навршеном двадесет и једном годином преселиће у Мадрид. Још прије тога, међутим, објавиће прву књигу. Није се радило ни о пјесмама ни о драмама, а то су жанрови по којима је Лорка најпознатији, него о путопису. Ипак, двије године послије селидбе у Мадрид објавиће Лорка и свој пјеснички првенац. Двадесетих година прошлог стољећа Мадрид је, као и Париз, био мјесто гдје се такорећи живјело за умјетност и Лорка је тих година друговао и са таквим сликарским и филмским генијалцима какви су били Салвадор Дали и Луј Буњуел. Треба рећи да је крајем двадесетих Лорка напустио Шпанију и живио извјесно вријеме у Америци, а касније и на Куби. 1931. године вратио се ипак у домовину. Тридесетих година заокупљало га је позориште. Посветио се писању драма, а такође је с путујућим театром којем на био на челу крстарио Шпанијом. Међу Лоркиним драмама истичу се “Крвава свадба” и “Јерма”. Средином декаде, међутим, почео је шпански грађански рат, а Федерико Гарсија Лорка убијен је на самом његовом почетку. За фалангисте и десничаре Лорка је био симбол оне Шпаније против које су се борили. Пјевао је о Циганима, народу који прогоне ваљда сви тоталитарни режими и који је и данас широм свијета онако рутински дискриминисан, а уз то ни секс није сматрао нужним злом потребним тек због прокреације. Зато се овај пјесник, макар је у строго политичком смислу био пасиван и неангажован, одмах нашао на мети. Фалангисти су га убили у Гранади у ноћи с деветнаестог на двадесети август 1936. године. Наводно су му посљедње ријечи биле: “Убићете ме на овако лијепој мјесечини?”

Утицај

Мјесец и мјесечина су важни мотиви Лоркине поезије: од једне од његових првих пјесама “Луна и смрт” преко “Полумјесеца” до пјесме “Мјесечарска романса” из збирке “Цигански Романсеро”. Збирка “Цигански Романсеро”, објављена први пут 1928. године, остала је до дана данашњег најпознатије Лоркино пјесничко дјело. У њој се најбоље оцртава Лоркина визија свијета и његова поетика спајања митологије и традиције са временом у којем је живио. Управо је с “Циганским Романсером” Лорка постао својеврсна култна фигура, славни и препознатљиви пјесник Андалузије, оно што је Борхес прозвао професионалним Андалужанином. Пјесме какве су “Љепотица и вјетар”, “Невјерна жена” или већ споменута “Мјесечарска романса” стекле су врло брзо широку популарност. Иако је Лорка још за живота постао у домовини умјетничка икона, његова је трагична смрт ту славу додатно повећала и проширила је цијелим свијетом. Можемо донекле ту ситуацију успоредити са случајевима Џима Морисона или Курта Кобејна у сфери рокенрола, мада то поређење и није најсретније. Лоркина смрт није била ни самоубиство нити полагана предаја, него акт најгорег могућег насиља. Судбина му је у том смислу слична судбини једног Бруна Шулца, а у неку руку и судбинама Бабеља или Мандељштама. У пјесми “Романса осуђеника” из “Циганског Романсера” препознато је и својеврсно пјесничко антиципирање властите судбине. Изузев у шпанској и латиноамеричкој поезији, Лоркин је пјеснички штимунг имао утјецаја и широм свијета, па и код нас. Двадесетак година послије Лоркине смрти Данило Киш је у једном кратком тексту записао како су на ондашњу поезију београдских пјесника утјецале Јесењинове балалајке, док у Загребу пак одјекују плачевне гитаре Лоркине. За добру Лоркину перцепцију у јужнословенским књижевностима треба захвалити и изврсним преводиоцима који су је преводили. Уз Драгу Иванишевића, ту је најважнији један Бањолучанин - Коља Мићевић. 1984. године, прије непуне четири деценије, овдје у Бањој Луци, управо у издању наше куће, дакле “Гласа”, објављен је Лоркин “Цигански Романсеро” у преводу Коље Мићевића, дивно илустрована књижица од седамдесетак страница. Лорка је пјесник оних вјечних поетских тема заједничких свим нараштајима, а његове пјесме о љубави, немиру и страсти и данас ће учинити да многи читаоци осјете како дрхте танке струне скривене негдје дубоко у њима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана