ИДЕ ГАС Јер нико није знао гутат сузе ко Марина

Волио бих уредити књигу “Изабране песме” Марине Туцаковић уз обиман предговор, али под условом да то објави Српска књижевна задруга у оном свом легендарном “плавом колу”. Мислим, може евентуално и код неког другог издавача, али Српска књижевна задруга је ту да појача моју тезу да Марина Туцаковић спада у врхове српске поезије краја двадесетог и почетка двадесет првог вијека.

Највећи дио јавности има очигледан проблем да Марину Туцаковић означи као пјесникињу. Видјело се то сада у недјељу, 19. септембра, кад је умрла, па су је у бројним некролозима углавном означили као “текстописца”. Нисам примијетио да то неком смета, нисам чак примијетио ни да језичке феминисткиње траже да буде бар “текстосписатељица”.

То што поезију Марине Туцаковић знате преко гласова пјевача и пјевачица, а не преко ријечи отиснутих на папир, не чини ту поезију мање вриједном. Уосталом, и Боб Дилан је добио Нобелову награду за књижевност управо за пјесме које пјева и које је пјевао. Поезија између осталог служи томе да чува укус и атмосферу једног времена. Мало коме је то у посљедњих четрдесетак година успјело толико као Марини Туцаковић.

Има људи који име Марине Туцаковић везују искључиво за Цецу и Џеја. Чак и да је написала само њихове пјесме било би то довољно за, како рече један други пјесник, “дивну бесмртност”. Дијапазон гласова, међутим, који је пјевао њене пјесме је скоро невјероватно широк: од Арсена Дедића и Габи Новак, Боре Ђорђевића, Оливера Мандића и Оливера Драгојевића, Даде Топића преко Зане Нимани, Зденке Ковачичек, Љиљане Николовске, Слађане Милошевић и Наде Топчагић до Аце Лукаса, Мирослава Илића, Тоше Проеског, Здравка Чолића и Ане Николић. Жена је ипак написала око четири хиљаде пјесама.

Текстуална “сигурица”

И не почиње њена слава деведесетих. Кад се крајем осамдесетих Здравко Чолић враћао на сцену, била му је потребна текстуална “сигурица”. Отуд сарадња са Марином Туцаковић на албуму “Роди ме мајко сретног” нарочито дојмљива кад је ријеч о насловној пјесми.

Већ и сам њен наслов на конгенијалан начин варира народну пословицу која је готово универзална. Код Јужних Славена се каже: “Роди ме, мајко, срећног, па ме у трње баци”. У културама шпанског језика постоји необично слична изрека коју је много волио Артур Шопенхауер: “Да Вентура а ту хијо, џ ецха ло ен ел мар”, што ће (отприлике) рећи: “Дај свом сину срећу, па га баци у море”.

Многа савремена научна открића потврђују суштинску тачност оваквог погледа на свијет. Тешко је, заправо, прецијенити значај случаја, односно среће. Све друге околности на једну страну, а срећа на другу и срећа ће лако да превагне.

Пјесма, међутим, изневјерава наслов. А изневјерава га, заправо, идентификујући се дословно са формом пословице. Пословично “Роди ме мајко сретног” изговара (универзални) субјект из (хипотетске) перспективе уочи рођења. Пјесма га премјешта у конкретно, у перспективу лика који је (већ) несрећан и који, макар (о)давно рођен, призива могућност да буде рођен срећан, без заборављања своје већ започете судбине. Он не тражи срећу зарад срећног живота, него тек због могућности да опјева тугу.

“Роди ме мајко сретног” постаје тако парабола о животу умјетника. На самом почетку свог магнум опуса (“Или-или”) Кјеркегор се реторички пита шта је то пјесник, па одговара: “То је несрећник који крије дубоке болове у своме срцу, али чије су усне тако обликоване да, када јецаји и крици прелазе преко њих, то одјекне као лијепа музика”.

Као и сваки прави пјесник, Марина Туцаковић се уклапа у Елиотову фразу о “традицији и индивидуалном таленту”. Овдје се, како смо видјели, наслонила на традицију народних пословица. У другим пјесмама се она наслања и на неке друге традиције. Постоји, рецимо, она фамозна пјесма из 1996. године у извођењу Ане Бекуте која се зове “Краљ поноћи”. Фраза “Краљ поноћи” позната је свима који су прошли кроз југословенско “сентиментално васпитање”. Наиме, Митар Милошевић, познат под псеудонимом Фредерик Ештон, написао је више од седамдесет рото (“палп”) романа из серије “Лун, краљ поноћи”. Марини Туцаковић не треба садржајни пртљаг те фразе, треба јој само фраза којој ће она да дарује ново значење. Пјесма каже: “Он је песма моје душе/ Кратак пљусак после суше/ Он је песма моје душе/ Са њим живот није бајка/ Природа му лоша мајка/ Са њим живот није бајка/ Знам да лаже ме/ Знам да вара ме/ Краљ поноћи, просјак зоре/ Са њим биће само горе/ Промени га срце моје”. Умјесто неког суперјунака, њен “краљ поноћи” је сваки од оних мушкараца који је у поноћ пун живота и самопоуздања у некој кафани, кад се чини да никад неће сванути, а кад дође зора и нови дан, преостају му само умор, почеци мамурлука и страх од стварности.

Средство за болове

Иво Андрић је у “Аникиним временима” написао једну од најљепших реченица о љепоти пушења дувана: “Тада је увидео какво је благо та стална ватрица пред видом и тај модрикаст дим који голица очи и грло и омогућује човеку да пусти сузу без плача, да удахне дубоко и издахне ваздух, а да се то не зове уздах”. И пјесме Марине Туцаковић су за многе људе прилика да плачу без суза. Што би се рекло у парафрази једног од ријетких добрих и памтљивих пјеваних стихова на нашем језику који није њен: Нико није знао гутат сузе ко Марина; гутати их за милионе Југословена и Југословенки.

Од Занине пјесме “Додирни ми колена”, за коју би се могло рећи да говори о некој протоспонзоруши до стихова које је отпјевао Џеј: “Ни на исток, ни на запад,/ на сјевер ни југ,/ нигдје, нигдје, без тебе се вртим још у круг”, гдје се на љубавну тематику може налијепити и (гео)политичка, стихови Марине Туцаковић дају широко поље за (хипер)интерпретацију. Али на почетку и на крају свега, остаје њена способност да прикаже љубавне заплете тако да се с њима апсолутно свако може идентификовати.

Написала је Марина Туцаковић, наравно, и оне незаборавне стихове отпјеване гласом Аце Лукаса: “На столу остави ми цвет/ да ми на тебе мирише/ карту за лет на онај свет/ и пуну шаку олова/ и нешто против болова”. Управо ти стихови, уз хиљаде других, су симболичко цвијеће које ће на овом свијету и даље мирисати на Марину Туцаковић. Уосталом, ако вам је олово још увијек прејако, њени стихови су најбоље средство за болове; боле, а не пролазе.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.